5
Nova.rs imala je priliku da prva pogleda dokumentarni film "Gradonačelnik.", o životu i radu Branka Pešića, reditelja Vuka Dapčevića i scenaristkinje Duške Jovanić, koji će biti premijerno prikazan u Kombank dvorani. Prenosimo još neke zanimljive detalje jednog od retkih političara koji je išao ispred svog vremena.
Branko Pešić je bio gradonačelnik glavnog grada SFRJ u periodu od 1964 do 1974. godine, kada je ovaj grad postao metropola. Ostao je upamćen kao jedan od najpopularnijih gradonačelnika Beograda. U njegovo vreme znatno je proširen i modernizovan izgradnjom novih stambenih naselja, kulturnih i sportskih centara, kapitalnih objekata poput Mostarske petlje, mosta „Gazela“, Terazijskog tunela, palate Beograđanka… U Pešićevo vreme krenuli su i mnoge značajne kulturne manifestacija od BITEF-a do FEST-a. A potrudio se da krene i gradska radio stanica Studio B. Imao je i ambiciozni plan spuštanja Beograda na reke, izgradnju Beogradskog železničkog čvora i Beogradskog metroa. Njegovoj popularnosti doprineo je i specifičan, gotovo komšijski odnos sa građanima.
O tome u ovom filmu svedoči i njegova sekretarica Olga Stojiljković koja kaže da kada je on došao u Skupštinu grada da se promenio način komunikacije jer je razbijao ustaljene šablone.
„Dobro jutro svima od portira do kuvarica, dok stigne do kabineta popriča bar sa sedam- osam ljudi. To su bili njegovi neformalni sastanci.Bio je jako nezgodan kada se naljuti, umeo je da bude prek naročito kada je neka nepravda u pitanju. Bio je ponosan što je on gradonačelnik glavnog grada Jugoslavije.“
Pešić je bio blizak sa Titom, koji ga je podržavao. Na otvaranju velikog bazena „25 maj“ Tito je rekao:“Ovo kako radi Branko, tako bi svi trebalo da rade.“ Ali Kardelj je bio protiv njega. Branko je jednom bez dlake na jeziku, za neki Kardeljev referat, koji je trajao šest sati, rekao da je suvoparan i dosadan. Kasnije je Branko da bi uzvratio na Kardeljeve napade znao da mu isključi struju. Protivnici su mu bili i Petar i Ivan Stambolić, i još mnogi kojima je smetala njegova popularnost među Beograđanima.
Slobodan Milošević je jedno vreme radio u kabinetu Branka Pešića. U filmu „Gradonačelnik.“ dugogodišnji šef njegovog kabineta, Nebojša Bogunović svedoči:
„Branko je doveo Slobodana Miloševića u kabinet Skupštine grada, u to vreme Sloba nije iskazivao nikakve osobine nekoga vođe, pogotovo što Branko to nije dozvoljavao da ljudi u kabinetu pokušavaju da budu iznad ostalih. Primetim ja da ne dolazi na vreme i pitam ga zašto kasni? Sloba kaže:’ Ne pitaj me, Mira polaže ispit. A ja moram Mariju da kupam.’ Kada je objavljena vest da je Branko umro Slobodan Milošević me zvao iz Kupara: ‘Slušaj, moram doći da održim govor.’ Tada je Milošević bio sekretar Gradskog komiteta partije. Rekao mi je: ‘Molim te napiši mi govor, ja dolazim.’ Ja sam to uradio, otkucao govor, a oko podne je bila sahrana. Sloba je počeo da govori. Začudio sam se jako jer to nije bio moj govor. Mira ga je prepravila.“
Kada je izgrađena Mostarska petlja čuvena zagrebačka novinarka Dara Janeković je napisala: „Beograd ima petlju! To je simbol – Beograd ima Branka Pešića. Branko Pešić je imao petlju.“ Dok je on bio na čelu gradske priče građeno je više od 10 hiljada stanova godišnje. To je bila eksplozija građevinarstva. Njegova strategija je bila da se ne prave blokovi za spavanje, već humana naselja za ljude. Kada je građena „Beograđanka“ insistirao je da se u podnožju na četiri etaža smesti „Robna kuća Beograd“, koja je tada bila jedna od najznačajnijih privrednih organizacija. Njegov izum je, sada već pokojni, Studio B. Obožavao je Duška Radovića. Insistirao je da se Mladenovac, Lazarevac i sva okolna mesta i sela, pripoje Beogradu. „Hoću da imamo okruženje koje će praktično da hrani Beograd“, govorio je Branko.
Bio jedan od retkih političara koji je išao ispred svog vremena. Radio je strategiju razvoja Beograda za 21. vek. Njegov koncept nije bio da gurneš ceo Beograd na vodu, nego da građani siđu na reku. I te rečenice provejavaju kroz ovaj dokumentarac u kome svedoči 27 ljudi.
Obožavao je sport, a boks mu je bio omiljeni. Mate Parlov mu je bio miljenik. A bio je i veliki navijač „Crvene zvezde“. Umeo je da se potuče i to kao gradonačelnik. Jednom je patosirao nekog ambasadora koji se parkirao na zelenoj površini ispred Skupštine grada. Taj skandal je morao da objašnjava u kabinetu Josipa Broza.
Voleo je kafanu i nije mu bilo strano da nesporazume reši pesnicama. Stanovao je preko puta jednog noćnog kluba u Cara Dušana, u Zemunu. Neki kriminalci su se tokom noći žestoko potukli. I uznemiravali su stanare okolnih kuća. Branko je uleteo, u papučama i u pidžami, u taj bar, nokautirao njih troje-četvoro i sredio stvar. Bio je majstor kafanskog štimunga, umeo je da razbije flašu piva o glavu a da mu se ništa ne desi.
A bio je i zavodnik.
Pevačica Dara Ružić se seća:
„Preko puta Američke čitaonice bio je jedan lep stari hotel, gde smo Silvana Armenulić i ja pevale. Silvana mu se dopadala. I on je bio takav šarmer i bilo je nemoguće da se neka osoba ne bi zaljubila u Branka. Branko je kupio sebi automobil ‘ford granadu’. Silvani se dopao taj auto i ona mu je rekla:’Branko ti moraš meni ustupiti taj auto, meni se taj auto sviđa.’ On je rekao:’Ako baš želiš da ga imaš, eto prepustiću ti taj auto, pa ti uživaj, ako baš toliko voliš.“
Imao je dva braka, dvoje dece, ali jedina žena koje se „plašio“ bila je njegova majka Anka, koja je prodavala cveće na Zemunskoj pijaci. Branko joj je često pre nego što ode u Skupštinu grada pomagao da odnesu cveće do pijace.
Kćerka Branka Pešića, Sofija se seća: „Tata se sprema ujutru na sastanak da krene, čeka ga vozač, oblači odelo i izlazi. Baba stane i kaže: ‘Di si ti krenuo. A detelina da se pokosi?’ Tata naravno, ide u odelu i cipelama da pokosi detelinu. Vozač čeka. Svi drugi mogu da čekaju, jedino majka ne može da čeka“.
Kada se razboleo, trebalo je da ide na operaciju srca, nudili su mu da ide u Hjusoton, a on se odlučio za bolnicu „Dragiša Mišović“.
„Meni da predlažu da idem u inostranstvo? Ne pada mi na pamet. Ja sam se za te bolnice borio, ja sam ih gradio i kako bi to izgledalo da ja idem u inostranstvo.“
Princip je važniji od života. To je bio Branko.
Bonus video: Veče sa Ivanom Ivanovićem – Film Toma Zdravković
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
