0
Teret nostalgije i istorije u knjigama „Pre očeva umiru sinovi“ Tomaša Braša i "Zime na jugu" Norberta Gštrajna koje vam predstavljamo ove nedelje.
Tomas Braš, „Pre očeva umiru sinovi“, Radni sto, 2023.
Prvi put objavljena 1977. godine u tada Zapadnoj Nemačkoj, mozaična zbirka priča Tomasa Braša, pesnika, dramskog pisca i reditelja, u isti mah je alegorična i dokumentarna dok suočava doba slavne antifašističke prošlosti i neslavne komunističke sadašnjosti. Pogleda uprtog u toksični teret nostalgije za nemogućim, autor tehnikama introspekcije i ekstrospekcije, poniranja i kadriranja, opisuje ružu lutanja ideja, ustanke i odustanke likova.
„Video sam muve po licima mrtvih“, kaže bolesni i jetki starac, nekad španski borac, ponosno pokazujući 38 godina staru fotografiju iz „Berliner Cajtunga“. Na njoj je grupa muškaraca s puškama o ramenu i petokrakama na šapkama, a on je jedan od njih: „Bilo je to veliko doba. Drugi nisu u životu postigli ništa drugo do dvoje dece i tri dana odsustva zbog žalosti. Sa mnom je drugačije.“ U priči „Vreme posete se ne sme prekoračiti“ uzorni radnik, dvaput ovenčan titulom „aktiviste“, kom „osim dvodnevnog izostanka prošle godine, niko nikad ništa nije mogao da pripiše“, majci razbija bocu pića o glavu i potom skrnavi njen leš.
Moreplovac iz priče „Ko još voli da govori o propasti“ oseća kako mu bubnjaju vene kad ugleda more, ali ne može da okrene kišu da pada „odozdo nagore“. U ostavštini radnika iz strugare Ramtura izranja prepiska nalik Melvilovoj priči o pisaru Bartlbiju čije je odustajanje od rada usled paralize volje dovelo do odustanka od života. Ramtur želi slobodnih godinu dana; direktor se oglušuje o molbe sve dok mu se uporni radnik u pismu ne potpiše zatvorskim brojem. Priča „Iznad nas se zatvara nebo od čelika“ san, avanturu i opasnost smešta u – dane lažnog bolovanja.
Nalik neodmrsivom saobraćajnom čvoru, putanje ove proze vode od ideala do kompromisa i nazad, od sna koji silom vere održavaju očevi-idealisti, do realnosti koja sinove i kćeri hvata u zamku. Mladi ne žele niti mogu da ponove tuđi tekst – ali im se baš ne da da nađu svoj.
Norbert Gštrajn, „Zime na jugu“, Nojzac, 2023.
„Upotreba oružja govori sve o čoveku. Isto je kao sa konjima i ženama“. Citat je tek jedan od signala nepredvidljivosti Gštrajnove proze, čije su dominantne teme traganje i poreklo. Austrijski pisac povezuje tri godine koje vidi kao ključne godine stoleća: 1945, 1968, 1991.
Pedesetogodišnja Marija živi u Beču život pun trzavica: saznajemo da „oca nije videla više od 45 godina i skoro isto toliko je mislila da je mrtav“. Otkriće da je sve to vreme živeo u Argentini nije samo jedan od šokova koji pokreću radnju, već je i okidač temeljnih karakternih metamorfoza.
Marijin dolazak u rodni Zagreb opasne i simbolikom prezasićene 1991. povratak je korenima i potraga za mogućnostima iznova osmišljene budućnosti koju vode seks i strah. Rat u SFRJ za oca je prilika da se vrati u ratni konflikt iz 1945, ali sa novim etničkim napetostima. Gštrajnovi junaci plutaju u istoriji i nacionalnim određenjima: Marijin muž, novinar levičar antifašista, očaran je i frustriran njenim hrvatskim poreklom; Marijin otac, čovek sa biografijom ratnog zločinca, žudi da novi ratni požar obnovi njegov život i njegove opsesije – novo stradanje i smrt vidi kao priliku da nastavi život koji je stao 1945. Moto romana „It’s war, baby, it’s war“ najavljuje muku i grotesku vremena koje odbija da se udalji.
Bonus video: Novi roman Dušana Miklje -„Istraga o neprilagođenima“
