0
U mojoj muzici uvek će nešto zagolicati vaše uši, reči su jednog od najvećih kompozitora Džona Vilijamsa.
I zaista, retko ko ne zna da odzviždi „Imperijalni marš“ iz „Ratova zvezda“, ili mu prva asocijacija na „leteći bicikl“ nije čuvena muzička tema, ili se ne seća onih dramatičnih zvučnih momenata bez kojih bi film „Ajkula“ bio nezamisliv…. A stvorio ih je Džon Vilijams, autor najpopularnijih i najnagrađivanijih filmskih melodija svih vremena.
Nije posredi samo muzika iz „Ratova zvezda“, koju je Američka akademija za film proglasila najboljom svih vremena, i uvršćena je u Kongesnu biblioteku kao kulturno, istorijski i estetski značajno delo, već i ona iz „Supermena“, „Ajkule“, „Bliskih susreta treće vrste“, „E.T. vanzemaljca“, serijala o „Indijani Džonsu“, „Šindlerove liste“, „Spasavanja redova Rajana“, blokbastera „Sam u kući“, „Park iz doba jure“ ili prva tri ostvarenja iz serijala o „Hariju Poteru“…
Na sve to Džon Vilijams, kompozitor, dirigent i pijanista, rođen 8. februara 1932. u Njujorku, dirigovao je Bostonskom, Berlinskom, Bečkom, Nujorškom filharmonijom, potpisivao muziku za televiziju, končerta, kamernu muziku… I tako više od šest decenija.
Iza Vilijamsa su čak 52 nominacije za nagradu Oskar, od čega je dobio pet. Do prve nominacije došao je 1967, a prvi put je ovenčan Zlatnom statuetom četiri godine kasnije za „Violinistu na krovu“. Dobio je i šest Emija, 25 Zlatnih globusa, 67 Gremija i 15 Bafta nagrada.
Zapravo, Vilijamsova muzika je saundtrek života generacijama i generacijama…
– Svi mi pričaju kako se moja muzika izvodi širom sveta. Pa, možete li dobiti veću nagradu od te? No, opet mi sve deluje nadrealno. Vidim samo ono što je ispred mene na mome klaviru i pokušavam od toga da napravim najbolju stvar – skroman je kompozitor, pijanista i dirigent.
Kada je pre nekoliko meseci proslavio 90. rođendan, nema značajnije osobe iz sveta kulture koja mu nije uputila čestitke.
I uprkos ogromnoj dobi, ne odustaje:
– Trenutno radim na petom nastavku „Indijane Džons“ za koji je Harison Ford, koji je daleko mlađi od mene, najavio da će biti njegov poslednji. I kad je to rekao, pomislio sam: “Ako Harison može to da učini, što ne bih mogao i ja” – priznao je čovek koji je odavno postao sinonim za filmsku muziku.
Iako Ford nije ozvaničio svoje povlačenje s filma i iz blokbaster serijala koji ga je proslavio, isto tako mnogo vremešniji Vilijams nije spreman da zvanično kaže da je kraj:
– Ne želim da budem čovek koji kategorično eliminiše bilo kakvu aktivnost. Znate, ne znam da igram tenis, ali verujem da ću jednoga dana naučiti – priznao je nedavno za agenciju AP Džon Vilijams, iako je dobrano zagazio u 91. godinu života. Kada je proletos s Vilijamsom objavio zajednički album „A Gathering of Friends“, snimljen s Njujorškom filharmonijom, na kojem su se našli novi aranžmani čuvenih kompozicija iz filmova „Šindlerova lista“, „Linkoln“ i „Minhen“ za čelo, slavni čelista Jo-Jo Ma ovako je govorio o Vilijamsu:
– Jedan je od najvećih američkih glasova. Proživeo je najveći deo jednog veka, a njegova muzika na najbolji način obuhvata sve ključne događaje i promene tokom gotovo stotinak godina.
A prisećajući se snimanja albuma Jo-Jo Ma je naveo kako su svi bili oduševljeni Vilijamsom:
– Dok smo snimali s Njujorškom filharmonijom svaki od članova orkestra bio je opčinjen ovim gospodinom od 90 leta koji sve čuje i zna, a tako je divan, ljubazan, darežljiv. Bili su zatečeni muziciranjem ovog gospodina – izjavio je čuveni čelista.
Veliki rođendan, 90-ti mesecima unazad je povod da mu širom sveta kolege odaju počast. Najpre je u martu Bečka filharmonija pod njegovom dirigentskom palicom muzicirala, potom je u junu ogromnu počast doživeo u Kenedi centru, a krajem jula i u Kaliforniji. A za 20. avgust zakazan je još jedan koncert kojim će dirigovati Džon Vilijams i tako nastaviti „rođendansku žurku“, ovoga puta s Bostonskim simfonijskim orkestrom.
