22
Abdulrazak Gurna deluje natprirodno mirno za nekoga ko se iznenada našao u punom sjaju svetskih medija. Njegovi lirski romani o egzilu i gubitku uživali su priznanje kritičara, ali imali su skromnu prodaju. Sada je on drugi najpoznatiji sin Zanzibara - i bogatiji za više od milion dolara.
„Vrlo dobro“, odgovara na pitanje kako se oseća, piše “Gardijan”.
„Malo sam u žurbi da se sa toliko ljudi sretnem i razgovaram. Ali generalno, šta mogu da kažem? Osećam se odlično.“
Novi dobitnik Nobelove nagrade za književnost sedi okružen knjigama u kancelariji njegovog agenta u Londonu, dan nakon objave Nobelove nagrade za književnost. Izgleda mlađe od svojih 73 godine, ima punu glavu sede kose i govori ravnomerno, a izraz mu se jedva menja. Nalet adrenalina, ako ga je i doživeo, teško da se primećuje. Čak je i dobro spavao.
Svejedno, do pre par dana, on je bio samo hvaljeni autor 10 romana, kod kuće u svojoj kuhinji u Kanterburiju, gde živi nakon što se penzionisao kao profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Kentu. Citat Švedske akademije pomalo se snažno odnosio na „njegov beskompromisan i saosećajan prodor u posledice kolonijalizma i sudbinu izbeglice u jami između kultura i kontinenata“. Drugi slave liriku njegovog pisanja, njegovu potcenjenu, čežnjivu briljantnost.
U početku nije verovao. „Mislio sam da je to jedan od onih šaljivih poziva. Pa sam samo čekao da vidim – da li je to stvarno? I taj veoma ljubazan, nežan glas rekao je: ‘Da li razgovaram sa gospodinom Gurnom? Upravo ste dobili Nobelovu nagradu za književnost.’ A ja sam rekao:„ Ma daj! O čemu pričaš?“
Nije bio potpuno siguran sve dok nije pročitao objavu na veb stranici Akademije.
„Pokušao sam da pozovem suprugu Deniz. Bila je sa unukom u zoološkom vrtu. Pa sam je pozvao na telefon, ali u isto vreme zvonio je drugi telefon i neko sa „BiBiSi -ja“ je želeo nešto. “
Pobeda je prekretnica. Gurna je tek četvrta crna osoba koja je osvojila Nobela u svojoj 120-godišnjoj istoriji.
„On je jedan od najvećih živih afričkih pisaca i niko ga nikada nije primetio i to me je jednostavno ubilo“, rekla je prošle nedelje za “Gardijan” njegova dugogodišnja urednica Aleksandra Pringl.
„Mislim da je Aleksandra verovatno mislila da zaslužujem bolje. Zato što nisam mislio da sam ignorisan. Bio sam relativno zadovoljan čitaocima koje sam imao, ali naravno da mogu više”, zaključuje Gurna.
On kaže da ne zna šta će uraditi sa nagradnim fondom od preko milion dolara.
„Neki ljudi su me pitali. Nemam ni najmanju ideju. Smisliću već nešto.“
Slatke muke. A onda se postavlja pitanje kako je biti najpoznatiji čovek sa Zanzibara još od Fredija Merkjurija.
„Da, pa, Fredi Merkjuri je u Britaniji poznat – nije baš poznat na Zanzibaru, osim ljudi koji žele da turisti dođu na njihova mesta. Postoji divan bar, koji poseduje moj rođak, koji se zove “Merkjuri”. Ali mislim da ako bih nekoga na ulici pitao ‘Ko je Fredi Merkjuri?’ Oni verovatno neće znati. Imajte na umu „, smeje se,“ oni verovatno ne bi znali ko sam ja. “
Možda je to nekada bio slučaj, ali kao prvi crni Afrikanac koji je osvojio Nobela u više od tri decenije, Zanzibar – i svet – možda su sada spremni da mu posvete malo više pažnje.
Bonus video: Dodeljivanje nagrade Dragani Pećo