Poslednji živi snimak originalne postave legendarnih ZZ Top potvrđuje da je u pitanju jedan od najvećih rokenrol bendova svih vremena, što je činjenica koja nije dovoljno puta istaknuta.
ZZ Top su poslednji put nešto snimili za potrebe koncertnog dokumentarca „That Little Ol’ Band From Texas“ (Netflix , 2019). Sada se njihov celokupan pomenuti nastup uživo pojavio kao album „Raw (‘That Little Ol’ Band From Texas’ Original Soundtrack)“ (Shelter Records/BMG), koji čuva uspomenu ne samo na ovaj istorijski bend, već i na to kako je zvučao i izgledao rokenrol u svom razvijenom obliku. Čist testament.
Tako je ovaj album zapravo finalno izdanje originalne postave ZZ Top – Billy F. Gibbons / Joe “Dusty” Hill / Lee Beard Frank – sve sa nedavno preminulim basistom Dusty Hillom (1949-2021; po njegovoj želji, ubuduće će ga menjati Elwood Francis, dugogodišnji gitarski tehničar).
Najomiljeniji teksaški rok bend svih vremena vratio se na izvorište, u klub Gruene Hall (osnovan 1878, najstarija tamošnja sala što još uvek radi), da u dvorani za igranje na delu proveri kako zvuči rok muzika koja tera ljude da plešu. Jer, deco draga, tajna istina u vezi rokenrola koju vam niko nije rekao, jeste – da je on počeo kao dance muzika!
Upravo na takvim mestima, tokom znojavih subotnjih večeri, nebrojene grupe su zarađivale za život pretvarajući rokenrol u neobuzdanu omladinsku zabavu, koja je potom potrajala decenijama. Rok je imao ritam pre tehna i dugačak jezik pre repovanja, a seks ga je direktno pokretao. ZZ Top spadaju među najbolje zastupnike tog klupskog rokenrola, čija vatra se gasi pivom, dok pogledi između zaigranih žena i muškaraca samo vrcaju.
„Raw“ nam daje skraćen uvid u to šta je ovaj bend predstavljao: rokenrol kao vrhunsku zabavu, sa dubljom životnom mudrošću provučenom između redova. Njihove pesme zato su direktno ulazile u narod, jer jesu bile pravljene za njega, kao da ih je sam narodni pesnik pisao. Ako na ovo dodamo poslovičnu duhovitost, i neshvatanje sebe previše ozbiljno, jasno je da su bili viđeni za koncertne miljenike publike. Neko je već savršeno primetio da su ZZ Top grupa koja se uklapa „u listu autentičnih teksaških ludaka, od 13th Floor Elevators do Butthole Surfers“. Ta otkačenost im je davala posebnu privlačnost, koja ih zauvek smeštala van mainstream pravila, i činila ih jedinstvenom pojavom. Pa sama konceptualna ideja da nastupaju onako sa bradama i crnim naočarima, zahtevala je nivo duhovitosti kog ne srećemo kod običnih, jednodimenzionalnih rok bendova…
Njihova svirka pritom je uvek bila smrtno ozbiljna – istorija hard-blues rocka i boogie zvuka. Oko nje se u neka stara vremena vrteo i Beograd u kome je „Blue Jean Blues“ delovala kao jedna od himni rokenrol pravovernosti, baš kad se sredinom sedamdesetih otkrivalo da tako nešto postoji. Reči „Naleteo sam na svoju dragu i konačno našao moje stare farmerke“ i „Bože koliko čovek može srećan biti / jer ako nađem svoje stare farmerke / to će biti zato što će mi ih moja draga doneti kući“ – bile su svakom razumljiva iskustva, od kojih se stvaran život sastoji, a ZZ Top su ih isporučivali u svim svojim pesmama. Ili mitska „La Grange“, u kojoj se peva o primamljivom tajnom klubu u kome možete sresti „vruće“ ženske, tamo negde na periferiji grada, mada možda to mesto i ne postoji, kaže nam narator naknadno, priznajući ili praveći se da nešto nije dobro razumeo. Eh, to su te južnjačke zvrčke tipa „mož’ da bidne, a i ne mora“, čega je puna i mitologija bluza, bez koje ne bi bilo ovog benda. Uostalom oni su sebi dali ime ukrštajući imena starog BB Kinga, koga su obožavali, i mlađeg ZZ Hilla, dajući im upgrade u onom svom ZZ Top. Njihova misija uvek je bila da bluz predstave mladoj rokenrol naciji – kao izvanrednu svirku i izvanredno zezanje.
