Kada nastavak ne zna šta želi: Recenzija filma "Black Phone 2"

Piše: Jovan Semi Pjević

Još jedan mesec, još jedan horor film... Ova godina je vrlo brzo postala jedna od produktivnijh za horor žanr. „Bring Her Back“, „Weapons“, „The Monkey“, „28 Years Later“, „Final Destination: Bloodlines“, „I Know What You Did Last Summer“ i mnogi drugi slični  filmovi su obasjali velika platna ove filmske godine: neki sa manje, neki sa više uspeha. Svakako, jedno je sigurno: 2025. je godina horora, a sredinom oktobra je publika dobila još jedan! Ne samo da je u pitanju film strave i užasa, već i nastavak na „Black Phone“, adaptaciju istoimene kratke priče sina Stivena Kinga, Džoa Hila. Pa, da li je ovaj telefon ipak trebalo da ostane ugašen?

Pre više od tri godine, prvi „Black Phone“ film me je iskreno prijatno iznenadio. Uzimao je sve već poznate narativne trope sličnih horor izdanja i dobro ih je iskombinovao da se ipak na kraju dobilo nešto osvežavajuće. Na rediteljskom polju, intrigantno su kombinovani ograničenost prostora i kvalitet priče kako bi nam najbolje moguće dočarali nepriliku glavnog lika. Skot Derikson je iskusan horor reditelj i to se videlo u načinu na koji je pristupio istom. Pritom, gledajući na to da je bio adaptacija sina kralja horor literature, postojala su određena očekivanja koja je trebalo da ispuni... Ipak, „Black Phone 2“ nema te „štake“ niti opravdanje da postoji: vrpolji se u potrazi za relevantnošću u moru vidno boljih ovogodišnjih horor izdanja!

Četiri godine nakon što je pobegao od „Hvatača“, Finija Blejka i dalje muče traume zatočeništva. Njegova sestra, Gven, u snovima prima pozive s crnog telefona i viđa uznemirujuće prizore tri dečaka koje neko progoni u zimskom kampu. Uz neočekivane saborce, oni odlučuju da reše novu paranormalnu zagonetku, istovremeno se mentalno boreći sa ubicom koji je u smrti postao moćniji, ali i za njih važniji više nego što su mogli da zamisle... „Hvatač“ se vraća da im pokaže da je smrt samo reč!

Gledajući na činjenicu da je pre četiri godine „Black Phone“ uspeo da ostvari profit od preko $140 miliona, nastavak je bio neminovan! „Black Phone 2“ ne samo da narativno i vizuelno uzima inspiraciju iz popularne kinematografije osamdesetih, već i celokupni osećaj tadašnjih horor nastavaka: donekle promena celog fazona, ali nemogućnost da doživi uspeh koliko toliko dobrog prvog filma. Pritom, prvi film nije ni bio toliko upečatljiv da nastavak mora da mu ostane privržen, ali gde se u njemu ogleda inovativnost?

„Black Phone 2“ ne samo da je smešten u početak osamdesetih, već je došlo i do promene okruženja. Ovaj put je ekipa u snežnom ambijentu, izolovana u kampu kod zamrznutog jezera. Pored očigledne promene prostora zbivanja priče, primat u filmu uzimaju sekvence sanjanja/noćnih terora koje doživljava Gven. Ti delovi su ujedno i najbolji u filmu i u njima se ogleda potencijal koji je film prvobitno imao, ali je studio verovatno zabranio reditelju Deriksonu da ide predaleko sa istim... Dopada mi se kako su uspostavili ceo fazon sa snovima i sam dodir glavnih likova sa paranormalnim je bio dobar. Dok je postava bitnosti snova i povezanosti istih sa „onim“ svetom bila odlična, ipak je njen dalji razvoj pao u duboke ledene vode zamrznutog jezera narativne zamršenosti i nemogućnosti da se dostigne njen pun potencijal koji je bio i te kako postojan...

