1
Živela sam kroz svoje uloge i one kroz mene. Glumica sam već 40 godina, ali nemam ideju da bi trebalo da prestanem time da se bavim. Otići ću u penziju, ali nastaviću da se bavim glumom, jer je to moj život. Volela bih da jednoga dana budem poput Mire Banjac, koja je čudo. Uvek sam je volela, kao i Miru Stupicu, i uvek sam mislila kako bih volela da sam jedna od tih Mira, reči su glumice Mirjane Karanović.
Jedna od naših najpriznatijih glumica Mirjana Karanović rođena je 28. januara 1957. u Beogradu. Otac Miloje bio je vojno lice, a majka Radmila krojačica. Iako nije odrastala u blagostanju, upijala je knjige i sebe je od klinačkih dana zamišljala kao glumicu. Nakon što je odlazila na časove glume u Dom pionira, bila je rešena da upiše FDU. Ali, nije joj to pošlo za rukom odmah. Tačnije, Akademiju je upisala tek kada su joj bile 23 godine. Zajedno s Ljiljanom Blagojević, Merimom Isaković i Mimom Karadžićem primljena je u klasu koju je vodio profesor i reditelj Milenko Maričić, s kojim će mnogo godina kasnije sarađivati na TV filmu “Stremnicka” u kojem je igrala Isidoru Sekulić. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti 1984, ali dok se pomučila da upiše Akademiju, sreća joj se osmehnula već na drugoj godini studija…
Srđan Karanović i Mirjana Karanović
„Petrijin venac“, treća knjiga Dragoslava Mihailovića objavljena 1975. godine i ovenčana „Andrićevom nagradom“, roman je koji prati put prostodušne Petrije iz malog rudarskog sela u Srbiji, život pun nevolja i tragedija, ljubav sa tri čoveka koja je volela u surovoj patrijarhalnoj sredini ali i sposobnost da se izbori sa svime. Inspiracija za lik Petrije bila je Milena Stefanović iz rudarskog naselja Ravna reka kod Ćuprije.
I već godinu dana nakon objavljivanja romana, Mihailovićevo delo adaptira i režira na sceni Ateljea 212 Ognjenka Milićević. A, potom su se dela “dohvatili” sam autor, uz reditelje Rajka Grlića i Srđana Karanovića. I Karanović je počeo da radi istoimeni film. Iako isprva nije znao ko bi tumačio Petriju, odlučio se za studentkinju glume Mirjanu Karanović. A Karanovićevu mu je za tu ulogu preporučio Goran Marković i posle tri probna snimanja odlučio je da joj poveri rolu. Iako je šira javnost tada prvi put čula za ime Mirjane Karanović, mnogi su pomislili da je preko neke rodbinske veze sa rediteljem Srđanom Karanovićem dobila ulogu. A, samo su delili isto prezime.
I iz potpune anonimnosti, ova uloga u filmu iz 1980. godine je Mirjanu Karanović proslavila. U Puli je nagrađena Zlatnom arenom za najbolju žensku rolu, a i sam film je ovenčan istim priznanjem. Ovo ostvarenje je ušlo na listu Jugoslovenske kinoteke 100 srpskih igranih filmova koji spadaju u kulturno dobro od velikog značaja.
“Petrijin venac” i Mirjana Karanović
– Ta moja prva uloga, ta Petrija, to što je Dragoslav Mihajlović napisao, taj roman i priča o toj ženi je samo po sebi fascinantno, bez filma. Ta vitalnost i to kako je zapravo radost života, uprkos svim tragedijama, nešto što je moguće da bude neuništivo. Za mene je to nešto predivno. Da, kad ona, posle svega što je preživela, kaže: “Dolazi mi moj Misa u snove i zove me da pođem sa njim, ali, kaže, neću još, to me svakako čeka – smrt, to će da dođe kad tad i zašto da mu u susret žurim”. To je tako mudro, jednostavna rečenica, i kažeš: “Pa da, tako je” – rekla je svojevremeno u razgovoru za RTS.
Napomenula je tada da je “smrt neizbežna”, dodajući:
– Ali, dok ona stigne, ne moram da činim ništa da bih to požurila. To se slaže i sa mojim životnim principima, i mojih roditelja i time kako sam vaspitana. Užasno mi je bilo drago što igram lik koji nije tako ostao da plače negde i nariče nad svojom sudbinom. Dok je plakala, plakala je i prežalila sve i nastavila da živi.
Karanovićeva se nedavno posle četiri decenije vratila ulozi koja ju je proslavila, adaptirajući “Petrijin venac” s rediteljkom Janom Maričić u monodramu koju izvodi u Teatru na Brdu.
Filmovi Mirjane Karanović
Iza Karanovićeve je više od 70 uloga na filmu i televiziji, a među najznačajnijim naslovima su: „Pad Italije“, „Život je lep“, „Vreme čuda“, „Sabirni centar“, „Bolje od bekstva“, „Andergraund“, “Tri letnja dana”…
Posle prve filmske uloge u “Petrijinom vencu”, za koju je dobila Zlatnu arenu, laureat iste nagrade postala je rolu Senije u „Ocu na službenom putu“ Emira Kusturice. Ovaj film, ovenčan Zlatnom palmom u Kanu 1985. godine, donosi joj i međunarodno priznanje.
Švajcarsko ostvarenje „Gospođica“, u kojem je igrala, dobio je “Srce Sarajeva” za najbolji film na 12. Sarajevo film festivalu, kao i glavnu nagradu u Lokarnu. Dobila je i nekoliko nagrada na domaćim festivalima za ulogu u debitantskom filmu Darka Lungulova „Tamo i ovde“, a pre dve godine dodeljeno joj je priznanje “Aleksandar Lifka” za doprinos evropskoj kinematografiji na Palićkom festivalu.
