0
„Čudo nije samo neobjašnjivo, već i nužno”, kaže junakinja priče neobičnog naslova: „Nešto banalno, nešto preterano i nešto što zvuči lažno”. Naslov je i pomoć, i neprobojna tajna.
Jelena Lengold, „Dirakova jednačina”, Arhipelag, 2025.
Jedino takav naslov nagoveštava poruku priče – otkriće nam koliko smo ogrezli u parodiju rituala i konvencija. Da, naslov je varijacija na temu svadbenog sujeverja, ali je i opak znak da smo (i ne znajući to) stalno nadomak sušte istine o emotivnim odnosima.
U pomenutoj priči, Jelena Lengold vraća se svojoj staroj i stalnoj temi – ljubavnoj vezi muškarca i žene kao nemogućem spoju čuda, strasti i slučaja. Možda je u našoj savremenoj prozi Jelena jedina koja piše o dugim, teško objašnjivim vezama – o onim povlašćenim prijateljstvima koja pedaliraju na pogon kratkih strasnih susreta. Piše o vezama koje su – da parafraziramo autorku – najbliže anomaliji, a žele da budu „čisto čudo, čudo sa oreolom”. Možda još samo ona i Ljubica Arsić vode iscrpljujuće pregovore sa strastima zatočenim u rudokopu dugih godina, odakle se ne vide Mesečevi placevi. Kao u poeziji Džona Dona: dok je čovečanstvo zabavljeno ambicijama, ljubavnici se vole, i psuju sunce koje im prekida nasladu.
Jelena Lengold dugo već roni kroz mrak i nespokoj ljubavi: bar od prve knjige priča „Pokisli lavovi”, dakle duže od tri decenije. Neke teme ostaju iste, kao da su netaknute, uprkos dugom razlaganju i pomnoj analizi: to je zato što energija naše zapitanosti nad tajnama svih tih večitih privlačnosti kopa uporno, kao da traži Dražu i litijum. „Što bliže priđeš tom čudu, to mu više pripadaš”, objašnjava epigraf iz priče „Lift”, objavljene pre više od četvrt veka.
U dvanaest priča nove zbirke „Dirakova jednačina”, Jelena Lengold pripoveda o bračnim drugovima koji plove kroz nerešivu težinu životnih odluka (naslovna priča); o dušama mrtvih koje se vraćaju kroz snove živih („Anhedonija”, jezivo bolna ako ste skoro izgubili nekog dragog); o devojčici koja neguje mladunče svrake i čuva tajne o svom životu („Kavez”, omaž Veljku Petroviću); o otkrivanju utehe na tromeđi realnog, virtuelnog i nemogućeg (odlična „Ti ne postojiš”, da se utoli razočaranje posle gledanja „Babygirl”), o rasplitanju porodičnih odnosa kroz umetnost i nemogućnosti da se taj proces dovede do kraja (hladna i tvrda priča „Senke sa severa”).
Jelenine priče se ne odigravaju „u hladnom prostoru mrtvih planeta”, kako se zove jedna priča iz zbirke „Pokisli lavovi”. Ipak, njene junakinje su tog prostora i te kako svesne: tamo su bolest, starost, neizvesnost i smrt. U tom hladnom prostoru je i duboko otuđenje, muka za koju nema leka.
Jelena Lengold je nežna prema ljubavima i privlačnostima, ali stroga prema čitalaštvu. „Napišite sami svoje knjige ako vam je do knjiga”, izjavljuje spisateljica iz priče „Intruder”, unapred zamorena susretom sa čitaocima. Ne kaže naglas šta je to ljuti i nervira, već žalbe i setu trpa u unutrašnji dijalog o stvaralačkim jadima. Knjige dolaze iz intimnog prostora kom i sam pisac nerado pristupa; ali taj prostor pisac deli sa drugima – „jer ste pisac i imate tu, u suštini nepristojnu, potrebu da delite svoja mračna mesta sa svetom”. Mi koji samo čitamo, u naivnoj nadi da će priča otključati čudo, mistiku i mehaniku pisanja ne treba da razumemo: naše je da patimo i uživamo.
