Opaki blokbaster na koji vredi potrošiti vreme i novac: Kritika filma "Avatar: Fire and Ash"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

"Avatar" je predstavljao revolucionarni vrhunac filmske tehnologije koji je promenio način na koji gledamo na film i sam čin stvaranja podigavši ga na viši nivo. Film je bio neviđeni uspeh na svim frontovima. Postao je ostvarenje s najvećom zaradom ikada sa 2,9 milijardi dolara, devet nominacija za Oskara i tri osvojene nagrade. Ali i pored toga, "Avatar" je podigao i standard filmskog stvaranja i doživljaja; slično kao što je Kameron to uradio i desetak godina ranije s filmom "Titanik". Nakon skoro dve decenije, Džejms Kameron je najzad završio svoju trilogiju, dugoočekivanim bioskopskim spektaklom „Avatar: Fire and Ash“ (Avatar: Vatra i pepeo). Da, ovo je nastavak koji ste tražili.

Nakon tragično završenog okršaja između Na’vija i pohlepnih „Nebeskih ljudi“, Salijevi pokušavaju da u miru tuguju za izgubljenim članom porodice dok se prilagođavaju novom načinu života. Ipak, primorani su da prođu kroz novu smrtonosnu avanturu dok izbegavaju stare i nove neprijatelje, pleme „Pepeo“ koje veruje u jednu jedinu stvar: vatru. Salijevi moraju da se bore za svoj opstanak, ali i budućnost Pandore u još većem sukobu koji ih dovodi do emocionalnih i fizičkih granica!

Iako je najduži film do sada (195 minuta), „Avatar: Fire and Ash“ ne dostavlja previše dramaturških noviteta. Sve što je uspostavio u prethodnom ostvarenju, Kameron nastavlja u ovom. Pitanja o borbi prirodnog protiv neprirodnog, odnosno organskog protiv robotskog, ali i bitnosti nečeg većeg što je fizički nedokučivog i diktira postojanje cele planete se još uvek narativno prožimaju kroz film. Egzistencijalna pitanja i odnos čoveka i prirode se isto narativno, skoro pa nasilno akcentuje i jasno nam je da su te teme vrlo bitne za Kamerona. Koliko god ti problemi bili zapravo važni i kod nas na planeti Zemlji, Kameron ne donosi dovoljno noviteta na polju priče; već se u trećem delu uglavnom ponavlja više puta a na kraju počne da ide u krug s istim narativnim tokovima koji su već malo dojadili. Nadam se da će neminovni četvrti film doneti nešto potpuno novo na polju priče, jer sumnjam da na tehnološkom nivou mogu baš toliko da napreduju koliko su između prva dva filma, odnosno drugog i trećeg.

Gledajući film više puta sam se zapitao: „Da li sam ovo već gledao u prošlom?“, jer se, jednostavno rečeno, previše narativnih začkoljica mnogo puta ponovilo. Kao da je Kameron sve likove i celu priču u prošlom filmu razvio do 75 odsto i onda je publici poklonio ostalih 25 procenata u ovom. Ipak, tako rade filmovi u delovima i par puta me je konstrukcija scenarija podsetila na originalnu „Star Wars“ trilogiju ili slična ostvarenja iz delova. Ipak, ovde likovi nisu toliko intrigantni, a pogotovo ne kada samo ponavljaju iste postupke samo malo jače i isto tako u nekim momentima dosađuju. Iako neretko repetativno, gorepomenutih 25 odsto napretka izgleda vraški dobro i još jedan je film u serijalu koji zapoveda da ga iskusite na najvećem mogućem platnu. Kad biste ga gledali kod kuće, narativne falinke bi bile vidljivije, a izuzetni efekti ne bi tako lako zamazali oči.

Ako ste gledali prošle filmove, ne tražite nešto novo u trećem. Ono što me je prijatno iznenadilo jesu novi negativci. Dok je prošli film većinski reciklirao one iste iz prvog filma + podmukle krvoločne lovce, odnosno lovokradice, treći publiku upoznaje sa zlim Na’vijima! Logično je bilo da će sledeće zloće da budu pripadnici domorodaca Pandore, jer, ko će drugi?

„Pepeo“ pleme otelotvoruje tropu zlih domorodaca iz vestern filmova koji uvek sarađuju sa tehnološki naprednijim zlikovcima i tako glavni likovi dobiju novu pretnju, onu manje predvidivu, jer dolazi od njihovih sunarodnika! Dodatak novih zloća je doprineo ekspanziji Pandore koja je ipak preko potrebna za već treći deo u serijalu.

Što se glumačkih izvođenja tiče; ni na tom polju nećete naći ništa (preterano) novo, osim u nekoliko navrata. Dok svi izgledaju mnogo lepše, izvedbe su pretežno ostale iste. Ipak, to ne znači da su loši, naprotiv. Gledajući na neminovni razvoj tehnologije, pokreti tela i (mikro)mimika likova je na apsolutno višem nivou, te do izraza dolazi i gluma (većinski) dobrih glumaca.

