Nije ni slutio da će njegova knjiga postići toliki uspeh i postati filmska priča.
U martu ove godine navršilo se 50. godina od premijernog prikazivanja filma „Kum“.
PROČITAJTE JOŠ:
Ovo ostvarenje ušlo je u legendu i smatra se jednim od najoljih filmova svih vremena. Režirao ga je čuveni Frensis Ford Kopola, prema romanu čiji autor Mario Puzo nije mogao ni da pretpostavi da će njegovo delo postići toliku slavu.
Naime, iako je za svoja prethodna dva romana dobio dobre kritike, Puzo nije imao veliku zaradu od istih, te ni ovog puta nije imao velika očekivanja. Kada je, sredinom šezdesetih, krenuo da piše „Kuma“, imao je 45 godina, ženu, petoro dece i silne dugove.
Kocka mu je bila veliki porok, te je i ono novca što je uspevao da zaradi trošio na to, dok je porodicu jedva izdržavao. U tom trenutku od izdavača je dobio ponudu da za samo 5000 dolara napiše roman o italoameričkom organizovanom kriminalu.
Iako rođeni Italoamerikanac, Puzo nije znao ništa o ovoj temi, te je građu za knjigu prikupljao po bibliotekama i novinskim člancima, ali i slušajući priče svoje majke, a veliki udeo imala je i njegova mašta, kao i pričekoje je slušao po kockarnicama u Las Vegasu.
„Sram me je da priznam da sam ‘Kuma’ napisao isključivo zbog novca i isključivo na temelju istraživanja. Dobro sam poznavao svet kocke, ali nikad nisam upoznao pravog gangstera. Sreo sam ih nekoliko tek nakon što je knjiga bila objavljena.Jako im se svidela, ali kategorički su odbijali da poveruju da nikad nisam bio član podzemlja. Bilo bi mi bolje da sam mafijaš jer pisanje je težak posao“, ispričao je jednom Puzo.
Veliki obožavatelj ovog dela bio je i mafijaš Salvatore Gravano zvani Bik koji je na duši imao čak 19 ubistava. On je bio uveren da je Mario delo napisao prema istinitim događajima i da ništa nije izmislio.
„Ako mu neko nije pomagao, onda je stvarno genijalac. Možda je to bila fikcija, ali za mene je to bio naš život. Atmosfera, način govora… naš život zaista je izgledao kako ga je on opisao. Da li se sećate scene kad je Majkl koknuo dilera i policijskog kapetana? Tako sam se ja osećao kad sam prvi put ubio čoveka“, rekao je Gravano u jednom intervjuu, preneli su strani mediji.
Mario Puzo rođen je 1920. godine u jednoj zloglasnoj njujorškoj četvrti u brojnoj porodici migranata iz Napulja. Kada je Mario imao samo 12 godina njegov otac Antonio je oboleo od šizofrenije i smestili su ga u ludnicu, te je majka ostala sama sa sedmoro dece.
Mario je kasnije ispričao da ih je ona često „smirivala“ drvenom policijskom palicom, a sva sećanja na detinjstvo su mu prilično mračna.
„U odraslima oko mene nije bilo veselja, šarma, ljubavi i razumevanja, samo grubosti, vulgarnosti i svađa. Još kao dete plašio sam se da ću postati poput njih, a želeo sam da budm bogat, slavan i srećan, gospodar svoje sudbine“, ispričao je on jednom prilikom.
Oduvek je maštao o tome da će svoje snove ostvariti kao pisac, što njegova majka nikako nije mogla da shvati i govorila mu je da svetu „ne trebaju pesnici, nego železničari“. Zbog toga je Mario bio primoran da nakon srednje škole jedno vreme radi kao pomoćni skretničar na železničkoj stanici u Njujorku.
„Kao da su me bacili u pakao“, opisao je kasnije Puzo ovaj posao i istakao da ga je od istog „spasao“ Drugi svetski rat kada je otišao na ratište u Nemačku i tamo se zaljubio u Nemicu Eriku Broske.
Posle rata dobija stipendiju za studije kreativnog pisanja, a Erikom se oženio 1947. godine, nakon čega se zaposlio kao činovnik u oružarnici Nacionalne garde a Menhetnu.
Svoj prvi roman objavio je 1955. godine pod nazivom „Dark Arena“, a naredni „Srećni hodočasnik“ izlazi devet godina kasnije. U međuvremenu se zaposlio kao novinar i pisao knjige za decu i šund trilere za razne muške časopise.
Slabo je zarađivao, a ljubav prema kockanju samo mu je otežavala. Taman kada bi i zaradio nešto novca, sve bi potrošio na rulet, konjske trke, poker i klađenje.
Na romanu „Kum“ je radio četiri godine i, mada nije bio zadovoljan rukopisom koji je predao izdavačkoj kući, novac koji je dobio dobro mu je došao. Tada je odlučio da „proslavi“ tako što će porodicu odvesti na putovanje, što ga je odvelo samo u dublje dugove.
Bez ustezanja je trošio po Londonu, Monte Karlu, Kanu i drugim evropskim gradovima, sve vreme pronalazeći „utehu“ u tome da će ga iz bankrota izvući prodaja kuće.
