0
Ako bih novoj generaciji studenata novinarstva držala uvodno predavanje, počela bih dobrodošlicom novom dnevnom listu - "Novoj". Imenom, izgledom, sadržajem, stilom, načinom obraćanja, izborom saradnika, "Nova" obogaćuje domaći medijski ekosistem. Prvi broj, prenesen čak četiri meseca, rođen kao ekspatrijat u Osijeku, dočekan je, i pre nego što se rodio, horskim napadima, uvredama, osporavanjima, otporom vladajuće većine prema i najmanjem pravu na otpor.
„Nije najteže napraviti prvi broj“, objasnio mi je Dragan Marković, nekadašnji glavni urednik NIN-a i direktor “Politike”, „u njega stavljate sve najbolje što imate. Najteže je napraviti drugi broj, on mora da obeća i nešto još bolje“.
Hrabrost je danas, kada je pandemija otpevala opelo tolikim papirnim izdanjima, pokrenuti novi list namenjen svakome: onome, ko ne kupuje tabloide jer živi od lažnih vesti; onome, ko će sadržaj zasnovan na činjenicama platiti razumnom cenom; onome, ko veruje u formulu informacija-edukacija-socijalizacija-zabava; onome, najzad, ko se opire težnjama ka totalnoj kontroli informacija stavljanjem oglava i ružičastih naočara nama, čitaocima.
Strah od informacija, otklon od istine postoji od kada i novine, naučila sam na studijama. Knjiga „Velike bitke za slobodu štampe“ Mihajla Bjelice aktuelna je i danas, četiri decenije od objavljivanja. U njoj smo o otporima prema „sedmoj sili“ učili od Miltona, Robespijera, Babefa, Mila, Marksa, Libknehta, Jovanovića, Tucovića, Trockog… Iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina, iz slova Zakona o štampi…
Verovali smo da je komesarski jezik iz 1945. relikt prošlosti kada su „strani plaćenici i domaći izdajnici“ netragom nestajali. Mislili smo da nam više neće pretiti spaljivanjem redakcija i ubijanjem novinara – „stranih agenata“. A sećamo se kažnjavanja „Danasa“ po odredbi Zakona o informisanju s kraja devedesetih, njegovog izbeglištva, njega kao podlistka podgoričkih „Vijesti“ kada mu je, rešenjem Ministarstva informisanja i potpisom tadašenjeg ministra AV, zabranjen rad a policija konfiskovala primerke. Zapamtili smo i odbijanja štamparije „Borbe“ da štampa ceo tiraž „Blica“. A „Novu“ su odbile da štampaju sve domaće štamparije!
Navikli smo, živeći onlajn, da nam vesti dolaze same, da nas čekaju na ekranima kompjutera i telefona. Ali neutažena ljudska žeđ za istinom jača je od navike. „Nova“ je možda izgubila bitku za štampanje u svojoj zemlji, ali je dobila rat. Pojavila se na kioscima iako je njen put od granice bio lakši nego put do kioska. Očekujemo da „Nova“ obogati građanski repertoar medija u kojima se izražava i drugačije mišljenje, da uzleti i na svojim krilima od olova, da nas uveri da nismo posustali. Pa ne možemo, valjda, ponovo početi da pišemo nevidljivim mastilom i da govorimo između redova.