Džek Čempion kao Spajder je ubedljivo najmanje uverljiv glumac iz celokupne ekipe i u nekoliko navrata je bio smehotresno prvoloptaški loš: kao da prvi put glumi u nekom filmu. Možda mu je bilo čudno da glumi pored toliko glumaca obučenih u čudne, uske radne kostime za 3D render njihovo finalnog, digitalnog izgleda.

Sem Vortingon je standardno ravna crta od glumca, ali toliko dugo igra Džejka Salija da se oseća da mu je udobno u njegovoj koži. Iako u najboljem slučaju osrednji glumac, Vortingon ima dva tri istinski dobra i zahtevna glumačka trenutka koje je iznenađujuće dobro izneo. Očigledno je morao da igra jednu ulogu više od petnaest godina kako bi postao uverljiv kao glumac.

Novopečena dobitnica Oskara, Zoe Saldana se vraća u ulogu svoje karijere. Nejtiri je ovaj put centralniji lik u celokupnoj priči, a Saldani su dostavljene emotivno najzahtevnije scene. Već je došlo vreme da „odbrani“ osvojenog Oskara, a to je uradila vrlo dobro. Saldana me je u potpunosti uverila da je vanzemaljska majka koja pati za izgubljenim sinom; da je žena koja skoro pa dozvoljava da joj tuga izmeni iz dubine srži. Nejtiri je uvek bila snažan lik, ali je nakon ovog filma postala sigurno, barem meni, omiljena.

Ipak, centralno mesto pod glumačkim reflektorom ovoga puta zauzima nova negativka Varang. Nju igra Una Čaplin, unuka jednog jedinog Čarlija Čaplina. Čak i pored glumačkog pedigrea, Čaplinova se pokazala kao vrlo sposobna glumica. Iako iskusna, ipak do sad nije igrala ovako veliku i bitnu ulogu. Glavna negativka je uvek bila rola vredna pomena i ona koja glumicama daje potpuno drugačiji i širi dijapazon odluka kako da pristupi liku. Varang je opako zla i bilo je divno gledati je. Dobra je kao nova pretnja i baš me zanima njen dalji razvoj, jer je ovim filmovima bio potreban neki novi zlikovac, pored već otrcanog Kvariča.

Stiven Leng se vraća kao glavni zlikovac, Kvarič. On je dobio novu dimenziju u prošlom filmu, kada je i sam postao Na’vi, odnosno Avatar. Poetično je što je postao ono protiv čega se do smrti borio, odnosno jedno od bića koje ga je i zapravo ubilo. Nego, njegova kristalno čista i jasna dimenzija sa kojom je dobio i preko potrebnu karakternu dubinu u prošlom ostvarenju, ovde dolazi do kraha na kraju, kada izgleda da više ne znaju kako, a ni gde sa njim. Svakako, Leng je standardno dobar, ali je i njegov lik žrtva bolne repeticije i potcrtavanja njegovih namera i osobina koje su već bile jasne iz prošlog filma. Odnos koji ima sa Varang mu dodaje potrebnu dubinu, ali ipak nedovoljno da postane ponovo zanimljiv: samo dobija dodatni nivo klišea i predvidivosti.

Ostali glumci nisu došli do mnogo izražaja, svojih pet minuta su dobili u prošlom filmu. Njihov razvoj je većinski stao sa krajem drugog dela. Oni koji su dobili svojih tzv. 25 odsto razvoja, su iste pridobili donekle zbrzano i nedovoljno osnovano da bi imalo neki uverljiv efekat. Ipak, čak i ti trenuci odgovaraju tropama ovakvih filmova i već smo ih viđali u velikim serijalima poput „The Hobbit“, „The Lord of the Rings“ ili „Star Wars“.

Još uvek je fascinantno kako je reditelj Džejms Kameron sa skoro svakim rediteljskim izdanjem doneo i revoluciju u stvaranju vioskobudžetnih blokbastera; pogotovo na polju vizuelnih/specijalnih efekata. Od „The Terminator“ i „Aliens“, preko „The Abyss“ i „Terminator 2: Judgment Day“ do „Titanic“, i naravno„Avatar“ filmova, Kameron je postavljao standarde tehnološke inovacije filmskog zanata: niko mu po tom pitanju nije ravan.

Već je otrcano reći da jedan „Avatar“ film ima dobre vizuelne/specijalne efekte. Ipak, ponoviću se i reći da je „Avatar: Fire and Ash“ bio prelep za gledanje. Doslovno sam hteo da zaustavim skoro svaki kadar i samo buljim. Kompjuterski generisani predeli su najbolji do sada i stvarno nećete želeti da trepćete, koliko god to zvučalo kao kliše. Iako tehnologija nije toliko napredovala koliko između prva dva dela, treći film je vidno vizuelno bolji i lepši od drugog.

Prvi film je bio rezervisan za šume i leteća ostrva, drugi uglavnom za okeane/reke/mora, a treći je publiku vratio na već viđene viste, ali i one nove u vidu stenovito ogoljenih predela oko vulkana i sličnih krajolika... Kameron je hteo da pokaže da je ipak uspeo da poboljša već viđene prizore, ali da nas upozna i sa novim elementom: vatrom.

