1
Nama umetnicima potrebna je samodisciplina, istrajnost, rad, vežbanje. Moraš biti 24 sata dnevno u džezu. Slično je kao i u sportu - ne može jedan bokser da bude šest meseci na odmoru, ako mu počinje svetski šampionat. Ne može svako da svira džez, jer pet procenata je talenat, a 95 rad i stalni trening. Treba i istrajnosti da se ostane na tom putu, jer ima mnogo prepreka na kojima džezer može da se saplete, govorio je Duško Gojković.
Legenda domaće, ali i svetske muzike, koji je preminuo sinoć u Minhenu u 92. godini, iako je otišao davnih dana s ovih prostora, često se vraćao na ovo tle.
Priznao je trubač, kompozitor, dirigent i aranžer jednom prilikom potpisnici ovih redova da je „pupkom vezan za Beograd“.
– Emigrirao sam u Ameriku, bio tamo pet-šest godina. Završio sam studije na Berkliju, otišao u Njujork, kolevku džeza, svirao sa tamošnjim muzičarima i proputovao celu Ameriku. Ali, Njujork je daleko, a Minhen mi je nekako bio bliži da odatle dođem u Beograd. To mi je kao povratak kući.
Objašnjavao je veliki trubač i kompozitor i zašto je „hleb“ morao da potraži daleko od kuće:
– Kada sam odlazio, mislio sam da idem na godinu-dve. Ali, ovde nisam imao uslova da se bavim džezom. To u ono vreme nije smatrano profesijom. Mogao si da budeš doktor, advokat, bakalin, ali džez trubač – pa to nije bilo ništa…
Sećao se i kako se uopšte zainteresovao za trubu došavši potpuno sam u Beograd iz rodnog Jajca:
– Kao gimnazijalac u Beogradu, noću sam prolazio Bulevarom, i u izlogu nekog komisiona video jednu staru, razlupanu trubu. Došao sam ujutru i rekao gazdi da hoću taj kornet, a on me je odgovarao. Ali, kupio sam tu trubu, iako nisam znao da sviram. Moja majka je sve do kraja čuvala tu prvu trubu…
Uprkos teškom odrastanju, zatočeništvu, tragičnom gubitku oca i razdvojenosti od braće, Duška Gojkovića to je očvrsnulo i nateralo ga da postane „neko“:
– A i kad sam izabrao trubu, shvatio sam da sam osuđen da budem „usamljeni jahač“, prinuđen da se bori protiv teških okolnosti, loše ekonomske situacije, protiv predrasuda koje su tada u ovoj zemlji imali ljudi prema džezu. Otišao sam, najpre u Nemačku, pa Ameriku. I bio je to veliki rizik, borba usamljenog jahača, pa ili propadaš ili opstaješ. Što više problema u životu pregrmiš, jači si i korak dalje. Bitna je i disciplina, i samo rad i trening.
Upitan da li je na Berkli otišao zahvaljujući preporuci Stena Geca napisanoj na jelovniku sećao se za „Politiku“ da je verzija malo drugačija:
– Bio sam u evropskom omladinskom džez orkestru koji je nastupao na američkom festivalu Njuport i posle toga je došla ponuda iz Berklija za stipendiju. Sećam se da smo sedeli u Frankfurtu na doručku Art Farmer, Oskar Petiford i Sten Gec, i ja sam im pokazao pismo iz Berklija i upitao ih za mišljenje i preporuku, a Gec je uzeo jelovnik, okrenuo drugu stranu i napisao: „Ovaj mladić ima talenta i smatram da treba da ide na Berkli“. Petiford i Farmer su to potvrdili.
Pričao je i da muzičari iz Evrope nikada u Americi nisu bili toliko prihvaćeni, s obzirom da ta zemlja, uprkos uvreženom mišljenju, nije bila toliko otvorena:
– Uvek su imali svoje vrhunske muzičare i strancima nikada nije bilo lako. Ali, ako imaš talenta i dobro sviraš, možeš da uspeš. To su mi govorili Majls Dejvis i Sten Gec kada su me zvali da dođem u Njujork, iako sam mislio – šta ću ja tamo, kad tu ima 5.000 trubača koji sviraju odlično… Dejvis, koji je, kao i svaki umetnik, imao svoje bube u glavi, nije hteo da čuje za američke belce. Ali, ako si iz Evrope i dobro sviraš, onda je druga stvar. Evo, mene je zvao i u svoj dom.
U džezu, kako je isticao, odavno više nije važno odakle dolaziš:
– Nije bitno kakva ti je „farba“ na licu, već kako sviraš i šta imaš da kažeš. Još kad sam otišao na Berkli, 1961. godine, probao sam da unesem neke ritmove sa našeg podneblja u džez. I poznati muzičari, sa kojima sam radio, Sten Gec, Majls Dejvis i Dizi Gilespi, rekli su mi: „Slušaj, ti dolaziš sa Balkana, i gledaj da budeš originalan, da doneseš muziku sa svog podneblja“. Tako je nastao Balkan džez, a i prvi sam upotrebio taj termin pre 50 godina. Danas u enciklopedijama poseban stil naziva se Balkan džez – govorio je, ističući da je njegov muzički voz išao na tri šine:
– Jedna je bibap, druga latino muzika, koju sam oduvek jako voleo, a treća je Balkan džez koji sam prvi počeo da radim. I zaista, ovo treće je zasluga nas Evropljana, da i mi imamo nešto originalno u džezu.
Posle više od 200 ploča koje je objavio i na hiljade i hiljade koncerata nikada nije pomislio – dosta je, jer ne bi onda znao „čime bi se drugim bavio“. Svaka svirka, nova kompozicija, sastav bili su mu izazovi iz dana u dan:
– Kreativnost buja svakog dana, i nema kopija, niti ustaljenosti. Toliko još ima stvari koje nisam uradio… Na primer jednom sam sedeo s Tonijem Benetom u klubu Ronija Skota i pričali i ja mu rekoh kako sam napisao jednu kompoziciju koja je idealna za njega. A on me upita što mu nisam poslao, na šta sam mu rekao da verovatno svakoga dana dobija na stotine pesama i pola od toga baca u đubre. I on mi opet kaže – pošalji mi, međutim, ja to nikada nisam uradio. A bio je idealan…
I dok bi uvek naglašavao kako „nije Nostradamus“, bio je stava da džez nikada neće nestati:
– Stotinu puta su proglašavali smrt džeza, pa ništa. Iako džez nije masivan, i muzika gde se „vrti velika lova“, menja se, prilagođava vremenu, i to je jedna od retkih umetnosti gde je dozvoljena tolika kreativna sloboda. Nikada neće utihnuti!
A iako je bio aktivan zašavši u stotu deceniju života sebe je Duško Gojković smatrao staromodnim.
– Mene tehnika i elektronika ne interesuju. Mobilni sam morao da kupim na nagovor supruge, a najviše volim one stare telefone što se okreću brojčanici. Kompjuter sam kupio ženi. Umesto da buljim u kompjuter, ja odem da vežbam trubu, da pišem novu kompoziciju, džogiram, ili da, pošto nemam auto, vozim bicikl!
Bonus video: Glas, dirka, bas
