0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Ivan Tokin (1971, Beograd) je savremeni srpski pisac, koji je objavio romane „Najnormalniji čovek na svetu“ (2014), „Pas“ (2017) i „Neli“ (2019) i zbirke kratke proze „Molekuli“ (2015) i „M2 Multiverzum“ (2018). Proza mu je prevođena na engleski, ruski, švedski i slovenački jezik. Od 2009. redovno piše kolumne za različite medije. Ovo je njegov izbor pesama za „Saundtrek za moj život“:
The Smiths – „Some Girls Are Bigger Than Others“
Do srednje škole sam slušao svašta, u ranim razredima osnovne škole uglavnom disko, jer su to stariji iz kraja slušali, pa onda i ja. Tada smo imali gramofone i kasetofone. U višim razredima osnovne škole otkrio sam hevi metal, Iron Maiden naročito. Bio je i taj koncert u Hali „Pionir“. A onda, kad sam krenuo u srednju, otkrio sam Smithse. Album „The Queen is Dead“ izašao je baš te 1986. godine, kad sam krenuo u srednju školu. I čim sam čuo, to mi je postala glavna muzika u tom periodu. Dobro, kad je izašao „Electric“ grupe Cult, i od toga sam pao u nesvest, ali Morisi mi je i do danas jedan od glavnih pesnika. Dosta toga me nervira kod njega, ali uprkos tome, mnogo mi se sviđa. Volim njegove stihove, volim kako peva, kako se kreće, volim što ne jede meso, mada ja samo meso jedem. Album „The Queen is Dead“ je remek-delo, i to valjda svi već znamo, a zašto sam izabrao baš pesmu „Some Girls Are Bigger Than Others“ – e, pa ta mi se najviše sviđa.
Nirvana – „Smells Like Teen Spirit“
Vozio sam se kolima, svojim crvenim „jugom“, od nekuda s Karaburme sam dolazio i nailazio na stadion OFK Beograd. Bila je 1991. godina, možda oktobar, tek što sam se vratio iz vojske. I u jednom trenutku je na radiju počela ta pesma, „Smells Like Teen Spirit“. Posle uvodnih taktova parkirao sam se, samo sam stao sa strane, odvrnuo koliko je moglo, a nije moglo baš mnogo, ali moglo je dovoljno. I dok sam slušao pesmu, što bi rekli razni hroničari pop kulture za mnoge događaje, znao sam da posle toga više ništa neće biti isto. I nije bilo isto. Naslušao sam se Nirvane i razmišljao o tome što slušam. Nanosio sam se crvene karirane košulje preko bele majice i bele majice preko crne majice s dugačkim rukavima. A u toj pesmi prvo mi je pažnju privukao bubanj, što se ispostavilo kasnije kao smisleno. Slušao sam ih do kraja, dok su postojali, a slušam ih i sada, retko, ali kad ih slušam, dobro mi je.
Kanda, Kodža i Nebojša – „Ton po ton“
Hteo sam neku domaću pesmu… Pa koju ću? Toliko pesama ima koje bi baš mogle da budu ta jedna pesma. Naslušao sam se domaće muzike, volim je, a moglo je da se desi da bude i neki narodnjak. Pa, Lepa Brena ima dobrih pesama, a kad se samo setim koliko sam se „drogirao“ Ekatarinom Velikom… Azru sam počeo da slušam tek kad sam skroz odrasto, ali se velika ljubav rodila. Lako je mogla da bude i neka Džonijeva pesma, znam i koja… Evo teško mi je da prežalim i što nije neka pesma od Partibrejkersa, a i Ljubičice mi se sad mnogo sviđaju, i Šajzerbiterlemon. Ali, evo tu je – „Ton po ton“. Tako mi je zarazna i beogradska. I kad kaže: „A ja ipak imam dil za Manilu i Kankun“, meni se srce u isto vreme stegne i zatreperi od sreće. A KKN slušam otkako su nastali pa sve do sada. I ova druga faza mi je zakon, prvu više i ne slušam, mada mi je drago što postoji.
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
