Prkosi i bogovima: Kritika filma "Odiseja"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Nolanova najveća veština možda upravo leži u tome što uspeva da komercijalne blokbastere predstavi kao autorske projekte. Iako služi kao savršena odskočna daska za mlade filmofile, Nolan spretno snima komercijalne filmove prekrivene tankim autorskim slojem, tek toliko da prođe kao bitan umetnički filmski autor, a ne kao još jedan mejnstrim reditelj u nizu. Pitanje je samo da li taj spoj zaista predstavlja evoluciju mejnstrim kinematografije ili tek sofisticiraniju verziju holivudskog proizvoda.

Može se reći da „The Odyssey“ zauzima neku sredinu između ove dve krajnosti. Sa jedne strane, predstavlja veliki iskorak za Nolana u pogledu kontrole nad jednim, blago rečeno, megalomanskim projektom: filmom ogromnog obima, ambicije i produkcione zahtevnosti. Sa druge strane, ovo je i dalje pažljivo konstruisan mejnstrim spektakl koji vrlo dobro zna kome se obraća i kako da tu publiku privuče, a samim tim i ne rizikuje previše.

U tom smislu, film istovremeno predstavlja još jedan korak napred za Nolana kao autora, ali i potencijalni signal Holivudu da je vreme da izađe iz začaranog kruga konstantnog oslanjanja na ista lica i proverene formule; koliko god se Nolan trudio da napravi drugačiji kreativni iskorak.

„The Odyssey“ je adaptacija istoimenog Homerovog epa. Ne znam da li ima vajde ne spojlovati štivo staro više hiljada godina, ali za one koji eventualno nisu upoznati sa Odisejevim peripetijama, neću se previše udubljivati u iste. Sve Odisejeve muke su vam verovatno poznate iz popularne kulture i opšteg znanja, pa je bilo zanimljivo predvideti kako će ih Nolan prikazati u ipak ogranićenom filmskom trajanju.

Ovakvi filmovi očajnički nedostaju savremenim bioskopskim repertoarima. Era takozvanih „mačeva i sandala“ je možda odavno iza nas, ali me je „The Odyssey“ podsetio koliko takvi spektakli mogu da budu grandiozni kada se iza njih nalazi prava vizija. Nolan je uspeo da na veliko platno prenese osećaj epske avanture, čuda i opasnosti: baš onako kako su veliki holivudski reditelji činili sa sličnim ostvarenjima tokom zlatnog doba epskog filma pedesetih godina prošlog veka.

Svaka Odisejeva epizoda ispunjena velikom opasnošću je izvedena gotovo vizuelno besprekorno, a jedina prava zamerka jeste što pojedine sekvence nisu trajale duže. Određeni trenuci su me prijatno iznenadili i predstavljaju nešto što iskreno nisam očekivao u jednom Nolanovom filmu. Pojedine scene funkcionišu kao čistokrvni horor, druge kao klasični akcioni spektakl, dok neke uspevaju da izgrade napetost pravog trilera; i nekako to sve funkcioniše.

Upravo ta raznovrsnost akcionih sekvenci je jedna od najvećih vrlina filma, a Nolanov pristup me je u nekoliko navrata iskreno iznenadio. Ono što se posebno primećuje jeste njegova očigledna naklonost prema horor žanru; nešto što se nije toliko provlačilo kroz njegov dosadašnji rad, ali ovde dolazi do mnogo jasnijeg izražaja. Nakon ovog filma, teško je ne poželeti da se Nolan jednog dana potpuno prepusti čistokrvnom hororu, jer „The Odyssey“ pokazuje da za takav poduhvat definitivno ima senzibilitet.

Nolan je rediteljski izvanredno preneo osećaj strahopoštovanja i užasa koji nastaje kada se smrtnici suoče sa gnevom antičkih bogova, njihovim natprirodnim kaznama, ali i čudovištima koja nastanjuju taj fascinantni i, po mom mišljenju, gotovo neiscrpni svet antičke grčke mitologije.

