"Rodio sam se, odrastao i ostario u diktaturi": Autorski tekst Milisava Savića o protestima

Nedavno je objavljen novi dvobroj časopisa "Književni magazin" broj 245, januar-februar 2025, u izdanju Srpskog književnog društva. Časopis, čiji je glavni i odgovorni urednik Laslo Blašković, otvara temat o studentskim protestima. Pod naslovom "Ogledalo nepoznatog… ili deca na vlasti", odnosno "Nekoliko pogleda na studentske proteste u Srbiji 1968–2025" za ovaj temat pišu Slobodan Beljanski, Gojko Božović, Milisav Savić, Milena V. Đorđijević i Andrea Popov Miletić.

Časopis donosi i novu prozu i poeziju Mihajla Pantića, Vase Pavkovića, Zoltana Danjija, Ibrahima Hadžića, Velimira Kneževića, Dragana Radovančevića i Julije Kapornjai. Pred čitaocima je i mini-temat u čast Ljudmile Ulicke; kao i esejistički tekstovi Branka Anđića o novom romanu Marija Vargasa Ljose, čiji je pisac i prevodilac, pa onaj iz pera Srđana V. Tešina "I biti star, a biti mlad", kao i Milete Aćimovića Ivkova "Između srca i samoće". "Književni magazin" predstavlja i književno-kritičke prikaze koje potpisuju Ivana Z. Tanasijević, Jelena S. Mladenović i Dragan Babić.

Tekst književnika Milisava Savića "Rodio sam se, odrastao i ostario u diktaturi", objavljen u novom broju "Književnog magazina", prenosimo u celini uz dozvolu uredništva časopisa i samog autora:

U demonstracijama, onim iz daleke 1968, svojim prvim, verovao sam, kao i većina mojih kolega, da je moguće da se smanji provalija između proklamovanih ideala i stvarnosti. Ideali su bili le vičarski, komunistički (san o društvu slobode i socijalne pravde), a stvarnost u znaku kulta ličnosti („najvećeg sina naših naroda”), sa ograničenim slobodama i velikim socijalnim razlikama (na jednoj strani bedno plaćeni radnici, a na drugoj „crveni kneževi” sa Dedinja). U svojoj borbi delimično smo uspeli: zadobijene su izvesne slobode, pre svega u umetnosti (zlatno doba „crnog talasa”) i usporene su socijalne razlike ali ne i smanjene. S druge strane - i to je bio naš neuspeh - kult ličnosti ušao je u svoju najjaču, za vršnu fazu.

Demonstracije iz 1992. godine propustio sam. Iz Italije, u kojoj sam boravio, naslutio sam da su one bile poslednji pokušaj da se spasi da zemlja mog rođenja i porekla ne srljne u građanski rat.

U demonstracijama iz 1996. i 2000. godine aktivno sam učestvovao. U prvih sam tri meseca svakodnevno šetao i smrzavao se na ulicama, u drugima sam se kod Skupštine dobro nagutao suzavca. I jedne i druge bile su uperene protiv novog Vođe, koji je takođe, ali na poprilično primitivan način, gradio kult o sebi. Sećam se njegovih slika oblepljenih po šoferskim kabinama i izvešanih na zidovima svih javnih prostora. I sećam se da sam mogao olako dobiti batine ako bi izgovorio nešto protiv novog Vožda srpskog naroda.

Protestima sam se pridruživao što su dotični i njegova (prerušena komunistička) partija i te kako doprineli da se Jugoslavija raspadne u krvavom ratu, a da se ono što je ostalo od nje i čime je neprikosnoveno vladao pretvori u zemlju bede (redovi za benzin, redovi pred bankama, redovi, redovi), mafije, novopečenih bogataša. On je stvorio novu klasu, kontejnersku (ona koja za parčetom leba kopa po kontejnerima) koja je i danas vidljiva, ponajviše ispred narodnih kuhinja. Živeli smo tada u duplom zatvoru, ne zna se koji je bio gori: jednom svom, našem, unutrašnjem, i drugom, koji nam je sankcijama, stvorio svet. Preko granice nismo mogli, naš pasoš je vredeo kao rolna toalet papira. Ko je tada uspeo da se dočepa belog sveta, smatrao se velikim srećnikom.

Demonstracije iz 1996. godine pokazale su da Veliki Vođa nije nedodirljiv i one su najavile one iz 2000, koje će ga konačno skinuti sa trona. Priznajem da se sam se obradovao petooktobarskim promenama. Ali to moje radovanje trajalao je kratko. Već posle nekoliko godina shvatio sam da nova vlast, demokratska, nije radikalno raskinula sa nasleđem poražene, a da u mnogo čemu odstupa od svojih uverenja iskazanih pre pobede. Izvršila je jednu od najpljačkaškijih privatizacija, koja je utrostručila broj kontejnerske klase. Ostao sam zapanjen kad mi je jedan visoki funkcioner rekao da oni nemaju namere da raspisuju konkurse za direktore javnih preduzeća već da će ih postavljati po partijskim zaslugama. Pokazalo se i da nova vlast nije imuna na korpuciju, što sam se i lično uverio za vreme mog službovanja u ambasadi u Rimu, gde je slala svoje ljubavnice i rođake.

I da ne dužim ovu priču, ja sam, u ovim poodmaklim godinama, jedan od poraženih i razočaranih učesnika tri bitna protesta. U retkim intervujima poslednjih godina izjavljivao sam da nije na nama starcima da podstičemo i podižemo revolucije - to treba da urade mladi. Jer ko će starcima verovati, pogotovo što je - tužno je ali tačno - jedan deo mojih drugara iz svih demonstracija postao perjanica i onom sa slika iz šoferskih kabina i ovom sadašnjem koji se ne skida sa televizija. Lako je starcima, i najčasnijim, pronaći i isfabrikovati prljava mesta iz njihovih biografija, mladima je to teže, iako ih ovih dana proglašavaju ustašama, Šiptarima, separatistima, stranim plaćenicima. Čime vlast samo sebi puca u ionako gangreoznu nogu. Propagandisti sadašnje vlasti opstojavaju na uverenju da smo mi tupavi. Bez grama mozga! I uplašeni! Obična marva.

Da to nisu, pokazali su studenti!

Nadam se da neće, poput nas šezdesetosmaša, biti nasamareni.

Rodio sam se, odrastao i ostario u diktaturi. Klasičnoj, sapunskoj ili ovoj sofisticiranoj (demodiktaturi) - svejedno. Ima li nade da bar neku godinu proživim u slobodnom i pravednom društvu?

Bonus video: 5. oktobar