Piše Ivan Tokin: Dok

Dok sam se dogovarao s urednikom o čemu ću da pišem jednom nedeljno, a to se dešavalo pre oko meseca dana, mislio sam se - Lako ćemo, uvek je lako, samo sednem i pišem.

Jedna rečenica vuče drugu, trudim se da ne dosađujem, i onda najčešće ispadne da ono što je meni zanimljivo da pišem, zanimljivo je bar još nekome da čita. – Moj urednik, Miki, najverovatnije se i on isto tako mislio, mada me je pitao – A što ne pišeš pisma iz Skoplja? – E sad, pošto trenutno živim u Skoplju, to mi je zvučalo kao mnogo na prvu loptu, Beograđanin u Skoplju, stranac u zemlji koja mu nije strana, priče o jugu, o malim razlikama, žutoj rakiji, specijalnom sosu od belog luka, ajvaru iz bajke i praznom bureku u slatkoj kifli. I stvarno, ne bih nikada razmotrio mogućnost koju mi je urednik predložio, da nemam tako jasno definisan stav prema urednicima. Nikada nisam imao lošeg urednika, ni kad su u pitanju novine, ni kad su u pitanju knjige. Ne znam, tako se pogodilo valjda, mada mislim da sam ja bez urednika kao nešto bez nečega što mu je neophodno. Moguće da je ta stvar još ozbiljnija nego što na prvi pogled deluje, meni je izgleda potreban šef. To se vidi i po tome koliko slušam svoju ženu. Ja živim u poslovici – Um caruje, snaga klade valja.

Dok sam mislio o svemu tome, ovog puta sam rešio da sam donesem odluku. Neće niko meni da soli pamet, to mi je bilo u glavi. Napisao sam dva teksta prema svom nahođenju. Međutim, vidim da bi mogli da se zovu – Pismo iz Skoplja 1 i 2. Dakle, Miki je bio u pravu. I sad ću verovatno da napišem Pismo iz Skoplja 3. Eto, takav sam ja čovek.

Dok sam malopre sedeo ispred ekrana na kome se beleo fajl s pulsirajućim kursorom u levom gornjem uglu, pitao sam se kako sam ikada išta u životu u radio. Gledam ga kako blinka, znam da moji prsti moraju da odigraju svoju igru, i ja to želim, ja uživam u tome da tačno određenim redosledom dodirnu baš sve tastere koji moraju da budu dodirnuti, ali mi je teško da počnem. A to su samo nizovi slova, razmaka i znakova interpunkcije koji u određenim kombinacijama mogu da stvore čuda.

Dok mi se malopre beleo fajl pred očima, setio sam se još jednog svog šefa koji me je ovako podučio. Pitao me je – Je l znaš kako se snima film? – Ja sam ćutao jer sam znao da će mi on dati odgovor, i to se i desilo, rekao mi je – Uzmeš i snimiš film. – Kao što i sami vidite, ja se krećem u okruženju ljudi koji znaju šta rade, a ja se najčešće trudim da nekako uhvatim krivinu, i to mi najčešće ne uspeva, ili mi uspeva, to u potpunosti zavisi od perspektive iz koje čovek posmatra krivinu. A evo i najnovijeg primera.

Dok sam pri kraju teksta, evo sad, pregovaram s ženom kako će da nam izgleda sutrašnji doručak. Na pijaci smo jutros kupili jaja koja su kokoške snele juče, to je proverena stvar, i to je osnovni preduslov da poširana jaja ispadnu kako treba, a da se ne sipa sirće u vodu i uopšte, da nema bilo kakvih egzibicija tog tipa. Zna se kako se pošira jaje. Dakle, tostiran hleb, obična praška šunka prevučena preko vrelog tiganja, holadnez sos i preko svega poširano jaje. Neko bi pobacao i sitno iseckan vlašac preko svega, ali naša porodica nije od takvih. Dogovor je pao ali ja, po običaju, planiram kako da uhvatim krivinu.

Dok smišljam čime da zamenim holandez sos jer mi se ne topi maslac i ne muti mi se ujednačenim pokretima u smeru kazalljke na satu i ne kuva mi se na pari od sabajle, žena mi kaže – Ne! – Ja se pravim blesav, pravim se da sam neki frajer koji čim otvori oči levom trepavicom napravi holandez sos, i tako je nekako i pogledam, skoro uvređen. Ona mi kaže – Ili nam spremi doručak kako treba ili nema veze.

Dok odlazi iz dnevne sobe u kupatilo, pa odande kroz predsobllje u spavaću, dok je gledam, dok izgleda kako ona izgleda, jasno mi je da će holandez sos da bude remek delo.