Podeli
Vojislav Bubiša Simić Foto: Jelena Koprivica/Nova.rs

Uskoro ću 97 godina da napunim. Mnogo je to. Ali dobro se držim. Ne znam nijednog mog vršnjaka koji je sposoban da živi i govori, kaže za Nova.rs Vojislav Bubiša Simić. "Nisam ni sanjao da ću imati ovakav život", priznaje i priča nam o svojim počecima u džezu, kompozicijama, susretima sa Djukom Elingtonom, Kauntom Bejzijem, Dizijem Gilespijem, Majlsom Dejvisom...

– Doduše, malo mi je organizam popustio – mišići, snaga, ne hodam kao ranije… Izađem malo iz kuće, prošetam tu ispred. Ali, uglavnom sam kod kuće – gledam televiziju, čitam. Često počnem da sviram klavir, iako nikada nisam bio neki pijanista, ali čisto vežbe radi, da bi se mišići, organizam malo pokrenuo, mada mi teško ide – priča za naš sajt dirigent, aranžer i kompozitor dok nas, zajedno sa suprugom Džudi, dočekuje u svom stanu.

U decentno okićenom stanu sedimo na “bezbednoj” udaljenosti, sa maskama na licima, a Bubiša podseća na početku da je poslednji nastup imao za svoj 95. rođendan. Tada je u Zemunu organizovana proslava povodom velikog Bubišinog datuma…

– Jednu numeru sam dirigovao, a pričali su o meni, svirali moje kompozicije, pevali… Bilo je baš lepo. Napravili su mi plezir i veliku počast sam doživeo. A u novembru 2019. godine otvorio sam Novosadski džez festival pozdravivši tri orkestra – Beogradski, Zagrebački i Ljubljanski – i održao jednu malu besedu o godinama našeg zajedničkog muziciranja. Zvali su me i 2020, ali korona se razbuktala, pa sam ipak ostao kod kuće – govori nam, a onda se vraćamo gotovo vek unazad.

Rođen 1924. godine u uglednoj beogradskoj advokatskoj porodici, u životu Vojislava Bubiše Simića muzika je nad pravom prevagnula, a evo i kako:

– Znate kako, ja sam čak i studirao pravo. Završio sam dve godine Pravnog fakulteta, a onda sam shvatio da je u vreme komunizma biti advokat malo nezgodno. Vi ste, praktično, neprijatelj režima. I onda sam lepo digao ruke od Pravnog fakulteta i prebacio se na muziku. Bila su tada dva odseka na Akademiji – kompozicija i dirigovanje. Diplomirao sam dirigovanje kod profesora Predraga Miloševića. Znate li kad je to bilo – 1954. godine… Koliko ima od tad? Ne mogu ni da izračunam pre koliko je to godina bilo – smejući se kazuje Bubiša.

I ispostavilo se tako da je hobi postao vrlo ozbiljna stvar. Odnosno karijera. A na Bubišino zanimanje za muziku presudno je, kako kaže, uticala njegova majka:

– Bila je veoma muzikalna, i vrlo je dobro svirala klavir. Pored mame sam počeo da “prčkam” po njenom klaviru, i kad se ispostavilo da imam smisla za muziku, uzeli smo privatnu nastavnicu. Zvala se Dobrila Mihajlović i učila me je osnovnim stvarima u muzici. Znao sam ja još tad da neću moći da budem pijanista, jer je za to bilo potrebno da se posvetim samo vežbanju klavira, a ja sam već u to vreme počeo da pišem. Pravio sam “male” dečije pesme, a ubrzo sam počeo da pišem i horove. I imam nekoliko jako dobrih horova, koji su snimljeni ne samo kod nas, već i u inostranstvu, čak i u Americi. I za simfonijski orkestar sam pisao… Lepo sam radio u “Branku Krsmanoviću” kao dirigent, i od njih sam napravio takozvani evergrin hor…

Iako su mnogi proteklih godinu dana pandemiju koronavirusa poredili sa nekom vrstom ratnog stanja, za Bubišu to nije ni prineti, jer dom Simića u centru Beograda bio je srušen u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. godine.

