0
Možda će neko reći da braća Darden stalno rade jedne te iste filmove, ali ne prave kompromise s temama koje žele da pokažu na velikom platnu. Ako žele da naprave film o migrantima u Belgiji, o temi koja ih dira, oni će to i uraditi, po svaku cenu. A nije lako snimiti ovakav film, tako teško socijalnu dramu, sa decom kao glavnim junacima, kazao je danas u Sarajevu glumac Alban Ukaj koji igra jednu od uloga u filmu „Tori i Lokita“ slavnih belgijskih blizanaca.
Bosanski glumac Alban Ukaj popio je danas s medijima kafu na festivalskom trgu, dan nakon što je premijerno publika 28. Sarajevo film festivalu videla film „Tori i Lokita“ braće Darden.
Ukaj, koji je rođen 1980. godine u Prištini, stalni je član pozorišnog ansambla SARTR-a u Sarajevu, a igrao je u filmovima „Gori vatra“, Pjera Žalice, „Na putu“ i „Quo Vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić, „Sve džaba“ Antonia Nuića, „Snovi“ Rešada Kulenovića, „Bota“ Iris Elezi, „Brak“ Blerte Zeqiri, Godarovom „Naša muzika“, „Tišina Lorne“ Žana-Pjera i Luka Dardena, a na festivalu u Kotbusu dobio nagradu za ulogu u „Punom mjesecu“ Nermina Hamzagića. Glumac, koji je svojevremeno potpisao kratki igrani film „Konj“, član je i žirija na Sarajevo film festivalu u selekciji Kratkog igranog filma.
S obzirom da je Alban Ukaj svoj život pre mnogo godina rešio da nastavi u Sarajevu odakle gradi uspešnu karijeru i u evropskoj kinematografiji, najpre se na kafi osvrnuo na uloge koje ljudi s ovih prostora uglavnom dobijaju u inostranstvu:
– Upitao me jednom stariji kolega Miralem Zupčević zašto učim francuski, a objasnio sam mu da pripremam ulogu u belgijskom filmu, koja je na francuskom. I dok mi je čestitao, upitao me je da li možda igram mladog poetu iz Briža. A moj odgovor je bio: „Ne, mi smo osuđeni da igramo samo kriminalce ili kurve“. To je naša sudbina ako dolazimo iz ovog regiona – kazao je glumac, koji i u novom filmu braće Darden igra čoveka koji se bavi sumnjivim poslovima.
– Znate, ako treba radite film u Londonu, prvo što će vas pitati jeste da li vam je potrebna viza za Veliku Britaniju. A ako jeste, teško ćete dobiti radnu dozvolu da snimate. I uglavnom će se odlučiti za nekog drugog – objasnio je Ukaj, uporedivši to i sa situacijom u ovom regionu:
– Mi živimo na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara, ali glumci s Kosova ne mogu da dođu u Bosnu, ne mogu da dođu na Sarajevo film festival. Razumem obe strane, i administraciju SFF-a i glumce s Kosova. Gubiš dostojanstvo pokušavajući da dođeš do vize i radne dozvole. Ovo je jedan od najvažnijih festivala u ovom delu svetu, i ako su snimljeni neki sjajni kosovski filmovi proteklih godina publika u Sarajevu bi trebalo da ima priliku da ih vidi. Ovo je idealna lokacija na kojoj mogu da pokažu filmove, ali to ne mogu zbog administracije.
Glumac, koji je započeo studije glume kod Faruka Begolija u Prištini, a završio u Sarajevu na Akademiji scenskih umjetnosti, istakao je da se na Kosovu dešava presedan, jer većinu filmova u poslednje vreme snimaju rediteljke.
– Velika je razlika kada žena sprema scenario, od reditelja s Kosova. Moje muške kolege su pomalo patetične, a devojke tragaju za sopstvenim identitetom i integritetom kroz filmove. I ne haju za to što ih smatraju „egzotičnim“. Norika Sefa je s filmom „U potrazi za Venerom“ prikazala nešto što se uopšte ne tiče rata. Naravno, ima veze s tranzicijom na Kosovu ali reč je o seksualnoj slobodi u malom selu na granici s Kosovom i Makedonijom. Većina tema se dotiče toga kako patrijarhat još uvek vlada na Kosovu, ali pokušavaju da se bore protiv toga – smatra glumac, napominjući da se i on sam često oseća kao emigrant, jer se susreće konstantno s preprekama.
A govoreći o bioskoskom trendu da je sve više zlikovaca, negativnih likova, koje i sam tumači, najpre ističe da „nije loš momak“, dodajući:
– Jesu veoma popularni, ali to je valjda zato što negativac doprinosi adrenalinu i tera publiku da dolazi da ga gleda. Najbolji primer za to jeste Majk Li, koji mi je jednom rekao da što smo stariji, sve je naša imaginacija ispunjenija nasiljem, a kad je u pitanju ljubav naša imaginacija ide u tri „dosadna“ smera, zbog čega je želeo da istraži u sebi kako njegova mašta može da bude ispunjenija ljubavlju. Uživamo, na neki način, da gledamo svu tu krv. I možda je to kliše, ali ne možemo da pobegnemo od našeg regiona gde je isplivala podzemna mafija i postala legalna. Znam da mnogo scenarista i reditelja imaju potrebu da kroz svoja ostvarenja govore o tome – misli glumac.
