0
Umetnost je ogledalo ljudskog duha ovaploćena u bilo kojem materijalu, u telu glumca i plesača, ona ima sposobnost da nas iz realnosti preusmeri na put transcedencija. Ona proizvodi uzbuđenje, katarzično greje dušu zahvaljujući upravo umetničkom delu koje nije direktno stvorio Bog ili priroda, nego upravo čovek inspirisan Bogom ili samom prirodom čoveka. Ovim rečima proslavljeni reditelj Emir Kusturica otpočeo je svoju besedu naslovljenu "Novi mrtvac u novom svetskom poretku" kojom je otvorio ovogodišnji 16. Kustendorf na Mećavniku.
Kusturica je podsetio da je festival stvoren na mestu gde su u prošlosti, u vreme otomanske vladavine uz reku Drinu stizali veziri i kasnije austrougarski oficiri najčešće kao kažnjenici kada bi u svojim zemljama napravili težak prekršaj ili proneveru.
– Jedva su čekali da šmugnu iz magle Drinskog meridijana. Prvi su sanjali sunčane obale Mramornog mora, cugu i nargilu, gušteranje na Suncu, ovi drugi željno iščekivali povratak u rokoko Beč da ponovo plešu po Štrausovim taktovima. Odakle posle svega ideja da se daleko od svetla velegrada u ova zdanja dovode najveći svetski autori reditelji, pisci scenarija, glumci, sa njima i mladi autori? Presudna je bila vera da svaka poezija stiže iz pustinje pa smo mi Umetnost vratili na pravo mesto. U brdovitu pustinju – rekao je reditelj i dodao:
– Filmovi, naših gostiju u minulim godinama su bili veliki umetnički dometi, a njihovo dejstvo je poput liturgije budilo najdublja osećanja učvršćujući često našu savest koja nas svakodnevno održava na našem životnom putu između haosa i reda. Umetnost je svetost, a umetničko delo je sakralnog porekla. Bez obzira da li mislimo o pećinskim tragovima umetnosti, otisku ruke u kamenu, slikama bikova koje su nastajale iz straha, da li su nam na umu prvi plesovi kao pokret i zvučna harmonizacija ljudske plodnosti i prostora u kojem se u civilizacijama koje su se smenjivale i koje su nam darovale Mikelanđela, Đota, Karavađa, Rubljova, Dantea, Šekspira, Dostojevskog, Gogolja besmrtne skulpture Fidije, Henrija Mura, trijumfalne izložbe Pikasa, Matisa, Van Goga, pojave Dantea, odrastanja uz film “Lovac na jelene” gde su i oni bez sluha znali da pevaju „I love you, baby“?
Kusturica je istakao da je ovogodišnji slogan “Umetnost pre svega” upravo zbog toga “što ne živimo u vremenu kada cveta umetnost koju smo uvek vezivali za pojam slobode”:
– Živimo u vremenu negacije stvaralaštva i zbog toga što smo se obreli u svetu spektakla medija promene svesti o čoveku, otuda ovaj slogan. Do polovine prošlog veka čovek je bio centar univerzuma, sve dok se na scenu nisu vratili projekti eugenike vežbani u toku Drugog svetskog rata praćeni tehnološkom ekspanzijom i čudom koja su promenila naše navike. Do sedamdesetih umetnost je držala svoje mesto, onda je zavladala instalacija kao umetnost bez dela, a za Endija Vorhola se tvrdilo da je veći umetnik od Mikelanđela.
U fragmentiranom društvu, smatra reditelj, zavladali su zakoni tržišta, ali i gubitak junaka koji objedinjuje i izražava svoje egzistencijalne, istorijske i političke ideje.
