„Možda bih prestao da se drogiram ranije znajući ono što sada znam“: Slaj Stoun o zavisnosti i starenju

Godine 2019, doktori su Slaj Stounu postavili oštar ultimatum. Zavisnost od kreka koja se protezala decenijama unazad uništila je njegov organizam, potencijalno do tačke bez povratka. „Rekli su mi da ću, ako nastavim da pušim, uništiti pluća ili bih mogao da umrem“, kaže on za "Gardijan".Mada, ovo i nije bila vest. Bilo je to, kaže, četvrti put u poslednjih nekoliko godina da je odveden u bolnicu kolima hitne pomoći, jer je patio od poteškoća sa disanjem. Poslednji put  se to dogodilo samo dve nedelje pre njegovog sastanka sa lekarima. U svakoj prethodnoj prilici, doktor mu je postavljao isti ultimatum, u koji je Stoun odbijao da veruje, odlazeći iz bolnice protivno njihovom naređenju. Dolazeći kući pozivao je jednog od svojih brojnih dilera, čak i ako mu je trebalo sat vremena da se probije iz njegove sobe do bolničkog parkinga. Na kraju krajeva, on je bio legendarni Slaj Stoun, i barem deo njegove legende počivao je na njegovoj nesklonosti da uradi bilo šta što nije želeo.

Na vrhuncu svog uspeha, u godinama neposredno nakon što je manje-više sam promenio lice soula,  izdanje “Dance to the Music” iz 1967. otvorilo je psihodeličnu eru soula. To je dovelo do toga da veliki broj crnih umetnika promeni svoj pristup. Bio je skoro jednako poznat, ili ozloglašen, po svom ponašanju „moj put ili autoput“, kao i po svojoj muzici. On bi otkazao nastupe u poslednjem trenutku ako bi mislio da oprema nije na nivou ili smatrao da atmosfera nije kako treba. Isporučio je za svoju izdavačku kuću ne album koji su očekivali i koji su počeli da reklamiraju, pod nazivom “The Incredible and Unpredictable Sly and the Famili Stone”, već sumorni, mutni, eksperimentalni “There’s a Riot Goin’ On” iz 1971. godine. Ovo je bila muzika za eru kada je, kako je Stoun rekao, "Amerika osećala iscrpljeno“. Njen zvuk je bio prigušen i opterećen šištanjem. Stoun je navodno snimao i ponovo snimao toliko puta da je traka bila skoro providna.Neki ljudi su mislili da je nepodnošljivo arogantan. „Ja sam ono što jesam kada jesam“, slegnuo je ramenima jednom novinaru “Rolling Stonea”.U godinama nakon što je njegova zvezda izbledela, ostao je nepokolebljiv kao i uvek. Nije bilo važno koliko ga je jezivih članaka prikazalo u svoj svojoj propasti kao beznadežnog narkomana koji nije objavio album sa novim materijalom od 1982. godine, kada je navodno nestao tokom snimanja filma “Ain't But the One Way”. Stoun je nastavio da radi upravo ono što je želeo. „Nikada nisam živeo život koji nisam želeo da živim“, kaže danas.

