0
Ovde je noću nebo drugačije. Nema mnogo uličnih svetiljki, nema nijedne oko nas, samo zvezde, avioni, sateliti i neidentifikovani leteći objekti. Za nas koji noću sedimo na ovoj našoj terasi moglo bi da se kaže da smo, u najmanju ruku, slabo informisani o delu neba koji nam je iznad glava. Najviše zato, ali i zato što nam se tako prohtelo, na nebu vidimo mnogo više nego neki obavešteniji ljudi.
U gledanju u nebo ne ometa nas svetlo sa zemlje, ali moglo bi da se razmotri da li nas ometa zvuk. U blizini se nalazi klub na otvorenom, mi to zovemo disko. U tom disku su veoma ažurni u ovim letnjim mesecima. Ne propuštaju da imaju gostujuće izvođače, osim ponedeljkom. U prvo vreme nismo mogli da lociramo odakle nam stiže zvuk, jer, znate, u pitanju je jezero, i zvuk ume da putuje daleko, možda i od preko puta. Ovog puta nije tako, disko je na livadi na kilometar i po od nas. Bili smo im u poseti.
Nisu razumeli kad smo im rekli da pokušavamo svake noći da uparimo njihove izvođače s večnošću koja nam se svima prostire ispred očiju i duša. Ipak, ponudili su nam da budemo njihovi gosti te večeri. Neki od nas su od ranije znali za postojanje tih konkretnih izvođača. U pitanju su bili momci koji nastupaju pod imenom Crni Cerak.
Ne znam koja je to vrsta muzike, svakako je neka podvrsta repa, ali to stvarno nije važno u ovom tretnutku, samo sam hteo da vam kažem da su nam komšije bile pune razumevanja, i da smo saznali da je disko u stvari livada s jedne strane oivičena zidom, s druge žičanom ogradom. Na livadi su bina i dva šanka, jedan za piće, drugi za burgere, i jedan toitoi toalet. Bekstejdž ima dva metra, pa smo se u prolazu upoznali i sa izvođačima, s jednim od njih, njega zovu Seksi a mi smo mu poželeli sreću na predstojećem nastupu.
Nastup je bio kakav je bio a mi smo se na polovini pozdravili s komšijama, mahnuli Seksiju na bini, i vratili se na našu terasu, jer zvezde su nas čekale. Od celokupne postave, te večeri bilo nas je troje. Svi zajedno smo mogli da nađemo sazvežđe Veliki medved i ništa drugo. Mi ni Severnjaču ne umemo da prepoznamo. Ali umemo da se raspravljamo da li je nešto avion ili satelit ili zvezda ili, ono što nam je najdraže, neidentifikovani leteći objekat, NLO.
Neki od nas misle da je obavezno da se svake večeri vidi NLO, ako čovek pažljivo posmatra. Nekih večeri smo probali da kažemo da je sve što vidimo na nebu objašnjivo, ali to je dovodilo do nezadovoljstva pojednih članova posmatračke družine, da ne kažem skoro svih, a pošto to ne volimo, onda svake večeri vidimo NLO. Što duže ostanemo budni, na terasi, zagledani, proporcionalno tome i više vina popijemo, a onda, samo je pitanje koga će biti manje sramota da uloži veto na dalju raspravu o tome da li je nešto NLO ili nije, nego se to usvaja i onda se prelazi na ono što svi čekamo, zamišljanje posade NLO-a i pretpostavljanje njihovih namera.
Vanzemaljci nam nikad nisu mali i zeleni, nekad imaju samo glave koje im rastu iz kompjutera, ali ne ovakvi kao što su naši, nego vodenih. Kako vodenih, tako lepo, s zlatnim ribicama. Nekad su to prazni leteći objekti, odnosno bez živih bića, samo test letelice pune čipsa i poširanih jaja. Jednom smo bili sigurni da će sleteti baš u naše dvorište, jer bili smo spremni, na rat ili na roštilj, odmah tu na licu mesta da ih pobijemo ili da ih počastimo svežom ribom i gurmanskim pljeskavicama, i sveže ispečenim hlebom. Jednom smo bili ubeđeni da je posada sastavljena isključivo od devojaka visokih 176 centimetara koje sve kao jedna žele mir u svetu.
A večeras, ove večeri kad u disku nastupa Crni Cerak sa Seksijem na čelu, znamo da nam dovoze tri džipa, za svakog po jedan, i sad samo čekamo da slete. Ja bih vam i dalje pisao ali moram da odem da oslobodim prostor da nam istovare vozila.
Bonus video: Podcast Snaga uma gost Miloš Timotijević