Najkrvaviji, ali najslabiji: Kritika filma "Evil Dead Burn"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Od 1981. godine serijal je evoluirao u jedinstven spoj komedije i horora koji su mnogi pokušavali da imitiraju, ali je retko ko, ako iko, uspeo da pogodi suštinu i duh danas već legendarne trilogije.

Rejmijeva trilogija dobila je nastavak u seriji „Ash vs. Evil Dead“. Iako je predstavljala osvežavajući povratak u dobro poznati horor svet, nije uspela da zaživi i završena je nakon samo tri sezone. To, međutim, nije značilo i kraj franšize, Rejmi nije dozvolio da njegovo „čedo“ tek tako ugine. Umesto toga, odlučio je da ostane u ulozi producenta, dok će rediteljsku palicu prepustiti mladim nadama horor žanra, baš kao što je i sam nekada bio.

Publika je tako 2013. godine dobila modernizovani rimejk originalnog filma, a deset godina kasnije i „Evil Dead Rise“, svojevrsni indirektni nastavak smešten u istom univerzumu kao i rimejk, ali i originalna trilogija. „Rise“ se pokazao kao veliki bioskopski uspeh, pa nije dugo trebalo da budu najavljeni novi nastavci. Tako smo 2026. godine dobili najnoviji izlet u Rejmijev svet, film „Evil Dead Burn“: gotovo izvesno, prvi pravi kiks u istoriji serijala.

Žena pokušava da preboli iznenadnu i nasilnu smrt muža kod tazbine. Svi se okupljaju u oronuloj i zapuštenoj porodičnoj kući, sve dok naslovna „zla smrt“ ne pronađe put do njih i ne pokrene lavinu nasilja, krvoprolića, ali i otkrivanje mračne porodične tajne...

Humor je presudan deo „Evil Dead“ filmova i najveća greška koju jedan film iz serijala može da učini jeste da sebe preozbiljno shvati. Rimejk je bio preozbiljan za svoje dobro, dok je „Rise“ imao dosta organski stečenih duhovitih trenutaka, koji su koliko-toliko radili i ostaviliželjeni utisak. Humor najnovijeg horor upliva spada negde između, u prosto sigurno, najgoru sivu zonu tonaliteta.

„Evil Dead Burn“ se previše trudi da bude duhovit i zabavan. Stiče se utisak da autori po svaku cenu žele da dokažu kako je njihov film deo „Evil Dead“ univerzuma, a ne tek generični horor koji se poziva na svoje očigledne uzore. Gotovo svaki pokušaj humora deluje isforsirano, uz obaveznu komičnu pauzu koja publici praktično poručuje da je stigao trenutak za smeh, pre nego što usledi nova runda grotesknog nasilja. Umesto da humor prirodno proizlazi iz apsurdnosti situacija, kao u Rejmijevim filmovima, ovde je sveden na mehanične dosetke koje su primetno nametnute.

Ipak, šesti film u franšizi je nesumnjivo i najsuroviji do sada. Nasilje je oduvek bilo neizostavan deo „Evil Dead“ identiteta, a svaki nastavak iz nove trilogije je podizao lestvicu kada je reč o količini krvi i brutalnosti na velikom platnu. „Burn“ zato donosi najeksplicitnije prizore krvoprolića i telesnog horora u čitavom serijalu, ali se sve „inovativnosti“ tu zaustavljaju.

Paradoksalno, upravo ni to ne ide u korist filma. Krvavi ispadi su oduvek bili zaštitni znak franšize, ali su ostajali upečatljivi zbog svoje prenaglašenosti, apsurdnosti i gotovo crtanofilmske energije. U „Burn“ je, međutim, sve odigrano krajnje ozbiljno, bez one manične razigranosti koja je nasilju davala identitet. Umesto da bude istovremeno odvratan i zabavan, film postaje tek još jedan mračni, brutalni horor koji se retko po čemu izdvaja od ostatka sveta modernog horora.

Ovoga puta rediteljsku palicu preuzeo je Sebastian Vaniček. Pod budnim okom producenta Sema Rejmija je odlučio da najnovijem „Evil Dead“ filmu podari vizuelni identitet koji deluje bljutavo, prljavo i masno. Čak su i dijaloške scene naporne za gledanje, jer je fotografija toliko agresivna i prenatrpana da zamara oči, zbog čega sam sve više priželjkivao narednu akcionu sekvencu, koje koliko-toliko vade sveopšti prosek filma.

Ipak, Vaniček se kao reditelj sasvim solidno držao. U nekoliko navrata je prijatno iznenadio načinom na koji koristi vidno ograničen filmski prostor, ali i promišljenim položajima i pokretima kamere. Jasno je da se trudio da kroz režiju ostavi sopstveni pečat i izdvoji se od prethodnih autora novih „Evil Dead“ filmova. Ti kreativni momenti su svakako dobrodošli i povremeno uspevaju da razbiju rutinu, ali su, nažalost, isuviše retki da bi izvukli film iz dubina prosečnosti.

Situaciju dodatno ne popravljaju ni glumci. Njihova izvođenja ostaju bez energije i harizme, pa nijedan lik ne uspeva da se izdvoji ili ostavi trajniji utisak. Zapravo, toliko su bledi da ih je teško i posebno pomenuti. Paradoksalno, deluje kao da se svaki glumac očajnički trudi da pruži baš „onaj jedan“ upečatljiv horor performans, ali upravo zbog toga svi završavaju u istoj osrednjoj glumačkoj rupi i niko se istinski ne izdvaja.

Zbog toga je gotovo nemoguće povezati se sa likovima ili mariti za njihovu sudbinu. Štaviše, u jednom trenutku potpuno prestaje da vas zanima ko će preživeti, a jedino što iščekujete jeste naredna scena krvoprolića; ne nužno zbog napetosti, već iz radoznalosti da vidite da li je Vaniček sačuvao još neku kreativnu ideju ili je sve najbolje već ispucao u prethodnim sekvencama.

Koliko god „Evil Dead Burn“ bio prosek proseka kada je reč o ovoj franšizi, budućnost serijala i dalje ostaje svetla. Već 2028. godine očekuje nas „Evil Dead Wrath“, smešten početkom sedamdesetih, pre događaja iz originalnog filma. Upravo taj period i drugačiji pristup imaju potencijal da donesu nešto novo, zbog čega se nadam da će „Burn“ ostati samo jedan kreativni kiks u istoriji i dalje veoma stabilnog serijala.

Istovremeno, ostaje želja za još jednim filmom koji bi režirao Sem Rejmi, sa Brusom Kembelom u glavnoj ulozi. Takvi filmovi danas nedostaju: spoj ludosti, humora i horora koji je „Evil Dead“ učinio posebnim. Nada ostaje da će Rejmi još jednom uspeti da prenese energiju serije „Ash vs. Evil Dead“ na veliko platno i pruži dostojan završetak jednoj od najprepoznatljivijih horor franšiza. Iskreno se nadam da je Rejmi barem donekle imun na pohlepu industrije i da će znati pravi trenutak kada treba završiti svoje „filmsko čedo“.

VIDEO: Rangiranje Evil Dead Filmova