Alban Ukaj je nedavno završio snimanje serije „Kotlina“, koju potpisuje Danis Tanović i čiji je delić pretpremijerno mogla da vidi publika 28. Sarajevo film festivala. U seriji igra, zanimljivo, Francuza, a srećan je što se u Bosni konačno realizovala jedna kriminalističko-dramska serija:
– To je dobar početak i gotovo 90 odsto glumačke ekipe čine moje kolege iz Sarajeva. I tek sad u Bosni shvatamo koliko tu ima potencijala. A primera radi u Srbiji su za nešto više od godinu dana, uprkos pandemiji, snimili 36 serija, dok je ovo naša prva posle 40 godina. Zato smo svi bili entuzijastični i tako smo se dobro zabavljali tokom snimanja.
Iako je do sada već imao iskustva u evropskoj kinematografiji, naglasio je koliko je nakon premijere filma „Tori i Lokita“ u Kanu bio „zapljusnut“ pozivima i mejlovima:
– Mislim da će zahvaljujući tim pozivima ova i naredna godina biti veoma produktivne. A upravo se pripremam za snimanje filma „For the Love of the Woman“, koji će biti izraelsko-italijansko-američka koprodukcija. Snimaćemo na Siciliji i trenutno živim svoj san!
Osvrnuo se i na ulogu u filmu Jasmile Žbanić „Quo Vadis, Aida?“, napomenuvši da koliko mu je god bilo drago da igra u tom ostvarenju, teško da se rad na tom naslovu može nazvati „zadovoljstvom“:
– To je bio težak film i za rad i za gledanje. Mislim da će dobar film proći svuda u svetu. Ne može sve biti dobro, ali ako radiš mnogo nešto dobro će iz toga proizaći. A ako samo gledamo iz daljine, i sanjamo o radu, onda ništa od svega. Svestan sam da sam ostario i da više ne mogu da igram Romea. Šteta je što naše kolege u Beogradu, koje su kvalitetni gumci kao i mi, snime mesečno tri serije, a mi nijednu. Nadam se da će se i ovde u Bosni konačno pokrenuti.
S obzirom da često pominje region, Srbiju, a da dolazi iz porodice, tačnije od oca koji je novinar i svojevremeno bio dopisnik „Jutarnjeg lista“, upitali smo ga kako kako vidi medijsku scenu u regionu? Odgovarajući na pitanje Nova.rs pomenuo je kako serija „Novine“ Dalibora Matanića prilično dobro opisuje medijsku scenu u regionu:
– Nikada nije dovoljno priče o medijima… Ne želim da zvučim grubo, jer mi glumci prilično zavisimo od medija, ali mediji u regionu danas su senzacionalistički nastrojeni. Moj otac je novinar, studirao je šezdesetih i početkom sedamdesetih u Zagrebu kada je sve bilo drugačije. Evo, daću vam primer – sinoć je sa mnom radio intervju Dževdet Tuzlić koji pripada generaciji novinara koji su imali dostojanstvo u profesiji. I dok se danas sve svodi na novinarske prečice, Dževdet na primer nikada neće improvizovati s pitanjima. Za 21 godinu koliko sam ovde, u Sarajevu, često mi se desi da me neko pozove za intervju, i prvi pitanje je molba da se „sam predstavim publici“. Danas mediji tako liče na Fejsbuk ili Instagram. Ponekad osećam takav bes, ali opet uvek tražim način da odgovorim na pitanje i da ne uvredim nikoga. A i sam se osećam uvređeno, jer mi neko postavlja vrlo lična, intimna pitanja. I onda sam odlučio da ću odgovoriti onako kako želim, ne nužno na pitanje novinara – objasnio je Ukaj.
Jedan je od retkih glumaca relativno mlađe generacije koja svoj umetnički rad posvećuje i kazivanju poezije. Čini mu se, nažalost, da na Balkanu ima više poezije, nego čitalaca iste:
– Poezija na Balkanu je počesto vrlo mračna, jer u mraku živimo. Za mene je poezija hrana. Kada neko ima potrebu da mi kaže da je religiozna osoba, i ja želim da kažem da nisam religiozan, ali verujem da je glumačka profesija, sama po sebi, spiritualna. U poeziji ima duhovnosti, i vidim je kao svoju religiju. Otvara mi vidike. Nisam dobar kad je u pitanju joga ili meditacija, i zato je poezija moja meditacija – zaključio je Alban Ukaj.
Bonus video: Glumica Ivana Vuković, dobitnica Srca Sarajeva