„Raw“ je najbolji mogući uvod u ZZ Top: funkcioniše kao „Greatest Hits“ album, uz par dodatih manje poznatih, ali bendu posebno dragih ranih pesama, što daje ovom izdanju šmek živog vremeplova kroz istoriju ovog sastava, obuhvatajući sve faze. Nije predug, sve pesme inače traje tri do četiri minuta, a ukupno nešto više od četrdeset. Solidno je utemeljen u sedamdesetim, pošto iz tog vremena – zaljubljenicima i dalje najdražeg – ovde susrećemo ne samo svima poznate favorite „Blue Jean Blues“, „La Grange“ ili „Tush“, nego i ne tako čuvene, ali značajne „Brown Sugar“ i „Certified Blues“, sa istoimenog debija („ZZ Top’s First Album“, 1971), a tu su i „Just Got Paid“ (drugi album „Rio Grande Mud“, 1972), „Thunderbird“ i „Heard It On The X“ (četvrta ploča i početni nacionalni uspeh „Fandango!“, 1975), što pocrtavaju značaj prvog perioda za njihov razvoj, jer su u njemu našli svoj stil. U zvuk tih pravih ZZ Top, vešto su uklopljene kasnije numere „I’m Bad, I’m Nationwide“ (sa The Degüello, 1979) i „Tube Snake Boogie“ (sa El Loco, 1981), te se originalnom roots tretmanu povinuju i MTV mega-hitovi „Legs“ i „Gimme All Your Lovin'“ (sa njihovog ubedljivo najprodavanijeg „Eliminator“, 1983).
ZZ Top su preko 50 godina radili u istom sastavu, do sad se objavili 15 studijskih albuma i pošteno zaradili mesto klasika rokenrol muzike, te ih je u Rock and Roll Hall of Fame uveo lično Keith Richards, godine 2004. Ovo je činjenica koja nikad nije dovoljno isticana, a sami ZZ Top su uvek bili suviše skromni da bi sebe reklamirali. Zvuči neobično u današnjoj celebrity kulturi, ali je ispravno zaključiti da ljudi i dalje znaju za njih, ali ih niko ne poznaje. Svima su znani po stripovskim bradatim likovima, crnim naočarima i kaubojskim šeširima, čime su idealno vizuelno nadopunili svoju sočnu muziku, no još uvek se nisu pretvorili u one persone šou biznisa koje su slavne po tome što su slavne. Osim uobičajenih epizoda iz rokerskog životopisa, o njima se, zapravo, nikad nije mnogo znalo, a najmanje o njihovoj privatnosti.
ZZ Top su uvek bili obični momci koji dobro drže svoje gitare, i isključivo su zahvaljujući iskrenosti svoje muzike i umeću duševnog sviranja, zaslužili mesto u panteonu legendi. Preko njih je „svet upoznao teksašku kulturu“ (B. Gibbons). Album „Raw“ je svedočanstvo o tome kako je ovaj trio iz pesme u pesmu, do poslednjeg dana, tumačio šta je rokenrol kao životno iskustvo. Šta tumačio – živeo ga je! Oni su istinska zlatna stranica istorije roka, tamo u samom vrhu sa svim stounsima, cepelinima ili ej-si-di-si.
I zato u času kad postava Billy F Gibbons / Joe Dusty Hill / Lee Beard Frank silazi sa velike bine, možemo samo da uzdahnemo, jer ovakve svirke više nikad neće biti. ZZ Top odlaze, a da nikad nisu odsvirali nijedan suvišan solo.
Bonus video: Glas, dirka, bas Bye Bye Blackbird
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare