0
Izložba "Pred jednim zidom. Nadrealističko nasleđe" Narodnog muzeja Srbije osvetlila je jedan od onih važnih trenutaka u istoriji tokom kojih je naša zemlja apsolutno išla u korak sa Evropom i svetom.
Tih trenutaka svakako nije bilo malo, ali ovaj je možda i najčudesniji. Reč je o neočekivanom susretu kultura i civilizacija u atmosferi potpune oslobođenosti od bilo kakvog umetničkog formalizma, kao i o pobunjenoj percepciji pojedinca koji se prepušta svemoći sna i Bretonovom „čistom psihičkom automatizmu“, ali sa društvenom osvešćenošću i kritičkom oštricom spram krhotina sveta nakon Prvog svetskog rata.
Autori izložbe – Marija S. Đorđević, Katarina Đošan i Dušan Radovanović – predstavili su nadrealističke radove iz kolekcije Narodnog muzeja Srbije u Maloj galeriji, ukazujući na srdačne stvaralačke i lične odnose između naših i francuskih nadrealista. Rezultat je vibrantan zid pun različitih značenja koja se iznova otkrivaju tokom decenija, postajući sve aktuelnija sa protokom vremena. Fantastične džez ploče koje ritmizuju prostor i legendarni film Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija „Andaluzijski pas“, prikazivan na susednom zidu, dali su otvaranju posebnu vrstu glamura. O ovoj izuzetnoj izložbi razgovaramo sa Marijom S. Đorđević, jednom od autora, koja za Nova.rs otkriva kako su došli do imena „Pred jednim zidom“:
– Naziv izložbe je simboličan i ima dvostruku funkciju. Prevashodno, izložba je nazvana prema kolektivnom foto-eksperimentu srpskih nadrealista u saradnji sa pariskim istomišljenicima, objavljenom u trećem broju časopisa „Nadrealizam danas i ovde“ 1932. godine. Reč je o mogućnosti pojedinca da na površini zida, otkrije slike svoje mašte, da vođen isključivo ličnim, skrivenim ili tajnim željama, zapazi nekakav splet linija i oblika, koji ne pretenduje na uočavanje neke velike istine, već na lični doživljaj koji ima kvalitet poetskog saznanja.
Baš kao i nadrealisti, koji su pored individualnog negovali i kolektivni rad, tako je i ova izložba rezultat zajedničkog promišljanja sa Katarinom Đošan i Dušanom Radovanovićem. Vođeni željom da prikažemo nadrealističku sliku sveta iz vizure nasleđa Narodnog muzeja Srbije, odlučili smo da predstavimo znane ali i neznane crteže, fotografije, pisma, predmete iz Zapadne Afrike i Severne Amerike iz kolekcije Rastka Petrovića, kome dugujemo zahvalnost za većinu izloženih radova, imajući u vidu da potiču iz njegove lične zbirke koja se čuva u Narodnom muzeju. Ovom prilikom, poseban omaž posvetili smo Rastku Petroviću, koji je – poput Andrea Bretona, Maksa Ernsta i Marka Ristića – posedovao sve neizostavne elemente jednog nadrealističkog zida.
Šta je bio najveći izazov za vas troje, kao autora, kada je reč o ovoj temi i našem lokalnom, srpskom doprinosu obeležavanju stogodišnjice nadrealizma? Koliko je dostupno bilo materijala koji se tiču delovanja domaćih nadrealista?
– Ovo je prva izložba Narodnog muzeja Srbije posvećena nadrealističkom pokretu, priređena u trenutku dva velika jubileja – obeležavanja 180 godina postojanja Narodnog muzeja, naše centralne institucije kulture u Srbiji i 100 godina od objavljivanja „Manifesta nadrealizma“ Andre Bretona u Parizu. Kroz neveliki broj radova, dragocenih prema svojoj svedočanstvenoj vrednosti, imali smo izazov da formulišemo jasnu prostornu celinu, ali i da ne zaokružimo narativ, već da prepustimo publici da svojim iskustvom i svojim zapažanjima budu integralni nosioci značenja izložbe. Izložba se sastoji iz dva dela, prvi je izložbeni i predstavljački, drugi je interaktivni i participativni. Publika je pozvana da odgovori na pitanja iz nadrealističke Ankete o želji, deca mogu da crtaju, šaraju i pišu, dok svi zajedno mogu uživati u slušanju gramofonskih ploča iz vremena nadrealista.
U zbirkama Narodnog muzeja Srbije čuvaju se izuzetna dela Maksa Ernsta, prototipa nadrealističkog umetnika, Žana Koktoa, Dušana Matića, jednog od veličanstvene trinaestorice, Milene Pavlović Barili, kao i epistolarna građa iz koje se po prvi put izlažu pisma Andrea Bretona, Tristana Care, Maksa Ernsta i drugih, upućena Rastku Petroviću. Jedinstvena je prilika za našu publiku da se upoznaju i sa ritualnim predmetima iz Zapadne Afrike i Severne Amerike, koje je Rastko Petrović sa posebnom pažnjom sakupljao.
Šta je bila osnovna ideja u stvaranju naših autora i na koji sve način je ona korespondirala sa delovanjem francuskih nadrealista?
