Piše Ivan Tokin: Anketa1 (kako se osećate?)

Evo nije loše, da je bolje ne bi valjalo. Visok sam dovoljno da nisam nizak, farmerke mi stoje onako, nema baš kroja za mene, rozaju mi se oko cipela kako ne volim, ali ne žalim se.

Moja kratka biografija na odgovarajućem sajtu govori umesto mene, imam sve nagrade, imam prevode, imam funkcije u šteku i komšijama sam simpatičan, uglavnom me ne prepoznaju ali im se sviđam, ne na prvu ali na drugu sigurno, nasmejem se iskreno, kao da ne znam sve što znam, sednem u kraju, popijem kafu, ostavim bakšiš, pohvalim ponešto što se običan svet ne seti da pohvali, napravim atmosferu oko sebe. Imam decu i umem s njima, skoro odlično.
(Aca, pisac u najboljim godinama, malo ispod 60, srdačan)

Kidam. Južnjakinja sam na privremenom radu na severu. Poslednji spot mi je pojeo trending. Odlična sam u svakom pogledu, pitajte bilo koga. Bilo ko – Odlična je, stvarno, ima pokret, ima glas, ima sluha, ništa joj nije teško. – Primila sam vakcinu neki dan, mislim da imam groznicu, prisloni mi usne na čelo, poljubi me u vrat. Igram kao profi, uživam mirno kao da sam matora, a nisam rođaci, i ne drogiram se, samo život do daske, i repić na vrh glave.
(Dunja, dvaes i nešto, ostrvska lepotica)

Hladan sam ko zmija. Sviram violinu u malom orkestru. Poslednjih godina sam se smirio, nemam neprijatelja, prsti me služe kao nikad, pletem kao moja pokojna baka. Devojka i ja proživljavamo još jednu renesansu, svi problemi su iza nas. Malo zarađujem ali i malo trošim, rentabilan sam i likvidan. Nisam se razboleo od dve hiljade pete, kad sam i umro. Moja Jelena je umrla pet godina posle mene i kažem vam, dok smo bili živi, falilo nam je ovo i ono, bolelo nas je ili nas nije bolelo, ja sam imao problema sa stolicom, ona s bubrezima, te ima para, te nema para, pa preseli se u prirodu, pa tamo krtice, voćnjak kao minsko polje, vene su nam presušile, njoj se izlizao kuk, mene sašila katarakta i zapušile mi se karotide… Evo ja bih svakom preporučio da umre, tamo je raj, kad vam kaže vaš Neša.
(Neša, muzičar, mrtav)

Osećam se eventualno. Imam oko tries pet godina, zgodan sam kao đavo, imam ženu i dete i oči plave kao more na jednoj plaži na Kritu. Smrt sam za devojke i žene gde god da se pojavim ali mene to ne zanima, pitajte sve koji me znaju. Svi koji ga znaju – Ne da ga ne zanima nego je to bolesno. – Volim da kuvam, šef sam kuhinje srpsko-grčkog prijateljstva, plus malo znam i Kineze. Vozim motor, vozim skejt, vozim bord, vozim kajt, vozim sina u školu. Bio sam u paklu i znam vas sve, ali vas više ne prepoznajem. Ne volim mnogo da pričam, u stvari ne volim suvišne reči, bolje da se ne pozdravimo nego da lupetamo. Poznajem jednog pisca i pročitao sam jednu knjigu. Volim jednu ženu i jedno dete.
(Nemanja, car)

Danas sam prvi put bila na kafi. Dobila sam kapućino, kartonsku čašu s plastičnim poklopcem i penu. Poklopac mi se najviše svideo. Sedela sam s tatom u kafiću ispred zgrade, lizala sam poklopac i pokušavala da ne padnem sa stolice. Tata mi sve daje da probam, ali sad je malo preterao. Mala sam za ovoliku stolicu, i on je daleko, neće me uhvatiti ako padnem. Tako sam mislila dok sam lizala penu s poklopca i dok mi je dupence klizilo sa stolice. Nogom me je uhvatio, stopalom dupe i šakom glavu, neposredno pre nego što sam udarila temenom o beton. Zamalo da zaplačem, sve je bilo spremno, vrisnula sam i suze skoro da su mi krenule, ali on me je vratio na stolicu, u isti položaj, ni poklopac mi nije ispao iz ruku, i nastavio da puši. Rekao je – Eto. – Osećam se kao prvakinja sveta u svemu.
(Rozi, beba)

Ko? Mi? Mi se osećamo kao da nam ništa ne fali. Popili smo dve flaše vina i načeli treću. Napravili smo dve pice i jedan kolač. Mikser je radio kao sat. Mesili smo, mešali, tapkali, mazali, sipali, rendali, bacali s visine, pekli smo i probali. Sve je ispalo kao što može samo ponekad, kad se poklope stvari. Kod nas se sve poklopilo, sve što smo znali da postoji a naročito ono što nismo imali pojma da ga ima, a tek nismo imali pojma da ga ima kod nas. Ali ima ga, svega, i sve jedno bez drugog ne može. Osećamo se tako da ne bismo ništa menjali.
(njih troje, ekipa)