– Uz ovu pojavu degenerisano je i mesto umetnika u društvu. Sa setom se sećamo perioda kada je umetnik imao snažan uticaj na društvenu zajednicu i znamo da među nama danas nema Emila Zole čiji glas je bio presudan da se ispravi nepravda prema Drajfusu i tako okonča sramotna afera i oslobodi nevin čovek. Da li danas ima neko ko veruje da Julian Asanž koji se borio za slobodu govora može biti oslobođen ako bi recimo veliki pisac Džonatan Frenzen zatražio od predsednika SAD Bajdena da smesta oslobodi nevinog čoveka ili barem pokrenu ostale pisce da spasu nevinog čoveka? Problem nije samo u tome što je konformizam izbacio preostale umetnike iz koloseka borbe za pravdu…Naime nije izvesno da li bi eventualna poseta Frenzena Bajdenu bilo šta promenila pošto nije sigurno da li bi Bajden znao da li Frenzen dolazi ili upravo napušta Belu kuću – mišljenja je proslavljeni reditelj.
U svojoj besedi je između ostalog istakao da nema više ni filmskih zvezda, sada ima više slika Bila Gejtsa, Bezosa, Ilona Maska, Zukerberga i drugih milijardera nego filmskih zvezda iz Holivuda.
– Bogatašima dosadilo da gledaju tuđe slike. Moga druga Džonija Depa je izvukao proces sa Amberovom i da nije i njega bi zadesila sudbina savremenih holivudskih svetaca koji su tamo kod njih dugo bili zamena za Svetog Nikolu, Jovana… Šta se desilo pa je umetnost izgubila počasno mesto u društvenoj zajednici? To je isto što i pitati se zašto u starom Rimu nije cvetala dramska umetnost. Čitav svet je pretvoren u koloseum; umetnička dela stižu do nas u partikulama, hiljade platformi pretvaraju estetiku u ideologiju i dok bioskopi odumiru jer su se filmovi preselili u telefone, a Netfliks, Amazon i hiljade platformi šalju svoje signale ljudskim stadima poručujući da je njihovo političko uverenje njihova sudbina i nikako sloboda koja se, uzgred danas i ne spominje!
Kada se neko odvaži da vrati tu temu na dnevni red, smatra Kusturica, odmah se u blizini nađe ovlašteni tumač stvarnosti koji samo potvrdi da je svima nama najvažnija bezbednost. Ko je onda zaštićen i kome nije strana sloboda?
U besedi je reditelj govorio i o dehristijanizaciji Zapada, činjenici da u Americi možemo da izabaremo da nakon smrti naše telo bude pretvoreno u đubrivo, objasnivši pritom celokupan proces „Teramacije“, kompanije koja ljudske leševe pretvara u kompost.
– Dakle, možete nađubriti svoj vrt svojom voljenom tetkom koja je za života bila divna osoba i na kraju postala đubre, a ako ste imali ujaka koji se za života ponašao kao đubre, u njegovom slučaju ni smrt neće dovesti do promena. Bićete u mogućnosti da birate jelovnik, mama u supi, komšija u sarmi, stric u ribiću. Ako ste gadljive prirode možete prodati kompost komšiji kome je potrebno đubrivo. Dakle ko želi da budemo đubrad za života i posle smrti? Svi oni koji rade na dekompoziciji umetnosti!
Kusturica je podsetio na Dostojevskog koji je ponudio viziju čoveka kao celovitijeg od onoga čoveka koga će kasnije društvo prepoznati kao potrošača.
– U tom prostoru tinja nada da će umetnost kao verni pratilac ljudskog duha preživeti u pobuni mladih i u potrazi za izgubljenom slobodom. Jer mnogi su svesni da biti potrošač i deo mravinjaka nije ideal lične slobode. Za religiozne mislioce važi ideja da ako nema Boga nema ni umetnosti, ni slobode jer religiozna osećanja ove vrste su sestrinska veza između dva pojma. Podela na dobro i zlo i posebno borba protiv zla, može očuvati umetnost. Vera u besmrtnost umetnika i njegovog velikog dela je paralelna veri u večnu dušu. A šta ako ne verujemo u pomenute pojmove? Neće nas pitati. Postepeno će nas, pretvarati iz organskog u neorganskog čoveka. I šta onda ako za života budemo zaboravili na smrt!? Podsetiće nas na tragikomičan kraj i najveću osvetu koja nas sve čeka. Dakle umiranje će biti praćeno zakonitostima koje ne želimo kao što ne želimo ni koloseum u koga smo ubačeni bez pristanka!
Bonus video: Ruben Ostlund video poruka na otvaranju Kustendorfa