Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Proslavimo, braćo, sumrak slobode/Veliku godinu polumraka./U kipteće noćne vode/Spuštena je šumâ mreža jaka./U gluhe godine putevi te vode,/O sunce sudijo-narode. 

Tako peva Osip Mandeljštam, jedan od tih nekoliko najvećih, onaj koji stoji uz Ljermontova, Puškina, Bloka, Hlebnjikova, Majakovskog, Cvetajevu, Ahmatovu, Okudžavu, Brodskog – stoji spokojno, jednak sa svim tim pesnicima onog istog jezika koji je sada jezik okupacije Ukrajine. Mandeljštamova je sudbina poznata: zbog osam distiha o Staljinu, od kojih prva dva vrede više nego ostalih šest – Ne osećamo pod sobom zemlju svoju/Naš govor se ne čuje na deset koraka. – završiće u progonostvima; napisaće, potom, onu ulagivačku odu Hazjajinu, što ga neće spasiti: negde kod Vladivostoka, u nekom tranzitu za Gulag, skončaće, biti bačen u zajedničku grobnicu sa drvenom pločicom okačenom o nogu.

Sad je znano i ko je izdao Mandeljštama čuvši kuplete za Staljina, znano je i da ga je voljena supruga nagovorila da napiše laudu Džugašviliju, znano je sve. Ono što je, takođe znana, i naizgled posve nevažna, ali znakovita poetsko-životna činjenica u ovom času, dok Ukrajina gori, dok se Kijev sprema na staljingradsko letovanje, dok Beogradom kruži krupni čovek na američkom motoru sa nemačkim tablicama i glasno pušta novokomponovane patriotske pesme, obrijane glave, odeven u crnu majicu sa simbolima podrške rušiocima Marijupolja, jest to da su se Nadežda Hazina, buduća Mandeljštam, i pesnik, zvani Putnik, sreli, upoznali i zavoleli u Kijevu, u prvoj godini posle prvog velikog svetskog klanja, u klanici građanskog rata. U nedoba, dakle.

Nikad nije doba za ljubav. I uvek je. Valjaće opet čitati „Strah i nadu“ Nadežde Mandeljštam. Ne sećam se, davno beše, ima li tamo štogod o tom kijevskom susretu. Ne sećam se, ali mogu da zamislim Mandeljštama, a to ne mogu drugačije nego prizivajući u sećanje pokojnog Pecu Ejdusa koji ga je igrao u teatru, nervoznog i zaljubljenog. Nikad nisam bio u Kijevu, ali mogu da predstavim sebi neke ulice iz Bulgakovljevih opisa, kojima šeta sa budućom saputnicom, on, Putnik po nadimku i po izboru, konvertit, ali ipak Lutajući Jevrejin. 

Da se ništa i nikad drugo nije desilo u gradu kneza Vladimira, ovo bi bilo dovoljno da Kijev bude pošteđen razaranja. Samo, poeziju hazjajini ne čitaju. Čak ni kad im pevaju ode. Zato što znaju da iza tih stihova ne stoji istina.

U Moskvi, malo podalje od Kremlja, stoji najbolji muzej koji sam ikada video. Zove se Muzej GULAGA. Sačinjen od ostataka zemaljskog života uznika, sačuvanih retkih ličnih predmeta, taj je muzej – uostalom: brižljivo ustrojen, pre godinu-dve proglašen najboljim muzejem na svetu za tu godinu – stecište čistog sukusa istinitosti ljudske egzistencije. Sukus – esencija, suštastvo, smisao, počiva na onoj čovekovoj potrebi da „peva u pustinji“, kako bi rekao veliki pisac „logorologije“: u jednoj niši u zidu muzeja, nalazi se parčence, sasvim majušno, mastiljave olovke kojoj je neko pisao. Možda poeziju? Možda oporuku? Neku istinu?

Svetli li istina u sumraku slobode?

Bonus video: Ruski pisci

Tagovi

Komentari

Svi komentari (3)