– Možda bi neki puritanac rekao da muzika predstavljena u filmu nije apsolutna muzika. Pa, možda je to istina. Ali, opet neka od najvećih muzičkih dela svih vremena sadrže priču, ispričana su kroz priču. Naročito u operi. I film daje tu mogućnost – da se kroz muziku ispriča priča – smatra kompozitor.
Možda to na najbolji način opisuju reči najčešćeg mu saradnika i prijatelja…
– Bez Džona Vilijamsa, bicikli ne mogu da polete – našalio se Stiven Spilberg kada je kompozitoru 2016. uručivao priznanje Američkog filmskog instituta za životno delo. No, nikako šaleći se nekoliko puta je ustvrdio kako je „najznačajniji za njegov uspeh kao reditelja“.
A Spilberg i Vilijams zaista dele posebnu vezu. Radio je muziku za gotovo sve filmove reditelja, osim „Duela“ i „Boje purpura“. I ne samo što su zajedno potpisani na čak 30 filmova, kao da im se ne da da se rastanu. Čak su im i kancelarije u Univerzalu maltene jedna do druge. I dok se još „bakće“ s muzikom za „Indijanu Džons 5“ nedavno je završio saundtrek za još jedan Spilbergov film – delimično autobiografsku dramu o odrastanju u Arizoni „The Fabelmans“, koji je sineasta potpisao zajedno s Tonijem Kušnerom. I dok se krajem septembra očekuje premijera ovog filma, u kojem igraju Mišel Vilijams i Pol Dano, Vilijams se priseća da su zajedno već 50 godina i smejući se dodaje:
– Ko zna, možda smo sada započeli novi ciklus od narednih 50 godina. Ali, kakve god da nam budu veze, bilo to zajedničko stvaranje ili samo druženje, mislim da ćemo uvek biti zajedno. Znate, imamo tu neku vrstu veze gde jedno drugome ne možemo da kažemo „ne“…
Često se, pišući o tandemu Spilberg-Vilijams, pominjalo da je u filmove američkog sineaste kompozitor utkao savršene melodije, poput onih kakvim su pop kulturu zadužili Bitlsi.
– Možda se nekome čini da je te male teme lako osmisliti, ali nije. Rezultat su ogromnog posla. Mogao bih to da uporedim s vajanjem. Premesti jednu notu ovamo, promeni ritmički naglasak ili pravac… Mala, jednostavna melodija može se komponovati na hiljadu različitih načina. A ako pronađeš jednu, čini ti se kao da je to blago samo čekalo na tebe da ga otkriješ.
Bez obzira na sva postignuća, iz usta Džona Vilijamsa nikada nećete čuti neku grandioznu izjavu o sopstvenom „liku i delu“. Radije će o sebi, sasvim skromno, govoriti kao o tehničaru koji popravlja sve što mu dođe pod ruke…
– Kada pogledam na sve ono što sam uradio – sasvim sam zadovoljan i ponosan na dosta toga. Ali, kao i većina nas, uvek bismo voleli da smo uradili više. Kada znate da su pre nas ovom planetom hodili Betoven ili Bah, kada znate kakve su sve monumentalne stvari postignute u svetu muzike, možete se osećati samo skrušeno. Ali, ja sam i srećan. Imao sam divnih mogućnosti, naročito na filmu gde kompozitor kao svoju publiku ima ne milione već milijarde ljudi!
Sve te počasti proteklih meseci, uz ogromna priznanja koje je dobio tokom dugovečne karijere, naterale su Vilijamsa da se osvrne na svoja postignuća, ali i na još neostvarene ambicije i na to šta mu je život s muzikom značio…
– Muzika mi je dala mogućnost da dišem, šansu da živim i da shvatim da ima još nečega osim ovog telesnog života. Nisam naročito religiozan, ali ipak želim da naglasim da postoji taj neki duhovni život, umetnički život, jedan prostor van domašaja svakodnevice. Muzika može da podigne nečiju misao na nivo poezije. Možemo raspavljati o tome koliko je muzika neohodna čovečanstvu, ali uvek volim da naglasim kako je muzika starija od jezika, da smo udarali u „bubnjeve pre nego što smo progovorili. Tako da muzika jeste suštinski deo naših bića, čitavog čovečanstva. A meni je dala život!
Do kraja godine Džon Vilijams, sa svojom dirigentskom palicom, ima već zakazane brojne koncerte. Trebalo bi da izađe na scene u Los Anđelesu, Singapuru, Lisabonu… I dok se čini kao da se udaljava od filma, Džona Vilijamsa ovaj medij i dalje opčinjava:
– Voleo bih da budem ovde i za sto godina i vidim šta ljudi rade s filmom, zvučnim i vizuelnim efektima. Mislim da je sjajna budućnost pred filmskom muzikom. Kad bih samo mogao da se vratim u život i budem svedok…
Bonus video: Istvud, dobar, loš, najbolji