– Bilo je strašno. Sećam se da je počelo u sedam ujutru, a mi smo pobegli u Jajince, u jednu seosku kuću koju su imali poznanici mojih roditelja. I već u sledećem naletu aviona bomba je pala pokraj naše kuće. Od siline te bombe naša kuća se samo srušila kao kula od karata. Sećam se prizora kad smo se vratili u grad – od naše kuće u Majke Jevrosime 39 ostale su samo ruševine. Moja baba je tada imala kuću u Kosovskoj ulici, i to baš tamo gde je škola “Drinka Pavlović”. I pošto više nismo imali kuću, preselili smo se kod babe.

Iako je na klaviru voleo da svira Šopenove valcere, posle Drugog svetskog rata ipak se opedelio za džez. Za to “krivi” svog tatu.

– Još 1938. godine tata mi je kupio prve džez ploče. I ja sam se tako, preko ploča, upoznao sa džezom. Pre rata ste mogli u Beogradu da kupite kakve god hoćete sveske, šlagere, a onda i note, čega danas više nema. I zarazio sam se džezom i počeo da ga sviram. Najpre smo svirali po igrankama, a ja sam bio za klavirom. Posle rata, 1946. godine napravio sam prvi big bend u Srbiji – “Dinamo”. Sećam se da smo svirali na Kalemegdanu, na terasi, a tamo gde je privremeno bila Druga muška gimnazija nalazila se neka bašta gde smo izvodili prve džez numere. Već tada sam počeo da pravim i svoje aranžmane američkih džez standarda – tako svoje muzičke početke danas pamti dirigent, kompozitor i aranžer.

Osnivanje Big benda

No, prekretnica koja je označila početak Simićevog ozbiljnijeg bavljenja muzikom desila se koju godinu nakon osnivanja Zabavnog orkestra Radio Beograda. Orkestar, osnovan 1948, šest godina kasnije odvajanjem gudačkog orkestra počinje da radi kao veliki džez orkestar, odnosno Big bend.

– Kada je osnovan taj orkestar, koji je bio revijskog karaktera, mene su pozvali kao klaviristu. Ali, 1953. godine osnivač orkestra i dirigent Mladen Guteša odlazi i ja preuzimam dirigentsku palicu. I sve do 1985. godine, dok nisam otišao u penziju, vodio sam taj orkestar. Ali, to što sam otišao u penziju nije me omelo da nastavim saradnju sa orkestrom. A proputovali smo ceo svet. Beograd je tada bio centar Jugoslavije i imali smo gostovanja po svim evropskim zemljama. I to gostovanja koja su trajala po mesec ili dva. Samo smo putovali iz grada u grad, a sa nama su išli i brojni pevači, od Lole Novaković, preko Duška Jakšića, do Nade Knežević, Krste Petrovića. I izvodili bismo, u malo izmenjenim aranžmanima, prave američke džez numere, bili smo neka vrsta “Džez mesindžersa” na Istoku. Mnogi su prvi put zahvaljujući nama čuli džez uživo – sa ponosom priča naš sagovornik.

Bubiša Simić na jednom od koncerata na Kolarcu Foto: Privatna arhiva Bubiše Simića

Gde god da su otišli, kako naglašava, nizali su uspehe. Pamti i kako druge socijalističke zemlje, u kojima Amerikancima u to vreme nije bilo dozvoljeno da kroče, nisu imale orkestre poput njihovog:

– Često smo bili gosti u tim zemljama, a bogami zaradili smo i dobre pare. Bilo je to baš divno vreme. Stigao sam i do Južne Amerike. Još 1966. godine u Rio de Ženeiru je održan Prvi svetski muzički festival, a ja sam bio sa Anicom Zubović, pošto je moja kompozicija izabrana da predstavlja Jugoslaviju. To je stvarno bio događaj i tako divan osećaj videti tamo ceo svet. Sećam se kad smo došli, važili smo za autsajdere, jer jedva smo skrpili novac za lepo odelo, u koje sam stavio i nešto skrivenih dolara…

Nije to bio prvi put da su Simića smatrali autsajderom, a on “počistio” sve za sobom. Upravo nam zato i pominje kakva je senzacija u to vreme, daleke 1960. godine, bila kada je sa svojim orkestrom na festivalu u francuskom Žuan le Penu osvojio prvu nagradu, što je umnogome uticalo da se proslavi jugoslovenski džez u Evropi.