Film Jasmile Žbanić u kojem je igrala Esmu – „Grbavica“ dobio je „Zlatnog medveda“ na Berlinalu, kao i na festivalima u Belgiji, Španiji i Kazahstanu. No, priznala je u intervjuu za RTS da je to bila jedna od retkih uloga u karijeri za koju je pomislila da “ne može da je odigra:
– Stvarno nisam znala kako mogu da odigram ženu koja je imala tako strašno životno iskustvo. Upoznala sam nekoliko žena, videla sam ih, nisam bila sigurna da one mene vide jer su u nekom svom svetu. Za mene je to bilo veoma traumatično iskustvo. Mislim da je teško igrati to, ljude koji su preživeli neke strašne stvari. To je za glumca najteže zato što je u ljudskom biću najveći deo pod vodom. Velike tragedije se teško otkrivaju, zakopaju se. Ne možete živeti stalno noseći ispred sebe svoju nesreću – pričala je Karanovićeva koju će uskoro bioskopska publika gledati u filmu Boška Ilića “Apsurdni eksperiment”.
Pozorište i Mirjana Karanović
– Za nas, ljude u pozorištu, izlazak na scenu je dragocen. Moramo da se borimo sa sobom, sa strahom od gubitka, da kažemo ljudima koliko je pozorište jedno fenomenalno, suludo dobro mesto, nešto što nigde drugde ne postoji. Ne postoji ta televizijska serija, ne postoji taj ekran, taj audio- vizuelni sistem koji može da vam pruži takav doživljaj kao pozorište. Privilegija je ući u pozorište, biti na sceni i aplaudirati nekome. Živelo pozorište – ocenila je svojevremeno za Nova.rs Mirjana Karanović.
I teatar je najvažnija “stanica” u karijeri glumice. Ovu teatarsku sezonu završiće gostovanjem u Srpskom narodnom pozorištu, u drami „Mefisto” Klausa Mana koju režira Haris Pašović, a premijerno će biti izvedena 12. jula.
– Lepo je snimati serije i filmove, ali teatar je nešto moje, prirodno okruženje, mesto u kojem se osećam najbolje – govorila je za Nova.rs glumica koja je najveći deo karijere provela kao članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čije je četiri Godišnje nagrade dobila.
Laureatkinja je dve Sterijine nagrade – za ulogu Mice u predstavi “Mrešćenje šarana”, 1985. i za rolu u predstavi M.I.R.A 2019, kao i dve Statuete Ćuran za “Gospođu ministarku”. Primila je i nagradu “Žanka Stokić” za glumačku ličnost koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza.
Prošle godine ovenčana je nagradom „Tatjana Lukjanova“ za višegodišnji doprinos Beogradskom dramskom pozorištu i pozorišnom životu Srbije, ali najveće teatarsko priznanje kojim se diči jeste Dobričin prsten za životno delo.
“Njene odigrane uloge su daleko od toga da budu blago šatirani autoportreti iste glumice. Naprotiv, to je velika kolona do suprotnosti različitih žena, od nepismene seljanke Petrije do antičke heroine Fedre, od namučene krojačice Sene, do razmetljive, pomodne rodoljubice Zelenićke, od sluđene Živke Ministarke do eruditne esejistkinje Isidore Sekulić”, stajalo je, između ostalog, 2020. u obrazloženju žirija za dodelu Dobričinog prstena.
Bavila se i profesurom na Akademiji umetnosti od 2001. do 2009, okrenuvši se potom režiji. Debitovala je filmom „Dobra žena“ za koji je dobila Zlatnu arenu za najbolji film hrvatskog programa. Prošle godine postala je članica ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, što je opisala kao neku vrstu “igre sudbine” s obzirom da je taj teatar bio prvi u koji je, kao klinka, kročila:
– Rođena sam tu blizu, u Bojanskoj, sada Ulici Bate Živojinovića, ovo je moj kraj. Moja mama i tetka su volele pozorište i dovodile su me tih šezdedestih godina ovde, jer je to tada bio najbolji teatar i zvao se Savremeno pozorište. Sećam se čak i predstava i kako je to sve izgledalo. Ovde sam igrala krajem osamdesetih godina, pa devedesetih tekst Gorana Markovića a sada igram predstavu „Čitač“. Prestala sam da budem profesor, osetila sam potrebu da se više bavim pisanjem i filmskom režijom i postala sam slobodan strelac. Ali nakon svega što sam sve videla u ovom teatru, mlad ansambl, repertoar koji je fascinantan i prati jednu savremenu misao koju volim u pozorištu, mislim da je za mene prirodno da budem ovde – kazala je Karanovićeva prilikom svečanog potpisivanja ugovora.
Privatan život Mirjane Karanović
Oduvek se trudila da svoj intimni život ne deli s javnošću, mada je jednom prilikom priznala da je imala “tri velike ljubavi”. Svojevemeno je otkrila da je, kao mlada, bila uverena da će imati decu, muža i porodicu, ali da ju je život odveo na drugu stranu:
– Na tom putu sam otkrivala sebe. Izlazila sam iz okvira onog utvrđenog… Doživela sam ogromne ljubavi i s tim muškarcima sam želela decu, ali se to nije obestinilo. Rat i devedesete su razbucali moje planove. Potom je sve krenulo u nekom drugom smeru. Ne mogu reći da se namerno nisam ostvarila kao majka. Ipak, kapacitet da nekog volim i vaspitam preusmerila sam na drugačiji način. Prosto ne mislim da je moj život promašen zbog toga što nemam decu. Naprotiv. Ono najbolje u meni se ostvarilo – zaključila je Mirjana Karanović.
Bonus video: Između “Petrijinog venca” i “Kamena” – gost Mirjana Karanović