Tada nije ni slutio da će ovo delo postati bestseler i biti prodato u više od 21 miliona primeraka, što mu je donelo zaradu veću od milion dolara. Kada se to dogodilo, filmski studio „Paramount“ angažovao ga je da svoju knjigu adaptira za veliki ekran, naglasivši da će biti niskobudžetna produkcija, te da se ne nada velikom honoraru.
Filmska prava prodao im je za 50.000 dolara, a oni su mu obećali dva i po posto od eventualne zarade filma i pravo da učestvuje u procesu podele uloga. Pristao je na to.
Još dok je pisao „Kuma“, Puzo je u ulozi glavnog junaka, don Vita Korleonea, zamišljao Marlona Branda koji je važio za problematičnu osobu, tešku za saradnju, te su ga brojni producenti izbegavali zbog takvog temperamenta. Ipak, Kopola i Puzo su insistirali da Brando bude glavni glumac, dok su producenti zauzvrat tražili da Robert Redford glumi Vitovog sina Majkla.
To se, međutim, nije dogodilo i ulogu Majkla Korleonea na kraju je dobio Al Paćino, tada malo poznati glumac. Zanimljivo je da Kopola i puzo oko ovoga nisu bili saglasni, te je pisac smatrao da Paćino „ne razume ulogu Majkla Korleonea“, dok je Kopola insistirao na tome da se njemu dodeli uloga. Kada je video krajnji ishod, Puzo se posuo pepelom po glavi, priznavši da je Paćino svoju ulogu odigrao savršeno, te da je njegova gluma „pravo umetničko delo“.
Kako ga snimanje filmova nije previše zanimalo, Mario nije često dolazio na setove. Pogledao je sirovu verziju i došao kako bi uzeo svoj ček.
Sjajna priča i odlična glumačka ekipa za epilog su imali legendarno ostvarenje koje je osvojilo ceo svet, a piscu donelo zaradu o kojoj je nekada mogao samo da mašta. Mnoge scene, poput one sa konjskom glavom u krevetu, postale su kultne i prepoznatljive, a Mariova knjiga i danas se rado čita svuda u svetu.
Kopola i puzo podelili su i Oskara za najbolju filmsku adaptaciju književnog dela, a Oskar je dospeo i u ruke Marlona Branda za odlično odigranu ulogu don Vita Korleonea.
Kako je kasnije priznao, u ulogu poglavara porodice Korleone, Puzo je uneo mnogo toga što je čuo od svoje majke.
„Kad god je Kum otvorio usta, u sebi sam čuo glas svoje majke. Bila je divna, zgodna žena, ali prilično nemilosrdna osoba. Nakon što je njen prvi muž poginuo u nesreći, dobila je malu novčanu odštetu, ali pokrenula je glasine da se obogatila kako bi privukla nove prosce. Tako se udala za mog oca. Kasnije je moj otac zbog šizofrenije završio u ludnici. Kad su hteli da ga puste kući, moja majka je odlučila da ga ipak zadrže u ustanovi jer bi porodici bio samo teret. To je čista mafijaška odluka. Moja sestra, voleo sam je, ali znala je da bude okrutna kao mafijaški konseljere. Jednom kad je moj brat iz škole doneo loše ocene, razbila mu je flašu mleka o glavu. Kad sam ja nakupio loše ocene, toliko sam sam se plašio sestrine reakcije da sam učiteljici zapalio sto gde je držala dnevnik. Evakuirali su celu školu“, istakao je pisac.
Pisca su vremenom počeli da kritikuju za to da je njegovo delo „moralno neprihvatljivo zato što veliča mafiju i zločine počinjene u ime porodice“, te je čitavog života morao da se pravda za to da ne podnosi nasilje.
Popularnost svoje knjige i filma rađenog po njoj opisao je kao „razočaranje u američko pravosuđe i čežnju za izgubljenim porodičnim vrednostima“.
I kasnije je napisao knjige o kriminalu, kao što su „Sicilijanac“, „Omerta“, „Poslednji Don“ i druge, a napisao je i scenarija za još dva nastavka „Kuma“, kao i dva nastavka „Supermena“.
Nikada nije uspeo da se otarasi ljubavi prema kockanju, te je nastavio da obilazi kockarnice širom sveta. Supruga Erika mu je preminula 1978. godine od raka dojke, a on je tada počeo da živi sa Kerol Đino, ženom koja je negovala bolesnu Eriku.
Mario Puzo preminuo je 2. jula 1999. u 79. godini života nakon što je završio roman „Omerta“. U jednom od svojih tekstova zapisao je šta priželjkuje na onom svetu.
„Ako odem u raj, ne trebaju mi anđeli s oreolom koji jašu snežnobele oblake. Dajte mi radije kockarnicu crvenih zidova s jarkim svetlima, dovedite rogate vragove da mi dele karte. I neka bude na nebu da imam neograničen kredit. A ako u našem svemiru postoji milosrdni Bog, on će odrediti da zauvek pobeđujem“, napisao je Puzo.
BONUS VIDEO: Snimanje filma Munje 2
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar