Stefanove fotografije sa protesta ostavile su Srbiju bez reči: Studente prati u korak i evo kako izgledaju istorijski kadrovi

Svedoci smo gotovo svakodnevno da iz različitih delova Srbije stigne po jedna epska fotografija u ovoj studentskoj borbi za bolju budućnost, kojoj su se masovni pridružili građani, srednjoškolci, profesori, pravnici i drugi. Studenti su digli na noge Srbiju, osvestili narod i obišli državu uzduž i popreko, sa jednom porukom, a to je da žele bolju budućnost i bolju državu za sve nas.

Fotografija od malih nogu

Stefan Kostić, mladić iz okoline Loznice, svojim fotografijama do sada ostavio je bez reči ljude širom Srbije. U stopu je pratio studente, išao od Novog Sada do Niša, javnosti predstavio kako se Lozničani bore za bolju budućnost i omogućio da javnost vidi da se u ovom gradu pruža jak otpor i podrška studentima. Paralelno sa tim, vodi se bitka i na još jednom frontu, a to je da se spreči uništenje ovog kraja od strane Rio Tinta i rudnika litijuma.

"Od kada sam kao mali rasklopio očev stari analogni fotoaparat, da vidim kako funkcioniše. Oduvek su me interesovale stvari koje mogu promeniti pogled na svet, da se tako neprecizno izrazim. Preciznije - stvari koje pomažu da ja promenim svoju perspektivu na isti i da pokušam da je prikažem drugima. Postojalo je nekoliko setova fotografija koje je tata imao kada je bio mlađi, u par navrata kada je imao fotoaparat i film. To su i dalje izuzetno cenjeni porodični momenti za koje ja ne bih ni znao da nisu na taj način zabeleženi", objašnjava Stefan svoje početke.

Kako ističe, poseban uticaj na njega je imalo saznanje da ono što je sada može ostati zabeleženo i da upravo on ima moć to da učinim.

"Jedna od rečenica koje su mi iz nekog razloga ostale urezane u mozak je, na jednoj zimskoj fotografiji je moj prijatelj prokomentarisao: “Šta napravi od Bradića”, dok je moj odgovor na keca bio; “Šta Bradić napravi od mene”. I to je nekako najbolji opis onoga čime se vodim - ja sam neko ko korača ugaženim stazama mnogih pre mene. Istim tim stazama će hodati nebrojeni nakon mene", ističe on.

Kako objašnjava, najviše ga privlači to što beleži istinu i jedno saznanje gurnulo ga je u dalji put, a to je da sa svojom mašinom protiv mašinerije.

"Ceo proces je izrazito planski spontan. Ako postoji prilika da posetim lokaciju pre protesta, makar i 10 minuta pre nego što ljudi krenu da se skupljaju - može biti značajno da vidim neki detalj u pozadini koji se može naći u drugom planu fotografije. To nije često mogućnost, te se fotografisanje ljudi svede na spontane momente koje primetim i želim da zabeležim. Retko imam neki isplanirani kadar, uglavnom je to pecanje trenutaka", kaže nam Stefan.

Fotografije na protestima

U svakom poslu ima opasnih situacija, ali Stefan kaže da tokom ovih protesta nije naišao ni na jednu neprijatnu situaciju.

"Svi ljudi koji su na ulicama zrače pozitivnom energijom i svi su svesni zašto smo napolju. Bilo je momenata gde mi ljudi priđu zabrinuto i pitaju zašto fotografišem nešto što mi se par trenutaka ranije našlo ispred objektiva, ali uvek reagujem pozitivno i otvoreno, ako treba i pokažem fotografiju i objasnim zašto mi je ta scena zapala za oko", priča nam.

Prema njegovom mišljenju, momenat je najvažniji u beleženju fotografija na protestima, a najteža odluka je zapravo koji trenutak neće biti zabeležen.

"Kako je rekla koleginica Sunčica Zurković u njenom gostovanju koje ću uzeti za slobodu da parafraziram - nama su fotoaparati često paravan, mi ne reagujemo na stvari striktno na licu mesta, već nas emocije stignu tek kada krenemo da editujemo materijal i kada proživimo sve to iznova. I to najčešće jeste slučaj, ja znam da uhvatim kadar koji me i pogodi, pa spustim aparat i udaljim se da osoba ne bi videla moju reakciju. Ali nekad ni to nije rešenje, nekada je neophodno prisustvovati tim momentima u celosti, a dešavali su se nekako najčešće u moja dva grada - u Loznici i Novom Sadu", ističe mladih fotograf.