Dok je „Avatar: The Way of Water“ bio rezervisan za vodu, „Avatar: Fire and Ash“ je imao zadatak da zapanji publiku sa načinom na koji su generisali vatru. Iako nje nema koliko i vode u prošlom filmu, kada je tu - jednostavno je nestvarno stvarna. Ta dva elementa su najteža za stvoriti u kompjuteru, a može se reći da je Kameronova ekipa doktorirala na još jednom nivou kompjuterskih efekata.

Koliko god likovi bili verodostojno renderovani u prošlom filmu, u ovom su na apsolutno višem nivou. Iako su u „digitalnom kostimu“, glumci su mogli da dođu do više izražaja, a njihovi likovi su dobili još jednu dimenziju uverljivosti. Postoje sa tolikom lakoćom, pogotovo kada su pored ljudskih likova. Pritom, veštačke okoline u kojima se kreću pravi glumci su prosto sigurno najbolje ikad. Na svakom tehnološkom/tehničkom polju „Avatar: Fire and Ash“ polaže sa savršenom ocenom: ponovo je „Avatar“ film postavio standarde.

Ovaj je jedan od filmova koji koristi tzv. „HFR“, odnosno „High Frame Rate“. Dok je standardna brzina slike 24 sličice po sekundi (fps), „HFR“ koristi duplo više, odnosno 48fps. On se koristi za 3D filmove sa mnogo komplikovanim vizuelnim efektima, kako bi slika bila glatkija sa manje zamućenja pri proketu. Pritom, oko vidi više međufaza pokreta pa kretanje deluje uverljivije.

Kada radi valjano, „HFR“ pridodaje celokupnom spektakularnom doživljaju, ali u par navrata je „štucao“. U tim trenucima sam se osećao kao da igram neku mnogo zahtevnu video igru na kompjuteru koji ne može da je podrži, pa onda naglo opadne broj sličica u sekundi. „Štucanje“ se nije desilo više od pet puta, ali kada je prisutno, ipak malo izbaci iz doživljaja. Sve u svemu, 24 sličice su skroz okej!

„Avatar“ filmovi su sigurno najveći filmovi o kojima se ne priča mnogo. Odnosno, naravno da su u žiži javnosti i na ivici usana svih živih tokom dve-tri nedelje pre/posle izlaska novog filma; ali više od toga - ne. Smešno je kako vrlo lako i zapravo brzo postanu nebitni u pop kulturi. Za ovolike filmove bi se očekivalo da ostanu barem malo duže u kolektivnoj svesti posetilaca bioskopa širom sveta, ali ipak ne. Siguran sam da će se više govoriti o nekom novom „Netflix“ filmu, nego o ovom, koji je na više frontova vrhunac (određenog) filmskog stvaralaštva. Iskreno se nadam da će slučaj biti drugačiji sa trećim filmom, ali sumnjam... „Avatar“ filmovi su kao ono kada se jednom u nikad udubite na dve nedelje u neku video igru i onda je posle zaboravite skoro u potpunosti; i tako svaki put iznova i iznova.

Kao i Kameron na polju scenarija, tako se i Sajmon Franglen na muzičkom frontu neretko ponavljao i upadao u nesnosnu repeticiju. Muzika u „Avatar“ filmovima nije toliko prepoznatljiva kao u većini sličnih visokobudžetnih blokbastera. Franglen se muzički vratio na Pandoru, ponovo ju je prelepo muzički opisao!

Kad biste me pitali na ulici kako ide muzička tema „Avatar“ filmova, teško bih se setio, ali kada se čuje, vrlo brzo se poveže i nekako postane prepoznatljiva. Tu se nastavlja „magija“ ovih filmova koliko odu u zaborav nakon mesec dana od izlaska određenog unosa.

Iako je često reciklirao stare melodije, Franglen je dodao i nove, pogotovo za nove negativce. Njihova tema je i najbolji deo novog, „svežijeg“ saundtreka. Kompozitor je vrlo dobro utkao u note nivo zla plemena „Pepeo“ i njihove poglavarke Varang, ali ova godina pamti bolje originalne filmske kompozicije.

„Avatar: Fire and Ash“ je film na koji vredi potrošiti novac, a bogami i vreme. U poslednje vreme se to može retko reći sa potpunom sigurnošću, ali je u ovom slučaju golema istina. Ovo je jedan opaki blokbaster koji je istovremeno: dobar nastavak, i te kako zabavna vožnja, vrhunac filmske tehnologije, a i masterklas u režiji (bolje reći menadžerstvu) ovolikog projekta od jednog jedinog TATE ogromnih filmova: Džejmsa Kamerona.

Ako ste voleli prošle „Avatar“ filmove, volećete i ovaj. Ako ipak niste, neće vam mnogo promeniti način na koji gledate na iste. Jedno je sigurno, želećete da uskočite u platno, a siguran sam da je to sledeće na čemu radi Kameron... Ovo je film koji ste čekali ukoliko niste bili dugo u bioskopu, a i ako ste bili: idite ponovo.

VIDEO: Najiščekivaniji Filmovi 2026.