Piše Gorčin Stojanović: Prosinac i siječanj

Podeli:
Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Pisao se dvadeset i osmi dan decembra ove netom potrošene besmislice zvane „dve hiljade dvadeset prva“. Uspinjao sam se, više ljumao, nego se ozbiljno kretao, blagom uzbrdicom ulice Svetozara Markovića, obasjane prosinutim svetlom dvanaestog meseca – otud se, valjda, i zove „prosinac“, staroslavjanski i vazdahrvatski: beše li solisticijum prošao pa se dan produžava? – kad mi je sinulo da sam, na ovom istom mestu, nekoliko sedmica ranije, napravio materijalnu grešku.

Pišući, naime, o Žilniku, pripisao sam mu nešto što nije radio, predstavu po Brehtu, „Mera“, u Borkinoj Novoj Osećajnosti, od pre trideset i pet, šest, sedam godina, da ne proveravam. Nova Osećajnost nalazila se u „Pivari“, onoj u Skadarskoj, onoj što je nedavno prodata. Samo, tu predstavu o partijskoj disciplini i kažnjavanju, nije režirao Žilnik, nego Laza Stojanović. 

No, ovaj tekst nije ispravak netačnog navoda. To što mi je prosinulo tog prosinačkog dana druge godine duhovnog lockdowna, nešto je posve drugo: nema, ej! – ni Lazara, ni Borke. Tako, preko onih kojih više nema, setio sam se da sam Žilniku, koga ima, i biće ga, uprkos svima, pogrešno atribuirao Brehtovu „Meru“ koja govori o tome da je kolektivna akcija ispred individualne. Laza Stojanović je mladu revolucionarnu grupu, tada, odenuo u odore Grupe TNT. Tako je Brehtov poučak dobio ironičan obol. Breht, uzgred, za života nije dopuštao izvedbu tog svog dela. Jer, posle staljinskih procesa, taj „komad za učenje“ više nije imao izvorni smisao. Laza je to znao. A zna to i Žilnik, kao što je to znala i Borka, sve odreda ljudi čija je misao bila leva, ali izistinski, nedogmatski, nestaljinski. To je ono što nacoši nikad nisu skapirali. 

Ono što ja nisam znao, jest da je tog prosinačkog dana, možda baš u času dok ljumam uzbrdo ulicom imenom čoveka koji je ovde doneo levu misao – da bi ga posle klevetali razni levi i levaci – a koji nije dobacio ni do one poslednje Hamletove godine života, umrla Bojana Marjan Makavejev, supruga, saradnik, saborac Dušana Makavejeva, kojem Laza i Žilnik ne duguju ništa, budući da su mu sve vratili „Plastičnim Isusom“ i „Ranim radovima“, remek-delima one umetnosti koje više nema, a zvala se jugoslovenski film. Nema te umetnosti, ima tih remek-dela. Makovih poglavito.

Dobro, čujem – uostalom, posve ispravno – pitanje čitaoca, a zašto sad o tom divaniš, evo je mesec siječanj, mesec svečani, ako je verovati etimologiji staroslavjanskoj i vazdahrvatskoj, čemu podsećanje na tu tvoju grešku? Možda otud što sam istom onom ulicom pisca „Srbije na Istoku“ klimao uzbrdo na dan smrti Bogdana Tirnanića, pisca „Beograda za početnike“ (u kom štivu valja iznova čitati tekst „Za Karađorđevu ulicu!“, da bi se lakše pojmilo ludilo na desnoj obali Save), zvanog Tirke, a ponekad i Boca Tirke. U kakvoj su vezi Borka Pavićević – jer to je Borka o kojoj je reč u vezi s Novom Osećajnošću – Žilnik, Makavejev i Bogdan T. poznato je sve, ali nije zgoreg podsetiti: to je genius loci ovdašnji – čestitost, pamet i humor, rečju: duh. 

Osim toga, na šesnaeseti dan siječnja, dan Tirketovog odustajanja od zamajavanja s nama koji smo još tu, postalo je jasno da se u Beogradu i okolini nešto topi. 

A nije led.

Bonus video:

Gorčin Stojanović o (ne)emitovanju filma

 

Komentari

Vaš komentar