0
Kritika nove predstave Beogradskog dramskog pozorišta "Antigona", u režiji Diega De Brea.
Baveći se univerzalnim temama, tragedija kod Grka čvrsto ostaje uronjena u svakodnevni život, s tim da nije reč o bilo čijem životu. Ovde su u žiži heroji, likovi koji vođeni isključivo etičkim principima nadilaze ljudsku meru, zbog čega na kraju stradaju. Kod Sofokla se motiv kazne razvija u savremenijem pravcu, pa njegovi heroji stradaju zbog svog karaktera, a ne zbog sudbine ili bogova. Kada je o Antigoni reč, stremeći ka onome što smatra jedino ispravnim, njen karakter se neustrašivo i bez kolebanja suprotstavlja vrhovnoj državnoj vlasti, vladaru Tebe – Kreontu. Pod pretnjom smrću on je zabranio da se pokopa Antigonin brat, čime se usprotivio božjim zakonima da mrtvac mora ritualno biti predat u Donji svet. Antigona ne samo da je obavila ritual, već se prkosno hvali tim delom, uzdižući svoje sestrinsko poštovanje viših zakona iznad svake ovozemaljske, ljudske volje.
No, Sofoklova Antigona nije svedena na puko teoretisanje i prepiranje sa Kreontom. Ona je pred udajom za dragog čoveka, i dovoljno je propatila zbog porodične istorije da bi morala da nastavlja da kopa po najdubljim ranama. Pa ipak, svakim postupkom korača ka sigurnoj smrti. U sukobu tih toliko različitih puteva i mogućnosti nastaju emocija i katarza. Predstava Diego De Brea i Kate Đarmati bi se morala zvati „po motivima Sofoklove Antigone“, to bi bilo pošteno. Bilo bi pošteno i citirati odakle su ostali ubačeni tekstovi i čiji su, s obzirom da su ogromne rupe nastale sečenjem originalnog teksta nečim morale biti popunjene.
Te dopune (osim banalnosti) donose i promenu tematskog, pa i idejnog smera. Ostala je priča o vlasti. Pavle Pekić jedini čvrsto drži u svojim rukama ne samo svoj lik, Kreonta, već i svaku suvislost vezanu za narativ. Iako je i on sveden na suvi princip, na opšte mesto tiranina, Pekić uspeva da diše ispod tog kostreta, pa njegov Kreont nije puki mehanizam, već se naslućuje da je to živo biće. To se još može reći i za Luku Grbića kao Antigoninog verenika, s tim da je on čitav došao iz neke drugačije predstave, bliže klasičnom čitanju.
Preostali likovi su svedeni na jedan ton, bez promene, što se kao postupak scenski veoma brzo isprazni, pa su za uzvrat opterećeni gomilom raznorodnih znakova i proizvoljnih postupaka. Antigona je zaleđeno, odbojno biće, grotesknih pokreta (svaki put seda raskrečenih nogu prema publici), koja i kad progovori Sofokla radi to vičući, patetično. Ismena je gotovo kao fotografija, devojčica u belom, lica groteskno iskrivljenog u plač. Glasnik je nezdrava karikatura zlog karijeriste, Stefan Radonjić je razumljivi prorok. Novo čitanje klasike je neophodno u svakom vremenu, ali novo nastaje u dijalogu sa originalom. U ovom slučaju nema dijaloga, ima silovanja.
Bonus video – Kanda, Kodža i Nebojša: Postoji potreba da sviramo, sve zavisi od skupa ljudi