– Kada smo izveli moju kompoziciju “Salute to Count Basie”, koja je moja posveta Kauntu Bejziju, to je bio takav aplauz da vam ne mogu opisati. Crnci koji su tu bili počeli su da lupaju nogama o pod izražavajući zadovoljstvo našim sviranjem. A tek nagrada… Sećam se da je uz pehar išao i novčani iznos od 100.000 francuskih franaka. Bilo je i smešno – izlazi na binu direktor festivala, čestita mi i daje nagradu, a ja ga pitam: “Gde treba da potpišem?” A on me sa čuđenjem pita šta da potpišem. A ja mu kažem: “Pa, da potpišem da sam dobio pare, jer ne mogu da primim novac bez potpisa”. E, to su bili dani!

A samo godinu dana pre nego što će trijumfovati sa svojim orkestrom u Francuskoj, sa Josipom Brozom Titom je “debatovao” oko toga da li je džez dobra muzika.

“Druže Tito, da li je tačno da vi ne volite džez?”

– Još 1959. godine bio je na Sajmištu koncert revijskog orkestra povodom 25. maja, Titovog rođendana. I kada smo završili, krenuo sam u garderobu da se presvučem kad dolazi jedan oficir i kaže mi da smo pozvani na prijem kod predsednika Tita. Odem na prijem, a onda dođe i vreme da se upoznamo sa Titom. A on stoji i drži ruku tako da morate da se sagnete da biste se uopšte pozdravili sa njim. I ja mu kažem: “Srećan rođendan, druže predsedniče! A da li mogu nešto da vas pitam?” I momentalno nastaje takav tajac u sali. Toliko su se svi preplašili što sam se drznuo da pitam nešto Tita. Cela politička garnitura mi je prišla misleći “ko zna šta će ova budala sada da kaže”. No, Tito meni kaže: “Samo pitaj”. I ja lepo formulišem pitanje koje je glasilo: “Da li je tačno da vi ne volite džez?” A Tito mi odgovori da to nije tačno i da, zapravo, voli izvorni džez i nastavi da mi priča: “Sad kad sam bio u Sudanu slušao sam pravi džez”. Hteo je on meni da objasni kako su Amerikanci pokvarili džez, jer su ga komercijalizovali. Voli on džez, ali sudanski – priča nam kroz smeh Bubiša, uz usputno zapažanje da je bila “senzacija” što je tako razgovarao sa Titom:

– Usudio sam se da mu se obratim, da razgovaram sa njim i da mu postavim pitanje. Kada sam to rekao, svi su se toliko uplašili… Niko se nije usuđivao bilo šta da kaže. Jedino – “Srećan rođendan, druže predsedniče”, pa pravac bife i posluženje. I meni je poručeno pre prijema da samo to i sme da se kaže. Ali… Novine su dugo posle toga pisale o tome kao o štosu sa Titom.

Iznenađenje za Djuka Elingtona

Susreo se za života sa brojnim velikanima džeza, mnogima od onih koje je prvi put čuo na pločama koje mu je kao klincu darovao otac. Kada je 1971. godine čuo da njegov heroj Djuk Elington, čiju je muziku prvi put oslušnuo 1938. u Vrnjačkoj Banji, dolazi u Beograd smislio je nešto nesvakidašnje:

– Poželeo sam da dočekamo Djuka Elingtona u Beogradu sa njegovom čuvenom kompozicijom “Take the A-Train”. Dobio sam dozvolu da sa direktorom “Jugokoncerta” dođem do aviona kojim je Djuk doleteo u Beograd. Došao sam do Djuka, pozdravio se sa njim i onda smo zajedno krenuli ka aerodromskoj sali. I odjednom je zagrmelo – orkestar je počeo da svira tu kompoziciju. Elington je bio tako zbunjen, najpre je mislio da neko pušta njegovu ploču, a kad je ugledao orkestar nije mogao da veruje. I poče odjednom da diriguje orkestru. Kada je završena kompozicija pozdravio se sa svakim članom orkestra. Dugo se posle toga o tome pisalo, jer valjda nigde drugde nije tako nešto doživeo. Takav prijem je bio nezamisliv!

Posveta Kauntu Bejziju

Imao je sreću da se dva puta susretne sa još jednim svojim herojem – Kauntom Bejzijem – u Beogradu i u Americi.

