Piše Ivan Tokin: Jesen (treći deo)

Pisala mi je drugarica, kaže čitam šta pišeš na nova.rs, pročitala sam dve "Jeseni", i pita da li treba da se brine. Evo sad sam pročitao prva dva dela, lepo se vidi čovek, taj koji piše, koga je nekakava panika uhvatila. Drugarica mi kaže - Muškarac si, blizu si pedeset godina, nema tu mnogo filozofije, to ti je strah od smrti, od prolaznosti, od nemoći, bolesti. Jasno ti je da pedeset nije ni četrdeset, a tek sa trideset više nema nikakve veze, a ti se dečko još nisi pošteno oprostio ni od dvadesetih. - I još mi je rekla - Sad si taj od pedeset godina, star kao starost, i ja isto, a mislili smo da to nikad nećemo biti mi. Samo shvati, nemoj da se braniš od toga, i videćeš. Samo shvati.- Ej, samo shvati, ma nemoj... Šta ću videti?- Videćeš da je sve to normalno i da je okej.- Znam ja da je normalno, u nekom trenutku sam shvatio da će se izgleda i meni desiti ono što dešava svima. Ali nije mi okej, ne znam kako to može da bude okej.- Neko je rekao da starenje nije za slabiće. Jesi li ti slabić?- Ne znam, sestro, videćemo.To sa slabićem nije mi se dopalo, uopšte, pa sam uzeo dete, sišli smo ispred zgrade, sedeli na stepenicama, i gledali popadalo žuto lišće. Ja sam pio kafu i "fantu" a ona čaj na cuclu, mada je sve vreme pokušavala da se prebaci na moju "fantu". Nekoliko puta sam umočio prst u žuti sok i dao joj da oliže. U Belgiji bi me verovatno strpali u zatvor za to.Onda smo ugledali moju ženu i njenu majku na terasi, pije kafu, puši i gleda nas. Mahnuli smo jedni drugima i nastavili svako svoj posao. Žuto lišće još nije krto, ne lomi se, tek je počelo da stari. Žuto, elastično lišće koje će uskoro postati braon, suvo i pretvoriće se u prah, postaće neprepoznatljiva prašina, kao isvaka druga. Ja sam gledao u nepostojeću budućnost tog lišća, a ćerka u njegovu trenutnu, aktuelnu, žutu, nežnu i elastičnu sadašnjost. Meni je bilo lepo s njom, a njoj sa mnom i celim svetom.A onda je dan krenuo potpuno drugim tokom. Prvo smo čuli tresak ulaaznih vrata našeg stana na prvom spratu, jer tak ona izlazi iz kuće, onda se pojavila ispred nas, ubacila nas u kola, ostavila dete kod svoje sestre, a meni rekla - Jesam li ja tebe vodila u čaršiju? - Ja sam rekao da jeste, u one tri ulice sa sto zlatara. Rekla je - Nisu tri ulice, znači nisam te vodila.To je Stara skopska čaršija, znao sam da postoji, ali mislio sam da je u pitanu nekoliko ulica i prodavnica suvenira.Međutim.Prvo smo išli na doručak. Uzeli smo simit pogaču, tri komada jer su male, i burek s mesom, i dva jogurta. Jeli smo na stepenicama zatvorenog italijanskog restorana. Na kaldrmi pored nas stajao je čovek i prodavao turski čaj, i na licu mesta ceđen sok od nara. Rekao nam je da to kad popijemo ima da poletimo. Prvo nam se obraćao na engleskom, pa na srpskom i tek na kraju na makedonskom.Polako smo jeli. Simit pogača je sendvič koji se sastoji od male, slatkaste, pljostante i uzduž presečene, a u taj prorez ubačen je komad vrućeg i masnog praznog bureka. Nije bila gužva, ali mnogo ljudi je prošlo pored nas dok smo doručkovali. Njih dvoje, na primer, on u trenerci s kapuljačom, uskim farmerkama i velikim, novim, sportskim patikama, i ona, skroz turski sređena, zabrađena, ali u cipelama s cirkonima. Prošli su mladenci s kumovima i tri fotografa. Prošla je jedna Ciganka s detetom, deluje kao da mu je baba, mada je verovatno prababa u pitanju, i videli smo kako se menjaju, jedna