Pored toga što je režirao film, Nolan je potpisao i adaptaciju Homerovog teksta. U priču je uneo neke od svojih prepoznatljivih narativnih postupaka: vremenske strukture, nelinearnost i igru sa perspektivom, ali me na emotivnom planu film nije osvojio onoliko koliko sam očekivao.

Poruka „The Odyssey“ jeste jasna i precizno usmerena ka savremenom svetu, koji, uprkos tehnološkom napretku, možda i nije toliko drugačiji od surovog sveta antičke grčke. Nolan vrlo direktno govori o ljudskoj pohlepi, ponosu, želji za moći i večitom prkosu ljudi bogovima. Međutim, dok film vizuelno dostiže epske razmere, njegova emotivna povezanost sa likovima i svetom ipak ostaje nešto slabija.

Uživao sam u sekvencama koje zaista deluju veće od života, ali mi je nedostajalo još malo intimnosti i emotivne podloge kako bih se potpuno prepustio ovom putovanju. „The Odyssey“ fascinira svojim razmerama, ali nije uvek jednako uspešna u tome da nas natera da duboko osetimo putovanje svojih junaka. Možda je problem što ovu priču jednostavno svi već vrlo dobro znamo.

Gledajući da je Odisej ipak glavni lik ove epske priče, uspeo je da se izdvoji iz poprilične mase karaktera koji ga okružuju. Koliko god bio star i duboko ukorenjen u svetskoj književnosti, Odisej je zapravo veoma blizak tipičnom Nolanovom protagonisti: čoveku čija je najveća vrlina istovremeno i njegova najveća slabost. Njegova inteligencija, snalažljivost i sposobnost da pronađe izlaz iz gotovo nemogućih situacija ga čine izuzetnim, ali upravo ga ta izuzetnost često odvaja od drugih i vodi ka sopstvenoj propasti.

Odisej je čovek koji ne ume da pobegne od sopstvenih odluka. Iako je izuzetno sposoban, inteligentan i snalažljiv, on ostaje zarobljen sopstvenim ponosom, ambicijom i željom da pobedi sile koje možda nikada nije mogao da savlada: upravo je to njegova tragedija.

Na površini je nepobedivi ratnik, čovek koji uspeva da nadmudri bogove i preživi nemoguće prepreke. Ipak, ispod te slike krije se samo čovek zarobljen u posledicama sopstvenih izbora, grešaka i slabosti koje ga neumoljivo prate kroz čitavo putovanje. Odisej nije savršen heroj: grešan je čovek koji, uprkos svemu, uspeva da pronađe izlaz iz surovog sveta kojim upravljaju hiroviti bogovi željni igre, kazne i spektakla: slično kao što smo i mi gladni.

Upravo zbog toga nije slučajno što je Nolan odlučio da adaptira baš ovu priču. Ispod svih čudovišta, bogova i spektakularnih prepreka, „Odiseja“ je zapravo priča o čoveku koji pokušava da kontroliše svet koji se ne može kontrolisati. Nolanovi junaci gotovo uvek veruju da inteligencijom, voljom i upornošću mogu da nadmudre okolnosti koje su veće od njih, ali ih upravo ta vera u sopstvenu izuzetnost najčešće vodi ka njihovom padu.

Nolan je već pomalo dosadan u konstantnom isticanju koliko se oslanja na praktične efekte i koliko izbegava preteranu upotrebu CGI-ja, ali u slučaju „The Odyssey“ mora mu se priznati da taj pristup zaista daje rezultate. Film gotovo ni u jednom trenutku ne ostavlja utisak veštačkog ili lažnog sveta.

Čak i u scenama gde je očigledno korišćena digitalna intervencija, CGI je toliko prirodno uklopljen sa praktičnim efektima da razlika postaje gotovo neprimetna. Osećaj fizičkog prostora, težine i stvarnosti ovog sveta deluje izuzetno organski. Surovi i mitski svet antičke Grčke je vizuelno prenesen gotovo besprekorno, bez trenutka u kojem gledalac počinje da sumnja u ono što vidi na platnu. Na kratko, zaista imate osećaj kao da ne gledate adaptaciju „Odiseje“, već prizore iz same legende koja se odigrava uživo pred vašim očima.

Direktor fotografije je još jedan Nolanov dugogodišnji saradnik koji se vraća u njegov svet, oskarovac Hojte van Hojtema. „The Odyssey“ predstavlja njihovu petu zajedničku saradnju, i još jednom potvrđuje koliko je njihov kreativni odnos uspešan.

Hojtema je fotografski izvanredno dočarao raznolikost ovog sveta: od mračne i surove opsade Troje, preko sunčane Itake i monumentalnih, senovitih enterijera palata, pa sve do kontradiktorno klaustrofobičnog i nadrealnog prodora u Had. Svaki prostor ima sopstveni vizuelni identitet, ali istovremeno nosi prepoznatljiv Nolanov osećaj za veličinu i posebnu, opipljivu teksturu kadra. Hojtema je, jednostavno rečeno, ponovo briljirao; uspevši da prenese već prepoznatljiv fotografski rukopis Nolanovog stvaralaštva u još jedan potpuno drugačiji i do sada za njega neistražen filmski svet.

Svi koji su upoznati sa Nolanovim radom znaju koliko je IMAX tehnologija važan deo njegovog filmskog izraza. Iako je i prethodne projekte snimao IMAX kamerama i koristio ovaj format za pojedine sekvence, njegov najnoviji film predstavlja novi korak u razvoju te tehnologije. „The Odyssey“ je sniman specijalno razvijenim IMAX kamerama koje omogućavaju snimanje dijaloga uz znatno smanjenu buku karakterističnu za ranije generacije ovih kamera. Time film postaje prvo veliko igrano ostvarenje u potpunosti snimljeno u IMAX formatu. Dakle, nema više nesnosne česte promene odnosa širine i visine slike u toku projekcije projekcije, već sve gledate u punokrvnom IMAX-u.

Upravo zbog toga, „The Odyssey“ je film koji gotovo zahteva gledanje u IMAX sali. Naravno, karte za takve projekcije jesu skuplje, ali ako želite da se u potpunosti prepustite ovom svetu surovih bogova i naivnih smrtnika, IMAX je najbliži audio-vizuelni portal koji vas šalje direktno u Nolanovu ovu novu viziju svima poznatog antičkog sveta.

Hans Zimer već godinama deluje kao neodvojivi deo Nolanovog autorskog izraza, ali je u poslednjih nekoliko rediteljevih projekata muzičku štafetu je preuzeo njegov svojevrsni „štićenik“, Ludvig Goranson. Reč je o odavno potvrđenom kompozitoru, trostrukom oskarovcu, koji je jednu od svojih nagrada osvojio upravo za Nolanov prethodni film, „Oppenheimer“. Zato me je posebno zanimalo kako će svoj prepoznatljivi muzički rukopis prilagoditi priči smeštenoj u antičkom svetu, čija estetika i atmosfera zahtevaju potpuno drugačiji pristup.

Drago mi je što je Goranson zadržao svoj prepoznatljiv autorski pristup, umesto da posegne za očekivanim, „istorijskim“ zvukom. Njegova muzika nosi ritam gotovo trosatne avanture sa izuzetnom sigurnošću, ne posustajući ni u jednom trenutku da zadivi i potvrdi zašto se danas ubraja među najbolje filmske kompozitore. U partiture je utkao osećaj mitske epopeje, ali ih je povremeno obogatio i suptilnim sintisajzerskim elementima i modernijim produkcijskim senzibilitetom. Rezultat je jedinstvena fuzija drevnog i savremenog zvuka: muzički identitet koji, baš kao i Homerova priča koju Nolan adaptira, ima potencijal da opstane dugo.

