Četrnaest dana nisam bio u Skoplju. Kad sam se vratio, pijaca na koju idem više nije bila ista. Normalno da nije, kad sam propustio jesenju promenu pijace, od koje je dramatičnija samo prolećna.

Ako znate kad se dešavaju te promene, znate da sam promašio za celih sedam dana. Znao sam i ja, dok sam gledao tezgu jednog tipa kod kog stalno kupujem avokado, mislim, i ostalo, ali avokado mu je odličan, i još imamo neke naše fore, stalno neko nekom da bude dužan nešto sitno, kao da sve bude u redu, pošto kao inače nije u redu. Imali smo i neko objašnjenje kog se ne sećam, ali uvek se udarimo pesnicom o pesnicu, i ja se smejem a on namiguje.

A tezga? Njegova tezga je velika, nakošena metalna litica dva sa tri, i pola nje sada zauzima kupus. Vreme je za kupus, ali mnogo ga je, šokirao me je. A oko betonskih stubova preko puta svoje tezge, naslonio je gusto vezane strukove praziluka. Strukovi od po metar, sigurno, kao palme. Ne verujem da će neko da se uhvati baš za neki od tih praziluka, tako da je sigurno da je to samo dekoracija. On ne izgleda kao neko ko daje pet para za prezentaciju, on je orijentisan na kvalitet, to je jasno svakom ko kupuje od njega. Ovog puta bilo je drugačije, i to iz razloga koji nikad nećemo saznati, jer ga nisam pitao. Prošao sam pored njega kao da ga ne poznajem, i kao da se sutra ne selim u Beograd. Umesto sa svima koje poznajem, pozdravio sam sa jednom prodavačicom koju ne poznajem. Ona će im sigurno preneti, svima ostalima.

Dosta dugo sam stajao zagledan u kupus, i stvarno sam svašta mislio, i verovatno će od toga što sam mislio ispasti pesma, jer meni je tako zvučalo u glavi, ali ta pesma nije za danas, danas sam kupio bosiljak od te neke žene s kojom sam se pozdravio i otišao kući spremim ručak i da se pakujemo.

Nemamo mi mnogo stvari, ali ipak, trebalo je odrediti šta ostaje ovde, šta nosimo, šta poklanjamo, i šta bacamo. Lako smo ga napravili, pa me je žena poslala po kutije negde, i po kese, i tako neke tehničke stvari da radim, a ja sam ih radio mehanički, a mislio sam se šta bih sve ostavio ovde, a da nije ušlo na spisak.

Sve što sam želeo da ostavim nisu bile stvari, bile su osobine, ponašanja, situacije, delovi mene. Neverovatno je kakve sve neozbiljnosti mogu čoveku da padnu na pamet kad se opusti, kad pomisli da je sve moguće. Ja sam napravio takav spisak da nisam mogao da verujem koliko je precizan, i što se ta preciznost ogledala u tome što sam zamislio kako izgleda svaka ta osobina ili situacija koju bih da ostavim, da ne ponesem sa sobom, da sam im znao i oblike i u kakve kese ili kutije bi stali da ih odnesem do kontejnera.

Neke osobine izgledaju mnogo lepo i sigurno bi nekome mnogo bolje služile nego meni, jer meni samo prave probleme. Te osobine ne bih ubacivao u kontejner, ostavio bih ih pored, jer, kažem vam, to bi se razgrabilo. A opet, neke bih dobro umotao u nekakve krpe, tako sam to zamislio, i onda u crnu kesu, i ćao, ima tih stvari koje prosto ne mogu nikome biti potrebne. A za ostavljanje situacija i događaja, u stvari sećanja na njih, smislio sam ribarske mreže. Sećanja se teško ostavljaju, tako sam mislio, i onda je najbolje da ih čovek zamota u ribarsku mrežu, neku sa sitnim očima, i da ih baci i da beži posle koliko ga noge nose. Dobro, sad možda sam preterao da mora toliko da se beži, ali da se bežucka bi trebalo, od nekih stvari.

Sad je noć pred put, normalne stvari su spakovane u kombi koji već putuje našoj novoj kući, tamo ima ko da ga sačeka, a ovo što sam hteo da pobacam i ostavim nije pored kontejnera, ni u ribarskim mrežama. Sve je ostalo u meni, samo mnogo bolje se vidi nego pre nego što sam ga popakovao i spremio za bacanje. Milioniti put neću uspeti deo sebe da ostavim negde, nego ću morati opet celog sebe da vodim sa sobom. To što moram uvek da vodim sebe sa sobom, to mi je možda najgore od svega što moram.