Na ulicama, tokom protesta, reakcije ljudi na fotografe su uglavnom pozitivne, a ljudi ga često zapitkuju da li može i njih da fotografiše.

"Dešavalo se i da ljudi negoduju, u Savskom maršu iz Šapca sam na kapiji fotografisao dve starije osobe, baka je stajala na kapiji i smeškala se studentima, a deka je jedva pogledom prebacivao preko ograde. I sama scena i fotografija su mi bile izrazito slatke, ali je gospođa negodovala zašto slikam. Prišao sam, izvinio se i pitao da li žele da obrišem fotografiju, što je ona potvrdila dok je deda samo ponavaljao da je u redu i da nastavim dalje. Žao mi je jer je scena bila jako lepa", ističe.

Nemoguće izdvojiti pojedinačnu fotografiju

Zamolili smo ovog Lozničana da nam izabere nekoliko fotografija, što mu je palo vrlo teško, ali ovo su neki od najupešatljivijih prizora.

"U Loznici sam uhvatio ovu scenu i na još uvek početku studentkih protesta - bila mi je bitna, verujem da i dalje jeste. Devojka prikazuje odučnost, snagu i prkos u očima, ponosno pokazuje lice i indeks, mislim da je pomogla i meni da uvidim bitnost pribeleženog momenta, posebno u ovom času", opisao je.

"Moji počeci profesionalne fotografije su bili upravo na ovom mestu - Lilit mi je poklonila svoj stari DSLR fotoaparat i prva serija je bila upravo na mestu na kom stoji današnji Žeželjev most. Samo je u tom momentu, tu bio stari železnički. Na tom mestu, nakon 10 godina, našao sam se iza ovog kadra", kaže.

"Ja sam neko ko vrlo voli ovu zemlju, smatra ovu zastavu svojom i sva nacionalna obeležja prisvaja srcu. Iz tog razloga mi je ova fotografija bila vrlo bitna, i ja sam kao dečko sa slike u tom momentu počeo da je gledam drugim očima, da je volim više, da želim da se viori jače, prestala je da bude poltronski instrument propagande i postala je ponovo simbol ovog naroda", ističe Stefan.

"Ovo je jedan momenat gde je baš vidna razlika između klasične fotografije i fotografije za društvene mreže. Meni je ovaj široki kadar bio odličan primer na koji način posmatramo današnji svet. Da se razumemo, i ja sam na ovom mestu bio iza svog stakla, senzora i ekrana, te ni ne pokušavam da okrenem priču na tu stranu", pojašnjava.

"Iako mi je i sama fotografija odlično uhvaćeni momenat, ova ispod nosi jedan od meni omiljenih komentara koje sam dobio u skorije vreme: ”Devojko fotke su ti za Pulicera ❤️ Hvala ti za svaki kadar ❤️”. Stefan, drago mi je. 🫶", opisuje nam smešnu reakciju.

"Ovaj domaćin je u Prnjavoru pokazao kako se dočekuju gosti. Izuzetno mi je drago što sam uspeo da ga uhvatim na par kadrova, čak i po mraku - verujem da će biti vredna uspomena", opisao je put Lozničana za Beograd.

"Svaki doček je priča za sebe, sad - da li zbog toga što je i ovo ulazak mojih Lozničana u Prnjavor ili zbog načina na koji su dočekani, ostali su mi u vrlo, vrlo lepom sećanju", pojašnjava nam.

Atmosfera na protestima

Kako nam je opisao, atmosfera u svakom mestu je fantastična, ali u svakom gradu se razlikuje.

"Iz tog razloga je bitno pribeležiti što više, posebno manjih mesta. Ono što mi kao fotografi možemo da uradimo je da damo ljudima mogućnost da se čuje njihova istina. I iza toga čvrsto stojim - dosta loših stvari u ovoj državi je takvo jer neko ima mogućnost da iza zatvorenih vrata donosi odluke koje se tiču većeg broja ljudi. Zbog toga su svi na ulicama, želimo da otvorimo sva vrata i da izvučemo istinu na ulice", naglasio je on.

U lavini protesta koji bukte širom Srbije, naš sagovornik ne može da izdvoji nijedan posebno, jer je svaki ostavio poseban i drugačiji utisak na njega.

"Ma koliko se trudio, nisam u stanju da opišem kako se osećam na ulici među svim tim ljudima. Toliko ljubavi, sreće, radosti, tuge, suza, toliko ljudske toplote i zagrljaja, toliko nežnih pogleda, osmeha i smešaka, toliko lepih reči i brige ja ne znam da li sam osetio na ijednom mestu do sada od tolikog broja ljudi. Ja se trudim da sve to zabeležim kroz fotografiju i videografiju, ali ja iskreno mislim da ne uspevam. Ono što se oseti na protestu, jednostavno je nemoguće pretočiti u piksele. A verujte da se trudim", kaže nam Lozničanin.