Ali prilikom njegove četvrte posete bolnici, nešto se očigledno promenilo. Možda je imao viziju smrtnosti povezanu sa brojem prijatelja i bivših saradnika koji su umrli u prethodnim godinama: Bobi Vomak, njegovi bivši menadžeri Dejvid Kapralik i Ken Roberts, i Sintija Robinson, trubač Family Stone i majka Stounove ćerke, Silvet Fan. Možda je samo bio toliko bolestan da je poruka napokon primljena. „Samo sam odjednom odlučio“, kaže on. „Po načinu na koji sam se osećao, ovaj put sam to shvatio ozbiljno. Jednom kada sam odlučio, jednostavno se dogodilo.”Nije bilo baš tako jednostavno: Fan i Arlin Hirckovic, potonja, bivša devojka iz njegovih izgubljenih godina, koja je nedavno postala njegov menadžer, izgleda da su proveli značajan deo 2019. kampujući na Stounovom travnjaku, terajući dilere , od kojih su neki bili povezani sa ozloglašenom losanđeleskom bandom "Bloods", preteći da će pozvati policiju ako ne odu. Sa 80 godina, Stoun je očigledno veoma bolestan. „Imam problema sa plućima, probleme sa glasom, probleme sa sluhom i sa ostatkom tela takođe“, kaže on, ali problemi sa njegovim disanjem zvuče najgore. On ima hroničnu opstruktivnu plućnu bolest i izgubio je veliki kapacitet pluća.Ali ipak, stvari izgledaju sasvim drugačije. Završio je autobiografiju nazvanu po jednom od njegovih najvećih hitova, “Thank You” (Falettinme Be Mice Elf Agin), i ona izlazi 17. oktobra.„Uvek sam želeo da ispričam svoju priču, delom zato što nisu svi znali moju stranu priče o nekim stvarima“, kaže on. „Ali vreme nije bilo pravo i nisam bio spreman. Kada sam postao čist 2019, to je omogućilo da proces počne.”Osnovao je Family Stone 1966. godine, ali je u početku izgledalo kao da su ideje koje je imao previše napredne. Rasno integrisani bend koji je svirao muziku koja je bila negde na ivici soula i sve popularnijeg psihodeličnog roka, naišli su na predrasude na turnejama, a njihov debi album “A Whole New Thing” je propao. „Znao sam da muzika funkcioniše, ali nisam znao da li će je ljudi shvatiti“, kaže Stoun. „To se desilo posle prvog albuma – sve sam uneo u te pesme. Ljudima iz sveta muzike se to dopalo, ali nisu svi bili ljudi iz sveta muzike. “Dance to the Music” izašao je kao jednostavnija verzija i više ljudi je to razumelo.”

Family Stone je trijumfovao na Vudstoku 1969. godine, ali problemi su se nazirali. U autobiografiji, on svoju sve veću zavisnost od droga – ne samo kokaina – prikazuje kao sredstvo za suočavanje sa poslom i sve većim očekivanjima koja se postavljaju ispred njega. Godine 1970. bend je propustio 26 od 80 termina koji su bili zakazani. „Jedina stvar za koju znam da bi olakšala život je da zakažem manje koncerte i dobijem više informacija o tome kada se dešavaju i gde“, kaže on. „Stvar o kašnjenju na koncerte ili nedolaženju na njih počela je da bude reputacija, što nije bilo fer. Malo sam kriv bio ja, ali većina je bila način na koji su koncerti organizovani ili neorganizovani.”Do kraja 70-ih, droga je preuzela sve. Sve se svelo na niz uglavnom ignorisanih albuma, a onda je sve potpuno prestalo. Njegov život se pretvorio u krug privremenih domova, sukoba sa policijom i nemilosrdnim dilerima, beskorisnih poseta rehabilitacionim ustanovama i stalnog traganja za novcem kako bi kupio još droge. Tada ga je Arlin prvi put srela. Imala je 20 godina i „nikada se nije bavila drogom“, kaže ona. „Ali posle tri ili četiri meseca sa njim, na kraju sam ih probala. Bilo je nekako teško ne biti u njegovoj blizini. Čudna stvar u vezi s njim je bila to što je želeo da naučim kako da budem muzički inženjer, jer nije želeo nekoga oko sebe ko je samo devojka ili neko ko se upravo naduvao. Želeo je da budem produktivna. U mislima je osećao da mu droga daje energiju da se bavi muzikom, to je bio njegov izgovor. Bilo je smešno, ali on je uvek osećao da mu droga pomaže, bio je toliko uveren u to.”

Svakako, njegova autobiografija ne prikazuje te godine baš onako kako biste očekivali. Njegov ton je dvosmislen, to nije„standardna priča o pokajanju, osoba koja kaže: ’O, kako sam mogao biti tako slep?“„Čak sam i tih dana radio“, rezonuje Stoun. „Nisam voleo da budem osoba koja je samo povukla roletne i ne radi. Bilo mi je važno da sam na mestu gde uvek mogu da stvaram muziku. Ali“, dodaje, „možda bih prestao da se drogiram ranije znajući ono što sada znam“.Bonus video: Fredi Merkjuri - Jedan od najupečatljivijih muzičara ikada