Kritika predstava "Suprotno" i "Gejm": Kuda ideš, svete moj?

Ko god da je birao predstave ove mini slovenačke turneje, odlično je odabrao. Pred beogradsku publiku su stigla dva samosvojna, autentična projekta, nastala iz dubokog promišljanja i istinske potrebe oba autora da progovore o svetu koji delimo, i to u sasvim različitim poetikama i estetikama."Suprotno" je autorski projekat Borisa Nikitina, kojim se propituje povampirenje fašizma u kontekstu savremenog društvenog i političkog trenutka. Polazeći od toga da su levičarske partije uveliko razočarale, Nikitin uspostavlja bizarnu, mada donekle i opravdanu tezu, da je primarni interes rešenje sukoba sa fašizmom, a ne njegovo proterivanje sa scene. U tom smislu, krajnje ironično, poziva na razumevanje duše fašista. Pored sve ironije, paradoksalno se ispostavlja da su "boli duše" jednog fašiste i bilo kog socijalno ugroženog ljudskog bića, dosta slične. Jer sve vidljivije socijalne nepravde i ropski položaj većeg dela čovečanstva, izaziva opravdani bes i agresiju, samo je pitanje protiv koga će biti okrenuti.

Tekst ne pretenduje da razreši dileme društveno-političkih odnosa savremenog sveta, ne pokušava da pametuje, niti da podiže revolucionarni adrenalin. Koristi se nekim opštim formulacijama, opšteprihvaćenim i uobičajenim tužbalicama prosečnog čoveka, na temu "šta nas je ovo snašlo". Subverzija se ogleda u apsurdu kojim se kroz čitav prvi čin potkopava svaka povišena politička ostrašćenost, odnosno svaki pokušaj da se na ozbiljan način tretira tema. Scenom vladaju groteskni klovnovi, sa ambicijom da naprave avangardnu neofašističku predstavu, ali svaki pokušaj završava u ćorsokaku, u nemoći da se tema uobliči i zaokruži. Izuzetni interpretatori, Primož Bezjak, Janja Majzelj, Ivan Peternelj, Vito Weis i Stane Tomazin čitavim prvim činom furiozno vode kroz očaj i izgubljenost savremenog čoveka, da bi se u drugom činu racionalno progovorilo o teškom civilizacijskom posrtanju čiji smo savremenici. I dalje na nivou nekih opštih zapažanja, pa je to priličan pad u odnosu na prethodni deo predstave.

Sledeće večeri, u Dorćol Platzu, Mladinsko je odigralo "Gejm", autorski projekat Žige Divjaka. Reč je o dokumentarnoj predstavi, minimalnih teatarskih sredstava. Po sredini sale postavljena je pista sa ucrtanim granicama između Bosne, Hrvatske i Slovenije, granicama koje izbeglice iz Avganistana, Sirije, Maroka, Pakistana, Iraka... uzaludno pokušavaju da prođu. Tekst su autentične ispovesti, što je dvosatna jeziva slika Evrope, tokom koje vam postaje belodano jasno da Aušvic, autobus dušegupka, Jasenovac ili Sajmište nisu pali sa neba, niti su se na nebo vratili sa krajem rata. S obzirom na zverstva kojima su migranti pod prećutnim blagoslovom Evrope izloženi od strane nekih policija, jasno je i da svi ti užasi za koje smo mislili da su predstavljali nekakav istorijski eksces, pokopan sa pobedom nad nacizmom, da dan danas spavaju oko nas, u prvom komšiluku.

Sa obe strane piste su po dva reda stolica za gledaoce. Među njima sedi petoro glumaca, Primož Bezjak, Sara Dirnbek, Maruša Oblak, Matej Puc i Vito Weis. Oni posvećeno izgovaraju ispovesti desetina i desetina mučenih, prebijanih, davljenih, opljačkanih, prevarenih, ponižavanih i zlostavljanih ljudi, ustajući samo da bi na pistu spustili neki ruksak, iznošene cipele, bebi benkicu, ili kantu benzina kakvom je evropski policajac zalio dokumenta i uspomene grupe prognanika, i uz glasan smeh ih zapalio. Gejm je, jer tako ovi mučenici zovu utvrđeni redosled po kojem im slovenačka policija falsifikuje dokumenta, vraća ih Hrvatima koji ih fizički muče uz očigledno uživanje u tome, pa pošto ih opljačkaju, spale im pasoše, razbiju telefone, prebacuju ih natrag u Bosnu. Odakle im ništa ne preostaje nego da ponovo pokušaju. Sa istim redosledom.Sam kraj je ostavljen za retke "srećnike" kojima se posrećilo da dospeju do centra za azilante u Ljubljani. Tu tek kreće drugi krug pakla, beskonačno čekanje – ničega. "Hrane nas kao životinje, tri puta na dan, i to je sve što je naš život", reči su jedne od prispelih u azil.Gejm se, kao što sam već pomenula, služi minimalističkim scenskim postupcima, što je ispravan izbor Žige Divjaka. Ovoliko sirove istine sadržaj je kojem nikakvi efekti nisu potrebni.Bonus video: Nikola Zavišić o pobedničkoj predstavi Bitefa: Kod nas publika glumi, možda joj se zato i dopada

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=nikolazaviiopobednikojpredstavibitefakodnaspublikaglumimodajojsezatoidopada-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2472823"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram