Podeli:
Neda Todorović/Foto:Privatna arhiva

Sreda, 20. Maj.

U nedelju smo, posle dva i po meseca, Z. i ja prvi put organizovali naš uobičajeni, nedeljni ručak za nađu decu. Z.ov sin, dve snaje i dva unuka, moja kćerka, zet i dva unuka. Sada smo izjednačili u broju unuka. Naše pojačanje, Miron, prvi put nam dolazi u kuću. On ima već dvadeset dana! Za ovu svečanu priliku obukao je teget blejzer, svoje prve cipele, taksido košulju a stavio je i leptir mašnu. Nije uopšte obraćao pažnju na buku nas desetoro čiji je centar interesovanja bila nosiljka u kojoj je bezbrižno spavao. Kada se probudio, uživao je u žamoru i, očigledno, u društvu. Ni jednom nije zaplakao. Gledao je te čudne senke, jednu po jednu, i verovatno se pitao: Koji su pa ovi? Poštovali smo sve mere fizičkog odstojanja, postavljena su tri odvojena stola, jedan na terasi, svi su bili u papučama, sa maskama, na ulaznim vratima temeljno su dezinfikovali ruke…

Stiže mi opet, ko zna koji put, SMS poruka, poziv našeg omiljenog hotela Mona na Zlatiboru, u tom jedinstvenom parku prirode, čiji smo redovni gosti bili skoro petnaest godina. Mi već dve tri godine, međutim, ne idemo na Zlatibor. Zašto? Kad smo poslednji put stigli tamo, bli smo užasnuti nečim što smo videli. U ljupkom centru Zlatibora poznatom po malim, drvenim brvnarama na obali jezera, izgrađenim u stilu etno sela, ugledali smo ogromnu osmospratnicu. To nas je užasnulo. Zar je moguće da se tu stvotri takav monstrum? Tada smo shvatili da Zlatibor više nije ambijentalna celina, ni zaštićeni prirodni rezervat, niti turistička destinacija. Zlatibor je, sa bespoštednom gradnjom višespratnica na svakom mestu, umesto vila, postao grad, kao Užice. On nije više mesto za odmor, saobraćaj je na njemu gust i nemilosrdan, prašina i buka dominiraju tom, nekad po ruži vetrova poznatom, vazdušnom banjom. Znali smo da je to smao početak. Juče vidimo nastavak tog užasa. Gore na brdu, gde su nekad bile vile u zelenim vrtovima, medju njima I tzv. Titova vila, koju sada vidimo okruženu soliterima, sve liči na Novi Beograd.

Ni u jednom poznatom, zimskom centru u Evropi, u Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji, nismo videli ništa slično. Tamo je zakonom sve što postoji najstrožije zaštićeno, a ako se nešto novo gradi to mora da bude uklopljeno u ambijentalnu celinu, ne sme ni po čemu da se razlikuje niti da odudara. Propisi su krajnje strogi i svi ih poštuju. A ovde, iako ima propisa, nema institucija koje bi sprečavale i kažnjavale građevinarski ( i svaki drugi ) vandalizam. Još manje onih, koje bi štitile priodu. Nismo još shvatili vrednost prirode. A hoćemo li to ikad shvatiti, ne zna se.

U najnovijoj knjizi Petera Handkea ‘’Kratko pismo za dugi rastanak’’ nailazim na psihološko objašnjenje tog neobjašnjivog odnosa prema prirodi: ‘’Odrastao sam na selu, bilo mi je teško da shvatim kako to nekog priroda može da oslobodi; mene je ona samo pritiskala, ili mi je u njoj bilo baš neprijatno… Pošto je dete odmah bilo prinuđeno da radi u prirodi, ono nikad nije imalo pogled za prirodu, u najboljem slučaju samo kuriozan’’…

Nataša Ninković zove Z-a i vajka se da joj, ovog puta, u filmu I seriji o kralju Aleksandru, nudi vrlo malu ulogu. On joj odgovara: ‘’Znaš šta, ovim projektom završavam karijeru pa sam zamolio glumice koje su se naigrale u mojim režijama da se pojave kao i ti u malim ulogama, da se tako oprostimo’’. ‘’Koje su to?’’ – pita ga Nataša. ‘’Pa, evo – Nela Mihajlović, Boba Mićalović, Anica Dobra, Jelica Sretenović, Danica Maksimović’’… ‘’Ma nije valjda da se opet opraštaš?’’ ‘’Da, da, ovoga puta stvarno’’.
Brojim koji mi je ovo put kako ga slušam da, ovog puta, stvarno ‘’zatvara radnju’’.

Komentari

Vaš komentar