Malo Mediteran, malo ledeni okean: Šta čitati ove nedelje

Nataša Rogelja, "Trinaesti mesec: Portreti morskih nomada", Geopoetika, 2023.

„Živimo na ovoj barci i obilazimo svet!“ kaže Triša, majka dvojice dečaka. Njen muž Pol radi na prekookeanskim brodovima kako bi otplatio sivu jedrilicu „Dilu“. Porodica bez adrese i dokumenata svom plovilu bez osiguranja daje ime za koje misle da ne znači ništa.

Povezujući putopis i naučno istraživanje, antropologiju i lutanje, slovenačka naučnica i spisateljica progovara o inicijacijama običnih ljudi sa kojima deli iskustva kretanja, premošćavanja zadatih prostora i izmeštanja u morsku heterotopiju: „More je prostor, ispražnjen od večnosti, a ipak pun priča; priča o odlascima, međuprostorima i dolascima“.

Da li je morski nomadizam „vrsta inicijacije, ritual prelaska, beg iz sveta ljupko poređanih saksija s cvećem između kojih se provlače teške sudbine“? Pitanja o tome zašto se putuje i istražuje razlistavaju čitav špil odgovora: zato što je život na kopnu čudan i opasan; zato što je kretanje ljudima urođeno - tako zvuče objašnjenja koja nude likovi iz ovog biografskog eseja koji je i nautička skriptoterapija. Autorka će udenuti i priču o dedi, koji je preživeo Neretvu i Sutjesku i u svojim knjigama o ratu svetu objašnjavao „sitne istine velikog ratnog vremena“.

Transteritorijalno iskustvo podrazumeva egzistencijalnu, ekonomsku i emotivnu „transplantaciju u marinsko plavi svet: veze sklopljene u zelenilu kopna raskidaju se - Pol napušta Trišu zbog druge žene. Mora se uspostaviti vera u novo, ali nomadi ne vole novu tehnologiju, poput Frica, koji više ne ume da kupi kartu za autobus i radije boravi sam na svojoj jedrilici. Kanadski samotnjak Dag takođe izbegava gradove, kultura ga ne zanima, u pristaništu kod ostrva Trizonija u Korintskom zalivu retko se druži sa ostalim nomadima i „retko ponudi neku priču”.

Ljubomir Koraćević, „U Zemlji Franje Josifa“, KOV, 2023.

„Kopno, bilo da je prekriveno snegom ili ne, ima svoj kraj. More nema.“ Unutar Arktičkog kruga, na jednoj od najsevernijih kopnenih masa na Zemlji, nalazi se Zemlja Franje Josifa - to je odredište onih koji, u želji da stignu do Severnog pola, sebi prave bazu.

Tamo dospeva i glavni junak Milošević, u polarnu biblioteku, ušuškanu u snegu i ledu. Tamo lista dnevnik norveškog istraživača Fridtjofa Nansena, koji za polarni led kaže da je „dubok i čist kao beskraj“.

Na tragu motivske i karakterološke matrice romana kao što su „Arkadija“ Milete Prodanovića ili „Pas i kontrabas“ Saše Ilića, Koraćević čitaoca suočava sa nizom filozofskih i poetičkih paralelizama koji ocrtavaju istoriju sveta koji se ruši, i istoriju znanja o svetu koji nastaje tako što ispravlja ono što priroda kvari. Pomno pratimo muške snove i njihove ideale ženske potčinjenosti, do koje stižu nakon „dugih godina robovanja kućaničkom supružanstvu“ Julijane, koja ima titanijumsku ruku i histrionski poremećaj ličnosti.

Roman ide tragom parodije avanturizma koja duguje neočekivano mnogo Vesu Andersonu, ponešto i Saši Petroviću. Milošević, sa građevinskim iskustvom rušenja kuća po Nemačkoj, odlazi sa grupom morbidnih sabesednika ukrcanih na ledolomcu „Pobeda” u Zemlju Franje Josifa, na ostrvlje u Arktičkom okeanu. A „u Zemlji Franje Josifa nema gradova, nema rušenja”.

Bonus video: Stazama pesnika i pisaca iz prošlosti