Blokadar

Kako objašnjava, u današnjem vremenu ljudi su organizovaniji i direktniji, lako se skupe oko zajedničkog cilja, a u tome leži osnov ove borbe i da je zbog informisanosti teže kontrolisati većinu, te se narod zbog toga otrgao amovima u koje je bio upregnut.

"Ono što bih takođe izdvojio kao jedan predivni primer umreženosti je upravo Blokadar, kolektiv koji je nastao sa svrhom da okupi fotografe i videografe koji pokrivaju proteste. Svako od nas je na svoj način i iz svojih ličnih ubeđenja izašao na ulicu sa svojim fotoaparatom. I mislim da je to bitno napomenuti, u pitanju je vrlo neformalni kolektiv koji funkcioniše pod svojom opremom, koji se organizuje kako bi efikasnije i bezbednije svako od nas pokrivao proteste i nastojimo da to bude na što više lokacija, jer vrlo razumemo i poštujemo moć da sve ono sa ulica prenesemo na što više ekrana", pojašnjava nam.

Borba za Jadar protiv Rio Tinta

Pored studentske borbe, narod u Loznici bije bitku na još jednom frontu, a to je sprečavanje rudnika litijuma koji planira da otvori Rio Tinto u dolini Jadra. Stefan je jedan od mnogih, koji aktivno učestvuje u ovom procesu i koji se bori za očuvanje Jadra.

"Na Jadru sam odrastao, jedno od najranijih sećanja su mi kupanje ispod mosta i hvatanje rakova sa bratom i ocem. Deo detinjstva sam proveo u Loznici, studije i dalji život u Novom Sadu, redovno posećivao Beograd, otisnuo se i proputovao deo Evrope, ali gde god sam krenuo, uvek sam imao svoju sigurnu luku “pod Iverkom u dolini Jadra”. Izrazito volim ovaj kraj, nastojim da kroz moje fotografije i snimke i drugima prikažem ono što vidim ovde - svakodnevno", kaže nam ovaj mladić.

Kako ističe, to je njegov vid borbe, kao i kroz grafike i projekat brendinga svog rodnog sela Bradić ili kroz novonastalu inicijativu da se celo ovo bogato područje zaštiti kao Nacionalni park Jadar.

"Svi su protiv rudnika, nesumnjivo. Svi su protiv, svesni su šta on donosi, posebno u ovoliko korumpiranom sistemu, niko ne želi da zarad nešto malo novca proda svoje zdravlje i zdravlje svoje dece. Poznavajući ovaj narod - znam šta smo spremni da stavimo na crtu. Verujem da ćemo se izboriti za svoje", opisao je situaciju u zapadnoj Srbiji.

Pilići, bašta i dizajn

Pored, fotografije, dizajna i borbe za očivanje lozničkog kraja, ovaj mladić se bavi poljoprivredom i i drugim aktivnostima.

Posadio sam prošle sedmice lukovice raznog cveća, koje jedva čekam da procveta. Kvočke već privode kraju ležanje na jajima, te su ove sedmice i pilići počeli da se ležu. Mislim da će patke početi da nose jaja, te nije loše razmišljati o opciji da im iskopam neki bazen. Drva treba naseći, soju i kukuruz zasaditi, popraviti ogradu gde je potrebno. Jedva čekam seobu ždralova, ako uspem ove godine da ih uhvatim nekim bližim objektivom, biću izuzetno srećan", opisuje nam svoj svakodnevni život.

Kako navodi, tek mu sleduje obilazak doline Jadra uzduž i popreko, od Iverka do Gučeva, tokom celog proleća, leta i jeseni, što ga veoma raduje.

"Ove godine fotografski i videografski projekti definitivno prednjače, ali postoji i par dizajnerskih koje bih voleo da finaliziram, oni su svakako pod peščanim satom za onaj deo priče koji plaća račune. Svakako, i tu su mi u fokusu oni projekti koji hrane dušu, gde god imam mogućnost da nekome pomognem ili da učestvujem u nečemu što nekome kome je potrebno donosi dobit - ja sam apsolutno otvorenog uma, srca, blende i procesora za svaki način da pomognem", istakao je za kraj mladi Lozničanin, fotograf i rendžer u Nacionalnom parku Jadar, Stefan Kostić.