3
Greta Van Fleet su fenomen koji ne namerava da nas napusti – a treći album američkih retro-rokera najbolji je do sad.
Od kad se pojavio na sceni pre desetak godina, mladi američki rok sastav Greta Van Fleet izazivao je oprečne reakcije. Neki su ih veličali i kovali u zvezde, drugi su im negirali bilo kakvu vrednost, nazivajući ih kopijama klasičnih velikih bendova, posebno Led Zeppelin. Budući da se vaš potpisnik odlično seća kako su i sami Led Zeppelin svojevremeno optuživani da su „skidali“ druge (razne američke bluzere i engleske folkere), mišljenja je da cela ova rasprava rečito pokazuje kako je pitanje autentičnog autorstva precenjeno u popularnoj muzici. Posebno u današnjem digitalizovanom svetu u kome su kopije napravljene za prosečnog slušaoca gotovo uvek popularnije od originala napravljenog za onog posvećenog. Važno je samo da li to što radite – radite bar sa nekom emocijom.
Svaki tekst o Greta Van Fleet zato mora početi sa navođenjem poslovnog podatka da su u svojoj kratkoj karijeri koju čine tek 3 dugosvirajuća izdanja – do sad prodali čak 3 i po miliona albuma, i to čistih rokenrol albuma u onom najužem smislu reči, u trenutku kad svi govore kako je taj žanr prevaziđen. Osim toga, prodali su i preko milion karata na svojim dosadašnjim koncertima. Ovog impresivnog postignuća sigurno ne bi bilo da ovaj bend ne donosi stvarnu emociju.
Pored toga, Greta Van Fleet je očigledno našla jednu tržišnu nišu koja do sad nije postojala u muzičkoj ponudi za generaciju rođenu oko godine 2000. – rokenrol sa spiritualnom i mističnom dimenzijom, u potrazi za višim smislom u ovom razbijenom svetu. To su, zapravo, Led Zepellin za one koji nikad nisu čuli za Led Zeppelin.
Zato je pomalo deplasirano porediti ova dva benda na bilo koji način, jer se ne radi o pravoj kopiji ovog legendarnog sastava, nego o pokušaju reinkarnacije duha cele te rok epohe iz sedamdesetih u XXI veku, i to od strane ljudi koji su rođeni nekih petnaestak godina posle izdavanje oproštajne ploče Led Zeppelin „Coda“. Malo je reći da se u međuvremenu kulturni kontekst u svetu promenio do te mere, da u njemu ambiciozna rok muzika sa dubokim porukama deluje pomalo anahrono. Ipak, Greta Van Fleet su uspeli da se dokažu kao koncertna i komercijalna atrakcija, pre svega za tinejdžersku publiku, koja je tek otkrila rokenrol i njegovo nasleđe preko digitalnih sredstava distribucije muzike. Za njih je u pitanju potpuno nova atrakcija, svež modni izraz i mogući dublji odgovor za dileme koje stoje pred mladim čovekom.
„Starcatcher“ (Lava / Republic) treći je po redu album ove grupe. Predstavlja napredak u svakom smislu – sviranje je „prljavije“ i sadržajnije, melodije grandioznije, pesme još organskije razvijaju epske narative, a ipak je sve umiveno po standardima savremene muzičke produkcije. Njihova estetika se potpuno približila estetici filma „Gospodar prstenova“ ili TV serije „Igre prestola“, te Greta Van Fleet ovde zvuče i izgledaju kao visokobudžetni blokbaster za omladinu koja voli „sword & sorcery“ žanr (bez vampira i zombija molim!). Još uvek nije jasno koliki su istorijski dometi samog benda, ali postaje polako jasno da je njihovo pravo utemeljenje u iskustvu video-gaminga: Greta Van Fleet danas deluju kao video igrica o rokenrolu, odigrana uživo – za sve one koji žive u ritmu video igrica.
Nema u tome ničeg lošeg – najveći deo mlađane generacije vezuje svoj identitet baš za video igrice. Taj gigantski biznis je čak sedam puta veći od muzičkog, i nosi ogroman deo savremenih pop-kulturnih sadržaja. Kroz njih se oblikuje svest novih naraštaja o svom mestu u svetu, odnosno nalaze odgovori za ključna pitanja svog identiteta. Zato nije čudno što se na kraju pojavio bend koji funkcioniše kao tematska video igrica o rok grupi. Dobro sviraju, ali to više nije od suštinske važnosti. Imaju šta da kažu, ali to možda i nije toliko bitno. Zanimljiva je samo akcija – a u vezi sa Gretom Van Fleet sve je akcija, od gitarske i vokalne pirotehnike, glasnog zvuka, do dramatičnih aranžmana i mističnih poruka… kod njih sve puca.
Zato ih vole deca, jer mada članovi sastava naizgled mudruju i poetski se izražavaju, to je ipak samo dobro odigrana uloga u koju može i publika da uskoči. Da je u suštini postojanja fenomena Greta Van Fleet skrivena logika video igrice, prenete u rokenrol – rečito govore pesme sa „Starcatcher“: one su uglavnom date u formi asocijacije na neke neosporne teme u koje svako može da projektuje sebe. Uz njih se možete upustiti u poklonjenje gospodaru koji je stvorio Univerzum („Meeting the Master“), putovanje ka njemu („Fate of the Faithful“, „Waited All Your Life“), borbu da se sačuva vera u sebe („The Falling Sky“), opis neizvesnog puta kući („Frozen Light“) i neizbežnih borbi na tom putu („The Archer“), pa čak i vrlo živo dat san o letenju, u verovatno najboljoj numeri sa ovog izdanja („Sacred the Thread“).
Greta Van Fleet je stilizacija rokenrola. Ipak, ima tu i krvi i mesa. Pevač Joshua Kiszka nedavno se u javnosti neočekivano autovao, hrabrim zvaničnim saopštenjem u kome brani stavove gej zajednice čija su prava naglo ograničena u državi Tenesi (bend je izabrao da se nastani u Nešvilu, tamošnjoj prestonici muzičke industrije), jer i sam živi godinama sa muškim partnerom, o čemu se do sad ništa nije znalo. Time je sigurno postao još simpatičniji svojim mladim obožavaocima koji više od svega cene slobodu životnih izbora, i prosto ne razumeju oko čega sva ta buka kad su u pitanju razlike u seksualnoj orijentaciji među ljudima. Međutim, ne možemo da se ne nasmešimo pred istorijskom ironijom – očigledno je naslednik onakve mačo muškarčine Roberta Planta, seks simbola svog vremena kao frontmena Led Zeppelin, mogao biti samo visoko-stilizovani gej momak.
U jednoj skorašnjoj izjavi, gitarista Jacob Kiszka kaže da bend sebe vidi kao „bluzera na raskrsnici univerzuma“ („starcatcher“, shvatate?). Možda ste se štrecnuli od ove naivne pretencioznosti – ali u njihovim glavama, to je prava istina, i svoju publiku su u to ubedili. Greta Van Fleet na albumu „Starcatcher“ nude fantaziju u formi rokenrola, i – paradoksalno – naivnost te fantazije je njihov najveći doprinos rok muzici i ono zbog čega ih vredi poštovati. Zar nismo zaista svi nekad u rokenrolu tražili onaj paralelni svet gde smo mogli da budemo sve što poželimo?
Bonus video: Exit otvaranje