Greh naših predaka – Petrović: Nismo bili samo ubogi i krezubi

Kultura 28. jul. 202122:02 > 22:50
Podeli:
Festival evropskog filma Palic Milutin Petrovic
Milutin Petrović Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Ako nam je išta pomoglo da preživimo, to su bili duh naroda, srce, krv, nešto što svi delimo i imamo, ali i ljudi koji su bili pismeni, osvešćeni i koji su došli na uticajne pozicije. Nadam se da će film "Nečista krv - greh predaka" da pogura i tu stranu priče, kaže za Nova.rs reditelj Milutin Petrović.

Pokorene sve moguće TV forme, pet dugometražnih filmova, dokumentarci, pozorište, profesura, publicistika – sve to preturio je preko glave reditelj Milutin Petrović.

Posle prošlonedeljne svetske premijere na Paliću dela „Nečista krv – greh predaka“ po scenariju Vojislava Nanovića, koji je adaptirala Milena Marković, i uoči bioskopske distribucije (od 24. avgusta), priznaje nam da se oseća kao da je prošlo finale Grend slema i da mu treba malo odmora.

Boru Stankovića ste ovim filmom želeli da izvučete iz folklora. Zašto pisca vezujemo za, kako kažete, narodnjake?

– Neko mi je skoro zamerio da se svađam sa narodnjacima, što uopšte nije moja namera. Nemam ništa protiv ljudi koji pevaju ili se na bilo koji način bave zabavom, i specijalno Borom Stankovićem. Ali tu postoji jedna finesa – Bora je ozbiljan pisac, modernista, čovek koji se bavio jako dubokim karakterima i koji je u svojim knjigama pisao neizrecive stvari. Vrlo često njegovi junaci mucaju dok pričaju zato što su te stvari teške za izricanje. Zaslužuje ozbiljnu analizu, a iz nekog razloga stalno su ga baštinili kao neko folklorno društvo, koje udara u daire i nešto mrmlja na nekom nerazumljivom jeziku. Bora to nije zaslužio i mislim da smo napravili film koji pokazuje da se njime treba baviti ozbiljno. 

Bora Stanković. Foto:Arhiva

Kada je objavljeno da ćete raditi film po motivima „Nečiste krvi“ mnogi su bili iznenađeni ne mogavši da vas povežu sa tradicijom…

– Ali, Bora je urban lik. Pisao je o Vranju, koje nije bilo ruralno mesto, već grad. Njegov junak Hadži Trifun je išao do Jerusalima. Ko je mogao u to vreme da ide u Jerusalim – pa sigurno ne neki nepismen čovek, već neko ko je govorio više jezika. Hadži Trifun je jako bogat, trguje od Istanbula do Soluna. Što bi danas rekli, tajkun. Svaki tajkun ima skupa odela, nije glup i ima ozbiljne veštine. Moram da priznam da sam i ja bio prilično zaveden načinom na koji su Boru Stankovića do sada svi prikazivali i nisam ozbiljno o njemu razmišljao. Ali, Voja Nanović je to promenio.

Festival evropskog filma Palic Ekipa filma Necista krv greh predaka
MIlutin Petrović i ekipa filma Nečista krv greh predaka na premijeri na Paliću Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Scenario Nanovića došao je do vas igrom sudbine…

– Bukvalno da. I moja prvobitna namera nije bila da ga realizujem, već samo da vidim šta je Voja Nanović, koga jako cenim, pisao. A kad sam krenuo da ga čitam bio sam šokiran koliko je to relevantno danas. I svima koji su pročitali prva reakcija je bila da je to blago. Danas je ovakav genijalan scenario nemoguće dobiti. Da se skupi 30 ljudi ne bi mogli da napišu ovakav scenario. A Nanović ga je napisao još sedamdesetih godina i Bojana Andrić i ja smo to pronašli na prastaroj, požuteloj hartiji, peliru. Bukvalno smo došli do poslednjeg primerka na peliru i moja drugarica je to digitalizovala. Zaista je pronađeno arheološki.

Zašto vlada uvreženo mišljenje da smo početkom 19. veka, kada se radnja odigrava, bili turska kasaba i neuko društvo?

– Kao što poručuje i naš film, stvar je komplikovana, višeslojna. U to doba kada se Srbija oslobađala od turske dominacije, vladajući stil je bio romantizam. A romantičari imaju osobinu da vole da zapevaju neke stvari i prave naivne mitove koji su ostali da žive u narodu, pretpostavljam za potrebe ratova. Korisno je kada imate tu jednostavnu podelu – mi smo dobri, oni su zli. Ili mi smo bili robovi, a Turci su nas nabijali na kolac, pa „udri, juriš drugovi“. I na kraju ginu sinovi i braća. To nam je nametano sa svih strana. Važno je za narod, kulturu, identitet da se takve stvari revidiraju s vremena na vreme. Bolje mi je da mislim o svom pradedi kao o nekom divnom čoveku, a ne kao o nekom ko je bio ubog. Posebno me čitavog života vređa to što na tržištu filmskih umetnina postoji neka vrsta segregacije – od malih naroda, poput našeg, traži se da dajemo neku egzotiku, naivnost, neku parodiju na ljude. I tako nas guraju u te klišee da smo ubogi. Čak i ako u nečemu uspemo u svetu, uspeli smo samo zato što smo ponudili ono što oni hoće od nas – a to je egzotika. I mi zbog tih uspeha počinjemo da verujemo da smo krezubi ljudi koji su strašno loše živeli. A nismo. Za opstanak Srbije je strašno važan Mehmed-paša Sokolović i njegov brat Makarije koji je bio patrijarh i podigao Pećku patrijaršiju. Ako nam je išta pomoglo da preživimo, to jesu bili duh naroda, srce, krv, nešto što svi delimo i imamo, ali i ljudi koji su bili pismeni, osvešćeni i koji su došli na uticajne pozicije. I nadam se da će ovaj film da „pogura“ i tu stranu priče.

