Nagrade za alter ego Grabovca i Marojevića: Knjige za ovu nedelju

Stevo Grabovac, „Poslije zabave“, Imprimatur, 2023.

Ako ste čitali Grabovčev prvenac „Mulat albino komarac”, upoznali ste njegov narativni alter ego: muškarac srednjih godina i nedokučivog životnog iskustva, anestetiziran pivom i džointom, naoko bezvoljan, ophrvan nemaštinom, ali nepokolebljivo blagorodan. Kao da je izašao iz šinjela Slobodana Tišme, rekli biste, pa zažalili: s metaforama uniformi valja biti obazriv, jer Grabovčevo životno, tek donekle literarizovano iskustvo jeste nimalo nežna ratna i logorska trauma.

NIN-ovom nagradom ovenčani roman „Poslije zabave“ je ratni traumatorijum i bluz srednjih godina; nesentimentalna oda prijateljstvu i studija ljudskog zverinjaka; parabola o poreklu nade i čitanka nasilja.

Otac je ovde tema, meta, uzor i izazov. Oficir JNA i prekaljeni partizan umro je u proleće 2000; od sina je stariji punih pola veka; bio je obezbeđenje Koči Popoviću (obratite pažnju na incident sa teniskom lopticom) i Moši Pijadeu; napisao je roman „Žena pripada Mjesecu”, na staroj pisaćoj mašini za koju je tvrdio da se našla na fotografiji ispred mlade partizanke koja strpljivo kuca izveštaj koji joj diktira Tito – „tada samo vođa partizanske gerile”. Očev roman temom i stilom podseća na Kurta Vonegata, pisca za kog sigurno nije znao. Tragajući za očevom zaostavštinom i pouzdanom verzijom njegove biografije, sin traga i za svojim romanom, koji mora biti intiman i skandalozan istovremeno – za romanom koji će opisati stravičan zločin počinjen u ime koristoljublja (zarade na ljudskim organima), o koji su se oglušile i ogrešile tri zaraćene strane u Bosni.

Kao ni u prvom romanu, ni sada Grabovčev pripovedački alter ego ne zna kuda će dalje, ali zna s kim će: sa podrškom dobrih ljudi, prijatelja koji je njegov anđeo čuvar.

Igor Marojević, „Granična stanja“, Dereta, 2023.

„Rakija Marojević je izazivala iskrenost kao vino iz sumnjivih poslovica“, kaže u jednoj od pet novela pripovedač, koji do kraja neće ostati to što jeste – ni telom, ni umom, ni pogledom. „Alter ega“ združuju dva umetnika „suštinskih srodnosti“, koji se izražavaju tehnikom „digitalizovanog i pouljenog stensila na platnu“ i čije su majke „prekaljene udovice“: saradnja srodnih duša ipak će se završiti fijaskom i poganim SMS nadgornjavanjem.

Ispitujući granice geografske, generacijske i imaginacijske, Marojević ovaj put testira bolest kao metaforu: referencijalne vrednosti novele „Pozitivac“ temelje se na disfunkcionalnosti paranoje u eri kovida – u slučaju tog virusa, nema scenarija koji je patetičan ili nemoguć. Noviji i življi dokumentarizam podstiče neumornog pripovedača da obnovi i Marojevićeve opsesivne teme, ovaj put obogaćene političkim i i kulturološkim konfliktima. I dalje Marojević piše o generacijama sagorelim od uticaja nepredvidljive ekonomije (kapitalističke, političke, kulturne). Njegovi junaci, međutim, nisu više inertni, ne proganja ih deficit volje i želje jer su sada razapeti između dve jadne mogućnosti: da jesen života prožive bez smisla, ili pak da u toj jeseni baš nikakvog života ne bude.

Marojevićevi protagonisti, mahom „u nedoslednom celibatu“, i dalje svoje rušilačke porive uspešno anuliraju ironijom. Sreća je da naivnost opstaje, pa je muka jednog od epizodnih likova – to što mu nevenčana žena „ujutru kuva prevruću kafu“– čak možda i rešiva.

Bonus video: Jelena Lengold - U Srbiji su pisci potpuno apatični i bez ikakvog političkog stava