Bacaju se u nepovratne dubine zaborava masovne publike: čisto da nešto popuni repertoare do malo podnošljivijih filmova kasnijih meseci. Koliko god sam očekivao da će film o pobesnelom majmunu ubici biti savršen za kreativni ponor, odnosno da bude neka vrlo neukusna i nesnađena instant nudla od devedeset minuta, ipak je za nijansu više. „Primate“ je tik toliko iznad pomenutog standarda da bih ga čak i preporučio (ali samo dok ne dođu neki bolji filmovi).
Kako bi se malo odmorila od užurbanog fakultetskog života, Lusi se sa par prijatelja vraća svom tropskom havajskom domu. Grupica privlačnih, posebno raspoloženih tinejdžera planira da napravi najluđu žurku ikada, ali im na taj zabavni put stane Lusin kućni ljubiac, šimpanza Ben. Iako je isprva druželjubiv i simpatičan, Ben se ubrzo zarazi benilom i tada počinje niz krvavih situacija iz koje Lusi i njeni prijatelji moraju da izvuku živu glavu.
Da, ovo je film o pobesnelom majmunu koji ubija tinejdžere. Ne treba okolišati oko pre svega vrlo jednostavne premise koja sama po sebi ne iziskuje visok nivo razumevanja, praćenja, niti posebnog udubiljivanja u celokupnu logiku spleta (krajnje nebuloznih) dešavanja. Horor filmovi ovakve vrste nisu novi, ali „Primate“ se i ne trudi da bude nešto što nije, a to je za poštovanje. Došli ste zbog majmuna ubice, dobićete ga. Pritom, izgleda da je neko od autora gledao Džordan Pilov „Nope“ i od celog onog dela sa pobesnelim majmunom dobio ideju da snimi ceo film samo o tome…
Ipak, koliko god sve bilo jednostavno i ogoljeno od smisla, ipak je sve moglo da bude za nijansu pametnije. Pomislili biste da je ovo film koji je toliko glup da je dobar, ali nije. Koliko god se trudio da bude satirična crna komedija koja ismeva samu sebe, ipak je previše ozbiljan za svoje dobro i od pametno glupog, postaje samo glup. Iskreno mi je žao zbog toga, ali ipak ispunjava obećanje krvave premise.
„Primate“ / Foto: Taramount Film
Uglavnom se autori jefitnih horora koriste očigledno lošim kompjuterskim vizuelnim efektima, ali ovde nisu štedeli na praktičnim, odnosno specijalnim efektima. Iskreno sam se iznenadio u nekoliko navrata, kada se sa nasiljem otišlo u neočekivano dobrom pravcu. Ono je uglavnom vrlo realno, prikazano bez pardona, direktno. Takvom pristupu su pomogli očigledno kvalitetna šminka i maske koje su na visokom nivou. Naravno, korišćeni su i vizuelni efekti, ali se promišljeno mešao sa onim specijalnim za uspešan efektivan i trezveni miks. Ipak, uverljivosti je pripomoglo i to što se skoro ceo film dešava u mračnim enterijerima/eksterijerima.
Napete scene jurnjave, šunjanja oko pobesnelog majmuna i krvavo raščerečivanje nedužnih su ono zbog čega ste i došli: one su urađene dovoljno dobro da zarade odlazak u bioskop (ali možda kada je snižena karta). Iako je bilo par trenutaka kada publika samo krajičkom oka može da opazi majmunske grozote, ipak je surovo sirovih nasilnih scena sasvim dovoljno. Jeste da je film režiran u očekivano sterilnom fazonu, ali se više od režije na traži i ne traži za ovakav film. Svakako, ne treba prihvatati jalovost rediteljskog pristupa hororima i nemojte da gubite nadu: dobićemo nekada fantastičan film o ubici majmunu!
Još jedna neočekivano dobra pojedinost jeste originalno komponavana muzika. Adrijan Džonson je na prvo uho sklopio poprilično neupadljiv saundtrek, ali što duže traje, postaje primetniji i jednostavno diže celokupnu atmosferu i samim tim je mnogo prelomnih trenutaka za film pretvorio iz osrednjih u vrlo gledljive, pa čak i prave pravcate minijaturne užitke. Džonson je skorom odao počast svim sličnim saundtrekovima horora prošlosti, a pogotovo se čuje, a i oseća, inspiracija Džona Karpentera (kao kompozitora filmske muzike).
Koliko je pobesneli majmun zapravo strašan horor zlikovac. Iako su ovi primati već ranije ubijali na velikom platnu, ipak se nisu dugo pojavili u bioskopskim dvoranama. Ben je brz, neretko tih i spretan, besan, ali i i te kako snažan. Ovaj zlikovac je bio strašan, pre svega jer je realan. Pritom, Ben je bolestan, pa publici i malo bude žao jer zapravo i nije kriv za svoje gnusne postupke. Svakako, istina je da su šanse male da vas nekada u Srbiji pojuri pobesneli majmun, ali da se ne lažemo, nisu nikada ravne nuli…
„Primate“ / Foto: Taramount Film
Koliko god su efekti, muzika, a i zaista odlična gluma Migela Hernanda Toresa Umbe kao naslovnog zlikovca bili za polovičnu pohvalu, gluma glavnih likova je zaista zaboravna i nepostojeća. Da nisam malopre pročitao imena likova, ne bih ih se setio, jer su svi apsolutno bezlični: svi su samo tu da budu lepi i zgodni, a i neki da krvavo poginu zarad naše zabave!
Dok se gorepomenuti Tores Umbe zaista „majmunski“ snašao u životinjskom kostimu i ubedio me da je stvarno pobesneli Ben, ostali su bili stvarno bez i jedne karakterne niti koja bi me naterala da se vežem za njih. Iskreno, više sam se radovao kada je neko poginuo, jer više ne bih morao da slušam dijaloge koje bi bolje „Chat GPT“ napisao. Voleo bih da su svi poginuli, ali su verovatno ostavili prostora za nastavak…
„Primate“ / Foto: Taramount Film
Ipak postoji jedno glumačko iznenađenje – u vidu Troja Kotsura, koji je 2022. godine pokupio Oskara za najboljeg sporednog glumca za film „CODA“. Uvek mi je drago da ga vidim i žao mi je što ga nisu više koristili u promociji filma. Kotsurova sekvenca i način na koji su iskoristili njegov gluvonemi ugao gledanja na pomahnitalog majmuna ubicu je zaradio i najbolji deo filma, samo bih voleo da je bio više u njemu.
„Primate“ / Foto: Taramount Film
Ono što pomislite kada vidite opis filma „Primate“, to i dobijete: devedeset minuta majmuna ubice. Ima nekoliko solidnih akcionih sekvenci, a specijalni efekti i originalno komponavana muzika podsećaju na neke bolje horor filmove prošlosti i to je to. „Primate“ nije loš koliko januarski filmovi mogu da budu. Ovo je horor koji ne iziskuje ništa od vas, osim vremena i novca. Ali kome još to znači kada imate priliku da vidite razjarenog primata kako ubija adolescente: možda vam baš to treba za početak godine!
