Piše Dragan Ambrozić: Lucinda Williams jača od sudbine

Naše poslednje druženje sa Lucindom Williams (r. 1953), bilo je kad smo upravo na ovim stranama recenzirali album „Good Souls Better Angel“, daleke pandemijske 2020. godine. Nažalost, nju je ubrzo posle tog izdanja pogodio udar izazvan trombom, koji joj je zamalo prekinuo karijeru. Ni danas više ne može da svira gitaru, ali je u potpunosti oporavila glas. Kao što možemo čuti na njenoj upravo objavljenoj novoj ploči „Stories from a Rock n Roll Heart“ (Highway 20/Thirty Tigers), i dalje se radi o jednom od onih nezaboravnih vokala u rokenrolu. Bila bi neprocenjiva šteta da smo ga tek tako izgubili. Jer, Lucinda Williams nije samo glas, nego i stav, poezija i akcija. To je osoba koja je uvek pevala i svirala ono što je htela, onako kako je htela. Postala je univerzalni simbol individualnosti u muzici i pretvorila se u svojevrsnu rok zvezdu, pevajući samo „americanu“, kantri i folk-rok, te pomerajući težište ka ženskom poimanju stvari. U intervjuima je često sebe nazivala pankerkom unutar kantrija, ugledajući se na sličnog otpadnika Stevea Earla, ali i drugujući sa rokerskim figurama kakva je bio Tom Petty.  

Zato nije čudo što na ploči „Stories from a Rock n Roll Heart“ Lucinda zvuči kao neki vrsta delikatnog ženskog Brucea Springsteena, praćena rokenrol sastavom, i što se The Boss lično sa svojom suprugom Patti Scialfa pojavljuje u ulozi gosta na numerama „New York Comeback“ i „Rock n Roll Heart“ (čist hit!). Štimung ovog albuma je još oštrije socijalno angažovan nego što su nekada bili istupi Lucinde Williams, kako je već bilo nagovešteno na prethodnom izdanju. Pod stare dane zgrožena onim u šta se Amerika pretvorila u svom otvorenom unutrašnje-političkom zaokretu ka proto-fašizmu, čije je izlaženje na javnu scenu već sad istorijska činjenica, Williamsova ovde koristi  priliku da u ime svoje generacije iskaže nepripadanje tom scenariju i osudi ga na svaki način (odlična, jetka „This Is Not My Town“ i nežna „Last Call for the Truth“).https://www.youtube.com/watch?v=_pIdZ_RAdfQZaokružujući ovim svesno sentimetalnim rokerskim istupom pomalo i svoju karijeru, ona odaje počast svim herojima koji su je oblikovali (Patsy Cline i MuddyWaters se u pesmi „Jukebox“ pominju kao jedine osobe posle čijih pesama se ne bi više osećala usamljeno). Najemotivniji takav istup, svakako je potresna „Hum's Liquor“, koja se bavi tužnom sudbinom rok-alkoholičara, kroz priču o Bobu Stinsonu, nekada genijalnom gitaristi The Replacementsa, jednog od najčuvenijih američkih alternativnih rokenrol sastava osamdesetih godina. Bio je izbačen iz grupe kojoj je dao svoje najbolje dane, jer se opijao i želeo da zauvek ostane panker, potom je polako odustao od muzičke karijere, i na kraju je završio umirući, onim tempom kojim su mu otkazivali organi istrošeni raznim ovisnostima. Koliko je ova pesma zbog izbora stvarnog glavnog junaka neočekivan dodatak Lucindinom katalogu, toliko se ona prirodno nadovezuje na njenu seriju priča o nesrećnicima čije je sudbine inače tako živo opisivala tokom karijere. Činjenica da je potpisala ovako bolnu pesmu sa Bobovim rođenim bratom, TomomStinsonom, koji je nastavio relativno uspešnu karijeru, ne samo da čvrsto smešta Wiliiamsovu u alternativni kulturni panteon, nego je predstavlja kao najbolje upućenog tumača istorije rokenrola u poslednje četiri decenije.https://www.youtube.com/watch?v=FKjhZOQhS6EPodsetimo se: to su četiri decenije u kojima je propao onaj stari svet podeljen na dve političke polovine, ali se u potonjoj trci za resursima čovečanstvo srozalo u neslućene ponore besramnosti, sve zbog instantnog profita, odnosno „lakog keša“. Sad živimo u svetu u kome je laž ponovo opasno blizu da pobedi. Poslednje dve numere zato visoko uzdižu zastavu moralnosti kroz dve pesničke zakletve dostojne njene veličine – topla „Where the Song Will Find Me“ bavi se varljivom inspiracijom, koja je ipak nikad neće napustiti, dok je „Never Gonna Fade Away“ njen finalni etički proglas, manifest nepristajanja na diktate bilo koje vrste.https://www.youtube.com/watch?v=-C7AE3My-Sw&list=PLDhajrZgo0TI1Q05Q8USwh0WzlUR-vHZl&index=4No, ovde je entuzijazmom i ljubavlju prepuni početak važniji od kraja. Album otvara krajnje poletna „Let's Get the Band Back Together“ (Feat. Margo Price, Jeremy Ivey, Siobhan Maher Kennedy, Buddy Miller & Sophie Gault), koju je Lucinda napisala sa omiljenim saradnikom JesseMalinom, što se takođe oporavlja od udara, i uz svog muža Toma Overbyija kao koautora – rešenost iskazana na njoj da se stvari nastave tamo gde su stale, nekako pogađa opšti sentiment svih nas koji bi da se probude iz košmara započetog pandemijom, nastavljenog ratom na Istoku Evrope, i ubrzavanjem klimatskih promena. Svi mi želimo da se ovaj jezivi košmar već jednom prekine i bend ponovo zasvira. Ova rokenrol bajka koju nam je ispričala Lucinda Williams ponosna je kao što je rokenrol uvek bio, jer je u svom najboljem izdanju on uvek bio glas ponosnih ljudi spremnih da plate svaku cenu da budu to što žele da budu.Slušati ovaku poštenu rokenrol ploču u 2023, zato je poučno i emotivno iskustvo, koje nije za svakog. Jednostavno, mnogi nisu ni zaslužili da shvate o čemu se tu radi, jer kičme nikad nisu imali. „Stories from a Rock n Roll Heart“ je ne samo za one što vole život, nego vole da ga žive verni sebi, kao Lucinda Williams.https://www.youtube.com/watch?v=z6MOSoNEHGEBonus video: Glas, dirka, bas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabaslookforthesilverlining-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3742482"]