– Osnovna razlika francuskog i srpskog nadrealizma ogleda se u njihovom uporištu. Francuski nadrealizam direktno proishodi iz dadaizma, dok je srpski nadrealizam autohton pokret, koji se razvija uporedo sa francuskim pokretom. Pripadnici oba pokreta su u stalnoj prepisci, članci pariskih nadrealista objavljivani se u srpskim časopisima i vice versa. Negovanje automatskog pisanja, kolektivnog rada, eksperimenata u okviru tradicionalnih i novih medija, sve sa ciljem oslobođenja od racionalnih stega i izgradnje novog sistema vrednosti.
Da li je Evropa bila svesna postojanja Milene Pavlović Barili, Rastka Petrovića, Marka Ristića, Dušana Matića…
– Lični kontakti srpskih i francuskih nadrealista, sačuvane prepiske, objavljivanje članaka u obe kulturne sredine, obostrano uvažavanje i poštovanje vidljivo je u bogatim zaostavštinama institucija koje baštine nadrealističko nasleđe. O tome svedoče izuzetne izložbe priređene ove godine u čast stogodišnjici nadrealizma, hronološki najpre u Galeriji RIMA u Beogradu, u Muzeju savremene umetnosti, Muzeju primenjene umetnosti, zatim u Salonu Oto Bihalji-Merina u Beogradu, sa brojnim aktivnostima u sklopu pratećih programa. Nadrealističko nasleđe Narodnog muzeja Srbije podseća na preplet važnih kulturnih i umetničkih tokova tokom prve polovine 20. veka, na neizbrisiv trag naših nadrealista u korpusu evropskog nadrealizma.
Posebno mesto u praksama nadrealizma predstavlja komunikacija sa takozvanim „primitivnim“ kulturama, odnosno nasleđem afričkih i prvobitnih američkih naroda. Kako su naši nadrealisti realizovali ovo specifično „putovanje“ u prošlost, koja je toliko moderna da postaje deo savremenosti, čak budućnosti? I na koji način su nadrealisti – uključujući i one naše – pristupali pojmu telesnog i razvijali ovu misao kroz svoje radove?
– Prema segmentu koji je istraživala kustoskinja Katarina Đošan – Breton, Ernst i Petrović okreću se urođeničkoj umetnosti, najpre kroz literaturu i prepisku sa antropolozima, a zatim i odlazeći u rezervate. Recimo, autorski film Rastka Petrovića rezultat je jedne takve posete. Posebno je zanimljiv slučaj kada se nadrealistička umetnost razmenjuje za urođeničku. Kako saznajemo iz njihove prepiske, Rastko Petrović menja svoju kačina lutku za crtež Himere Maksa Ernsta, koja je ovakvom razmenom dospela u Narodni muzej. Rastkova nesvakidašnja zbirka, gde se evropska i ne-evropska umetnost prožimaju, poput prave nadrealističke slike sveta, razotkriva pan-umetničko, univerzalno, stvaralačko biće čoveka, koji – ukoliko je voljan da otpusti stege razuma – pronalazi utočište.
U nadrealističkom poimanju sveta posebno mesto zauzima putovanje, kao praksa susreta sa „primitivnim“, viđenim kao nepatvoreno i idealizovano, a nasuprot razumu, modernosti, ili prividnoj stabilnosti svakodnevnog života, u čijoj suštini stoji sadašnjost kao prisutnost ispoljena kroz ples, pevanje, pokret, veru u život predmeta i telesnost kao takvu. Nadrealistička opsesija telom i telesnim, kao ovde i sada, javlja se u rasponu od erotske, prenaglašene umetnosti Salvadora Dalija, do sakupljanja ritualnih predmeta afričke i naročito američke-domorodačke umetnosti, prisutnim u kolekcijama kakve su posedovali Andre Breton, Maks Ernst, Marko Ristić i Rastko Petrović. Ipak, čini se da nadrealizam svoj put završava mišlju, kao što, gledano sa istorijske distance, neizbežno pokazuje svoj kolonijalni pogled.
Šta je, po vama, najznačajniji segment ove izložbe?
– To je trenutak kada posetioci biraju ploče koje će slušati i kada deca znalački biraju boju flomastera i bojica, kada gledaju u taj splet raznorodnih predmeta na zidu i budu jednostavno prisutni i aktivni u prostoru Male galerije Narodnog muzeja. Najznačajnije, ne samo na ovoj, već bih se usudila da kažem i na svakoj izložbi, jeste kome smo je uputili i koga smo dotakli.
A kako su posetioci odgovorili na postavljena pitanja: Imate li tajnih želja? Imate li uzvišenih želja? Smatrate li, na primer, da je strast ili ambicija nešto drugo nego želja? Šta radite da se one ostvare? Koje želje smatrate najplemenitijim?
– Različiti, lični, opširni ili šturi odgovori, samo su dokaz aktuelnosti pitanja nadrealističke Ankete o želji. Za sada mi se čini poštenim da zapisane želje ostanu samo u okviru izložbe, jer su posetioci stekli poverenje da svoje lične misli, zabeleške i sećanja podele sa nama. Nakon trajanja izložbe, to već postaje dokument o kojem možemo diskutovati.
Bonus video: Milena Pavlović Barili u MSU