– Kada je Kaunt došao u Beograd napravili smo mu prijem. Nastupali smo u Domu sindikata, i tada sam mu kazao da sam napravio kompoziciju koju sam posvetio njemu – “Salute to Count Basie”. A retka je bila prilika da možete uopšte da razgovarate sa njim. Posle, kada sam bio u Americi početkom osamdesetih viđanje sa njim je bilo malo razočaravajuće iskustvo. Svirao je na džez festivalu u Las Vegasu. Bio je za klavirom i zavesa ga je zaklanjala, a posle je nastupio i Semi Dejvis Džunior. U pauzi sam zamolio da ga vidim. I njegov sin mi je tada kazao da je on jako bolestan i star, i zamolio me da budem kratak. I doživeo sam strašno razočarenje. Znao sam da je doživeo šlog, ali to se, dok je svirao na sceni, nije videlo. I sedeo je u garderobi, u fotelji, jedan starac… Zamolio sam ga samo da mi potpiše sliku u programu, i on je jedva nešto nažvrljao. Ali, sačuvao sam to – priznaje Simić.

Bubiša Simić se kao predsednik Udruženja džez muzičara i Udruženja kompozitora Srbije ne samo upoznavao sa Majlsom Dejvisom, Elom Ficdžerald, Majnardom Fergusonom ili Luisom Armstrongom, već ih je dočekivao u Beogradu i bio im domaćin.

Majls u Skupštini grada

– Uvek je bilo zanimljivo sa njima provesti bar malo vremena, pričati, praviti im prijeme… To su bili fenomenalni susreti. Kad god se moglo koristili smo priliku da oni sa našim orkestrom nešto odsviraju, bar neki solo. Imamo sačuvane snimke sa svim tim zvezdama. To je bilo sjajno, nezaboravne su to scene bile. Kad je Majls došao, sećam se da sam bio u Skupštini grada sa gradonačelnikom Aleksandrom Bakočevićem, kako bismo ga dočekali. I to je bilo mnogo smešno. Bakočević i ja onako svečarski obučeni, u neka teget odela, a Majls se pojavi sa nekim lancima oko vrata. Slikali smo se sa njim, možete misliti kako je to izgledalo.

Sešn sa Kvinsijem Džonsom u Klubu privrednika

Seća se i Dizija Gilespija i njegovog dolaska u Beograd 1956. godine. Kako kaže, Dizi je stvarno bio “dizi”…

– Stalno je sa sobom nosio neki ručni šah. I kad je došao, prvo je sam izašao na binu i svirao klavir, da bi mu se onda pridružio orkestar. A Kvinsi Džons je tada bio član njegovog orkestra. Možete misliti kakav je to orkestar bio kada je Kvinsi bio samo član, čak ne ni solista. Oni su bili negde u Iranu, i neko je uspeo da ih dovede samo na jedan dan u Beograd. Kada su došli ovde to je bio događaj – da u tim godinama uživo čujete Gilespija ili Bejzija, pa to je bilo nečuveno… Kvinsi Džons je sa nama posle čak pravio i neke snimke. U Klubu privrednika je posle koncerta održan jedan džem-sešn. I mnogi su došli iz orkestra, i zajedno smo svi svirali. Zamislite samo da svirate sa takvim ljudima!

Džozefina Bejker iskače iz voza u Leskovcu

A dirigovao je i Džozefini Bejker, plesačici, koja je, pobegavši iz SAD, postala fam-fatal pariske i evropske scene. Iako je u Beograd došla kada je prešla šestu deceniju života, Bubiša je ovako opisuje:

– Džozefina je bila jedna nadžak-baba, stalno je bila ljuta, ali bila je građena i imala telo kao u devojčice. Neverovatno je kako je fantastično izgledala. Izvodila je jednu tačku u kojoj se stalno kreće, igra, priča, ritam nije bio inkontinuo i to je bilo vrlo teško pratiti. I ona je počela da se nervira i ljuti na ceo orkestar, ali posle nekoliko proba bilo je sve već bolje. Sa Džozefinom smo imali zakazan i dobrotvorni koncert u Skoplju, posle strašnog zemljotresa u tom gradu 1966. godine. Mi smo ranije krenuli iz Beograda jer smo pre toga imali nastup sa Džimijem Stanićem, a ona je došla sutradan. Međutim, voz kojim je dolazila imao je nesreću kod Leskovca – ispao je iz šina. A ona je jednu železničku nesreću već preživela… Kada se u Francuskoj desila ona čuvena nesreća, ona je iskočila iz voza i preživela. Isto je to uradila i u Leksovcu. I dolazi u Skoplje, a mi već na sceni, ali ne svi. I njeno prvo pitanje je bilo zašto svi još nisu tu, a mi joj kažemo da smo je čekali da dođe. I da je verovatno umorna, na šta nam odgovori da nije, uz poruku: “Vi Srbi ste stalno umorni!”