„The Odyssey“ okuplja pozamašan glumački ansambl. Met Dejmon, Tom Holand, En Hatavej, Robert Patinson, Zendeja, Šarliz Teron i brojni drugi se pojavljuju u ulogama poznatih heroja i još poznatijih mitoloških figura, dok se u sporednim ulogama vraća i veliki broj Nolanovih dugogodišnjih saradnika.

Ovakav izbor glumaca očigledno ima za cilj da privuče što širu publiku, ali upravo se tu krije i jedna od retkih slabosti filma. Nije sporno da su svi oni talentovani izvođači, niti da svojim prisustvom donose određenu težinu projektu, ali njihova prepoznatljivost katkad otežava potpuno uranjanje u svet mita. Umesto da vidimo samo likove iz Homerovog sveta, i te kako smo svesni i zvezda koje ih tumače.

Možda je upravo to najveći problem savremenog holivudskog spektakla: čak i kada pokušava da stvori potpuno novi svet, često se oslanja na ista proverena lica. Na primer, Robert Patinson je i dalje jedan od najuzbudljivijih glumaca svoje generacije i sjajno je videti ga u velikim projektima, ali „The Odyssey“ još jednom pokazuje koliko bi savremenom mejnstrimu prijalo da pruži prostor novim licima i novim filmskim zvezdama.

Iako je svaki od pomenutih glumaca izvrstan na svoj način, nijedan se ne izdvaja posebno, ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu. Svi funkcionišu u okviru očekivanja koja dolaze sa njihovim ulogama, čak i oni koje ređe viđamo u ovakvim vrstama spektakla, poput Meta Dejmona. Izbor glumačke postave je svakako promišljen i smislen, ali većina njih ostavlja utisak koji je više puko funkcionalan nego nezaboravan. U filmu ovakvih razmera, gde svet i spektakl često preuzimaju glavnu ulogu, glumci uspevaju da posluže priči, ali retko dobijaju priliku da ostave onaj snažan trag koji bi njihova imena možda sugerisala. Ipak, ako moram da izdvojim jedno izvođenje, biće Patinsonovo; savršeno mu stoje uloge ljigavaca.

Moram da se na trenutak osvrnem i na kontroverze koje su pratile izbor pojedinih glumaca za određene uloge. Na primer, Eliot Pejdž tumači jednog od junaka, Sinona, dok Lupita Njongo igra Jelenu Trojansku. Sama ideja da se vodi ozbiljna rasprava oko toga ko sme da tumači fiktivne likove iz mita deluje potpuno promašeno.

Mitologija je vekovima menjana, prilagođavana i iznova tumačena kroz različite kulture, umetničke pravce i istorijske periode. Ako prihvatamo postojanje Kiklopa, Lestrigonaca i bogova koji menjaju svoje fizičke manifestaicije, teško je razumljivo zašto bi izbor određenog glumca ili glumice predstavljao problem. Posebno kada se uzme u obzir da su ovi likovi u filmu relativno mali deo ukupne priče i ne utiču na njegovu širu strukturu.

Retki su filmovi koji zaista opravdavaju punu cenu IMAX karte, a još ređi oni nakon kojih izađete iz sale i zapitate se: „Gde su nestali ovakvi filmovi?“ Možda još važnije, zapitamo se i: „Šta je sledeće za Nolana?“ Posle još jednog ambicioznog poduhvata kojim je pokazao da se gotovo okušao u svakom filmskom žanru, odgovor na to pitanje deluje zanimljivije nego ikada.

A odgovor na ono večno pitanje: „Šta da gledam u bioskopu?“ je ovog puta (najzad) iznenađujuće jednostavan: „Odiseju.“

VIDEO: Šta sam gledao u junu?