skoro ista takva, samo sa ženskim detetom, preuzela je smenu. Prvo dvoje su izgledali kao da se pobegli sa nekog seta. U stvari, prvo, osećao sam se kao na setu, a drugo, imao sam utisak da svi znaju nešto što mi ne znamo, samo se prave, kao da je najvažnije na svetu da mi poverujemo da sve to stvarno postoji, a da nisu samo kulise da mene žena izvede na ljubavni sastanak.Nas dvoje od stvarnosti nismo pravili pitanje.E, ali onda u 12.50 po ulicama čaršije počele su pripreme za podnevnu molitvu, koja mislim da se zove podne namaz, mada nisam proverio. Svi su bili okrenuti na istu stranu, u različitim ulicama i na trgovima. Oni se okreću prema Meki, odnosno jednoj džamiji koja se tamo nalazi i muslimanskom svetu je najvažnija. Toliko znam o tome, ali nikada nisam prisustvovao molitvi na ulici. Nema baš strogih pravila, čini mi se. Neki su izuveni, neki nisu, neki imaju ćilimče ili neku krparicu, neki uzimaju i jastuke sa stolica kafića koji su im blizu, neki stave nešto ispred toga na čemu kleče, neki ne, a neki su nam objasnili da ne šetkamo tuda dok se ljudi mole. Naročito ispred njih, niti da im šetkamo tu okolo, naročito ne da fotografišemo. Taj što nam je to rekao nije bio neljubazan, sve kao da idemo drugim putemi sve to da bi nama bilo lakše, ali bio je jeziv. Ja sam ipak fotografisao, krišom, pažljivo.

Od glasova se čuo samo hodžin glas iz džamije, ljudi koji su se molili nisu progovarali. U istom trenutku klenku, dodirnu čelom sklopljene šakeispred sebe, i vrate se u stojeći položaj. To se čuje, ali nisu usklađeni, i onda nisu dovoljno glasni. Zvuk koji sam zapamtio je onaj kada se mnogo ljudi, sigurno preko hiljadu po tim zbijenim uličicama sagne, jer je to položaj koji prethodi klečanju. Samo se sagnu, u kukovima, i saviju telo pod uglom od devedeset stepeni. To je kraći pokret, i jedan je, pa su usklađeni i onda se taj zvuk čuje. Neko je u košulji, neko u majici, neko ima i jaknu, ali sve proizvodi kakav-takav zvuk, i onda se to čuje. Pored toga što je cela molitva svaka po sebi bila zanimljiva, taj zvuk bez problema mogu u svakom trenutku da vratim u sećanje.Neposredeno pošto je počela molitva, odnosno dok su vršene pripreme, dok smo se provlačili kroz te uličice, sve smo to videli, a onda sam ja pored svega ugledao i neke male pljeskavice i hteo sam da probam jednu dok gledam molitvu, u toj ulici. Pljeskavica ima možda sto grama, od priloga, ljuta pečena paprika, crni luk i paradajz, to ima. Ja sam uzeo samo ljutu pečenu. Ne znam šta da vam kažem, kako da vam opišem koliko je ukusna ta pljeskavica, i hleb oko nje, i paprika. Šušnuo sam papirom nekoliko puta u tišini i to se nikome nije dopalo osim mojoj ženi. Ona se u jednom trenutku popela na hoklicu, na ulici, da može bolju fotografiju da napravi, tu ispred radnje sa pljeskavicama. Gazda joj je dao znak da ne radi to.Kad se molitva završila, ušao sam u ćevabdžinicu i gazdi rekao - Mnogu ubavo. - Rekao mi je - Nazdravlje!Otišli smo da popijemo sok od nara, onaj od koga se leti. Oboje smo popili po jednu čašu. Sok je bio odličan.Preleteli smo prvo gradski zid, zavrnuli smo malo da preletimo i operu, pa preko glavnog trga, i onda smo leteli iznad ulice kojom se inače vozimo, a zove se Partizanska i onda smo između zgrada studentskog doma "Goce Delčev" uleteli pravo u našu ulicu i sleteli na stepenice ispred zgrade, odakle me je gospođa i pokupila da me vodi na jedenje i ljubavni sastanak.