No, kad se pogleda život Vojislava Bubiše Simića i šta je sve radio i uradio, ne bi se reklo da je ikada bio umoran, konstatujemo, a on se samo nadovezuje:

– Mnogo sam radio. Ja sam prvi ovde počeo da uvodim narodne motive u džez i moje kompozicije. Imao sam nekoliko uspešnih svita, čak i neke veće forme. Čuvenu temu “Čaje šukarije” razradio sam na svoj način i zvala se “Igra pod Šar planinom”. I izvodili smo je po svetu, čak i u Americi. Začetnik sam tog etno-džeza i u Istočnoj Evropi imali smo dosta uspeha sa tim.

Ovenčan je i mnogim nagradama tokom bujne karijere. I iako su mu nagrade i pohvale veoma značile, uvek je najviše voleo direktan susret sa publikom kao dirigent. I da vreme provodi sa svojim orkestrom:

– I to ne u studiju, već na sceni. Taj dodir koji imate je neopisiv. Orkestar ne živi ako je u studiju. Može da bude vrhunski koliko hoćete, ali ako nije u dodiru sa scenom i publikom, onda ništa od toga. Za razliku od drugih svetskih orkestara, gde je običaj da dođete i pravo s aerodroma idete u hotel, pa na probu, koncert, nazad u hotel i sutradan u drugi grad, mi smo posle svakog nastupa sedeli po kafanama, i pričali. Taj deo života je bio baš lep. Bili smo prijemčivi. Uvek sam voleo taj običan kontakt i van bine.

Nikada mu nije bilo dosta muzike. I kada je otišao u penziju nastavio je da radi, od dirigovanja do muzike za pozorišne predstave, TV serije, filmove. Punom parom je radio, kaže, negde do 85. godine života.

– Čak sam radio neke stvari koje nisu moj resor. Pa eto za “Salaš u malom ritu” sam pisao muziku, što nije bio moj fah. Prvi sam te dečije kompozicije, koje je pevao hor “Kolibri”, pisao za njih u stilu džeza. I to su bili prvi hitovi, prvi put da se dečija muzika pravi na bazi džeza – ukazuje Simić, koji je svoj impresivan život “skupio” i u pet knjiga, želeći da one ostanu kao neke uspomene.

Podseća i da se prvi izborio za stvaranje Udruženja džez muzičara, koje je za njegovog mandata bilo veoma aktivno. U prostorijama udruženja otvorena je i škola za džez, a pokrenut je i prvi džez list koji je uređivao Sveta Jakovljević:

– Udruženje je mnogo toga uradilo. Bilo je to prvo Udruženje džez muzičara u celoj Jugoslaviji. Najveći moj uspeh jeste što sam pomogao ljudima da shvate da je džez umetnički vredan. Znate šta, mene su još profesori na Akademiji, a tako je bilo i posle, cenili ne samo kao džez, već jednog ozbiljnog muzičara, jer sam pisao i mnoge druge stvari. I džez sam predstavio kao umetnost, a ne kao neku muziku za igranke.

Vojislav Bubiša Simić u svom domu Foto: Jelena Koprivica/Nova.rs

Polovinom marta puni 97 godina. Izračunao je skoro da je svih ovih godina živeo u osam različitih, a zapravo istih država – od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, preko Jugoslavije, do Srbije. Sa gotovo čitavim vekom iza sebe i spoznajom da iz “njegovog doba više nema nikog živog” danas je najponosniji na onu neočekivanu nagradu u Žuan le Penu. A iako je proputovao ceo svet i imao prilike da ostane negde daleko, uvek bi se vraćao Beogradu.

– Bio sam vezan za porodicu. Nisam ni sanjao da ću imati ovakav život. Hteo sam da budem advokat kao moj otac i sećam se koliko je moja baba bila očajna što sam rešio da se profesionalno bavim muzikom. A zaista ne znam nikog ko je imao tako bogat život kao ja – zaključuje Vojislav Bubiša Simić, uz opasku da mu predstoji i jubilej – pet decenija braka, ali i da iščekuje tu famoznu stotu!

Komentari

Vaš komentar