Ako su tad hteli da nas gurnu u egzotiku, gde smo danas?

– Mi smo isto jedna mala, nezavisna kneževina Srbija koja živi u okruženju ogromnih imperija koje vladaju svetom. Nedavno sam razgovarao sa jednom bugarskom novinarkom koja živi u Barseloni i radi za vrlo uticajan portal. Bugari i mi smo delili sudbinu života u Osmanskom carstvu i pitao sam je da li je današnja Bugarska nezavisna. Njen odgovor je bio – ne, zato što imaju baze Nato pakta u Bugarskoj. A iz nekog razloga svi misle da je Bugarska danas nezavisna, gajeći mit o toj zemlji koja je bila porobljena pod Turcima. Dakle, ne osećaju se porobljenima iako imaju američku flotu u Crnom moru. O tome bi trebalo da se razmišlja, a neka povod za to bude i naš film. Pitanje suvereniteta i slobode jednog naroda i uticaja koje imaju drugi na tebe je vrlo kompleksno pitanje koje bi bilo dobro pažljivo razmotriti. Evo, mi smo razmatrali način našeg opstanka pod Turcima, između ostalog i na taj način.  

Sa snimanja „Nečiste krvi-greha predaka“ Foto: This and That produkcija

Koliko je teško bilo naći glumce koji mogu da iznedre ono što je zapisano u scenariju?

– Ozbiljno smo radili kasting, čak nam je lokdaun, koji se desio prošlog proleća, pomogao jer smo sve vreme nastavili da radimo na pripremama filma po kućama. Dao nam for. Znali smo da za ovakvu vrstu bioskopskog, komunikativnog filma moramo u glavnoj, nosećoj ulozi imati „kapitalca“, prvaka, veliku filmsku zvezdu. Tu je u Srbiji dosta sužen izbor. Ali, Bjela je, ispostaviće se, bio odličan. Spektakularno je ono što je uradio. Ljudi kod nas imaju neku romantičarsku legendu o tome kako se biraju glumci, da to ide preko veze, šire neke hejterske budalaštine, a to je strašno ozbiljan posao. Niko se ne zeza sa takvim stvarima. Morate biti sigurni u svoju podelu jer na setu nemate ni milimetar prilike da fulate. Sada sam definitivno shvatio koliko je kasting važan. To mora da bude kao katana iskovana stvar-zašto, kako i zbog čega koji glumac. Ponosan sam kako smo uradili kasting i to je, što bi rekli mladi, kidanje!

Kako su se složili Bora Stanković i vestern?

– Zahvaljujući Voji Nanoviću. On je bio veliki filmofil, a svi pravi ljubitelji filma vole vestern. Mogu da pričaju koliko hoće o indonežanskom ili rumunskom savremenom filmu i sve je to divno ali nema nikog ko se ne naježi kada gleda „Nosila je žutu traku“, „Moju draga Klementinu“ ili „Crvenu reku“. Da nema tih filmova, ne bi bilo ni publike. Nanović je jedan od ljudi koji je to vrlo dobro znao. Eksplicitno bi rekao – Džon Ford je moj omiljeni reditelj. Ford je i moj omiljeni reditelj, i eto nas dvojice na istoj strani. 

Šta birate – kauboje ili Indijance?

– Uf… Pa dobro, mi smo uvek Indijanci. Ali i to je kompleksna stvar. Imam ponekad problem sa ljudima koji ne vole Džona Vejna, zato što su čitali da je on rasista i desničar.

Ili da je potezao pištolj na svoje kolege i pesničio ekipu na setu?

– Da, ali to je komplikovano. Ne volim da diram u ikone. To mi je isto kao kada neko ružno priča o Merilin Monro. Uvek prekidam razgovor, jer ne sme niko da priča o ružno o Merilin. Na taj način čuvam i Džona Vejna. A dilema između kauboja i Indijanaca je naizgled teška priča, dok je u suštini mnogo jednostavnija nego naša priča. Kod nas nema kauboja i Indijanaca. Imamo samo razne kauboje koji imaju problem jedni s drugima. To je potencijalno mnogo zabavnija istorijska činjenica za pravljenje mita i filmova koju baš i nismo iskoristili.

Posle 40 godina prvi put ste imali priliku da radite sa vašim obožavanim životinjama – konjima u filmu. Koliko je to bilo dodatno uzbuđenje?

– Privatno je to meni bila najvažnija stvar. Umalo se nisam posvađao sa producentkinjom zato što na odjavnoj špici ne postoje imena konja. Hteo sam da stoje svi konji na špici i da Batosta bude na prvom mestu. Svi iz „MBM kluba“ koji su radili sa konjima na setu rekli su mi da su prvi put imali reditelja koji razume šta su konji. Svakog konja sam znao po imenu. Govorio bih: „Pomerite Majbaha malo levo…“ Znam šta konji mogu da urade a šta ne. Mislim da su konji u filmu odlični i vrlo često sam tokom montaže isticao govorio – pusti ga još malo, vidi kako je divno zagalopirao, nemoj tu da sečeš, korak mu je divan…

Komentari

Vaš komentar