Dok je počeo kao paranormalni triler sa gnusnim i iskreno iznenađujućim trenucima horora (koji ipak ne odu dalje od inicijalnog postavljanja „pravila“), od sredine je postao šloki kemp horor koji ipak ne ode skroz ni u tom pravcu. „Black Phone 2“ je kao neki miks „Friday the 13th“ i „A Nightmare on Elm Street“ narativnih fazona spljoštenih u produkt savršen za Gen Z ADHD publiku. Ipak, oseća se Deriksonova vizija koja je vrlo verovatno negde na pola sputana i pretvorena u „bezbednu“ opciju koju može da pogleda većina publike jer novac ipak mora da se zaradi!

Mejson Tejmz se vraća u glavnu ulogu! Ove godine je bio skroz okej u igranom rimejku “DreamWorks” klasika “How To Train Your Dragon”, te solidno nastavlja svoj glumački niz u serijalima! U svom drugom izdanju kao horor glavnjak, Mejson nije dostavio ništa neočekivano, što ne znači da je loše. Imao je dobre momente vredne jednog glavnog lika i prijatno se vratio u ulogu koja ga je proslavila! U ovakvim filmovima ipak uvek postoji to jedno glumačko izvođenje koje nosi film. Ovaj put je to bila njegova sestra, Gven, odnosno Medelin Mekgro: imala je glavne reflektore uprte u nju!

U prvom filmu je Gven rešila ceo slučaj i još jednom pokazala da njena povezanost sa paranormalnim nije prokletstvo, već blagoslov! Ovaj put, njene moći nisu samo presudne za rešavanje slučaja, već i su pokretač same radnje. Medelin Mekgro je glumački bila najbolja u filmu: ipak je ona zapravo glavni lik... Scene gde sanja su ujedno i najbolje u filmu, a ona ih vrlo dobro nosi i „prodaje“ publici da je zaista u snolikom stanju! Glumački gledano, Mejson i Medelin su oboje solidni horor glavni dvojac i njihov odnos se dodatno produbio, a nisu izgubili na hemiji koja je u prvom filmu bila jedna od boljih pojedinosti.

Ulogu „Hvatača“ reprizira Itan Hok! Njega je uvek dobro videti, a pogotovo kada izlazi iz zone komfora. Igrajući maskiranog psihopatskog ubicu dece svakom dekadom postaje sve manji izazov, gledajući na to da postoji već mali milion takvih likova. Iako je bio prisutniji i znatno bolji u prvom filmu, ipak ga je kul videti kako igra nekog malo drugačijeg lika. Očigledno je da je Hoku bilo i te kako zabavno da se vrati u ovu ulogu. Uvek je zanimljivo osetiti entuzijazam glumca kako se pretapa sa velikog platna na publiku, a pogotovo kada je taj glumac Itan Hok!

Pa, da li je film strašan? Ne toliko koliko je mogao da bude. Oseća se da je Derikson mogao i te kako dalje da ide sa horor elementima koji ipak postoje u filmu. Svakako, određeni elementi jesu jezivi i ujedno najbolji deo filma: voleo bih da je ceo film bio takve prirode. Nažalost, kao i još neki ovogodišnji horori, odlazi u neistražene teritorije tonalne neusaglašenosti... Iz slešera prelazi u kempi horor koji onda prelazi u neki PG-13 horor za tinejdžere i finalna horor smesa je teško svarljiva i odaje utisak nesposobnosti da se skocka barem JEDAN takav dobar horor film. Jednostavno rečeno: autori kao da nisu znali šta žele...

„Black Phone 2“ je nepotreban nastavak koji se očajnički povezuje sa zapravo iznenađujuće dobrim prvim filmom. Osrednja je kombinacija svih narativnih tropa i klišea prethodnih sličnih horor filmova i sigurno je bolje da se pogleda po koji takav film prošlosti, nego ovaj. Ako ipak želite da ga pogledate, ne dižite očekivanja previsoko, već pokušajte da zaboravite svako slično ostvarenje i barem ćete malo uživati (ili samo pogledate prvi film)! Nažalost, „Black Phone 2“ je još jedno oličenje mediokritetnog ovogodišnjeg ostvarenja koje je ipak moglo mnogo bolje - da su se neki elementi razvili malo inovativnije i usaglašenije. Ovde negde duboko postoji filmski poziv na koji treba da se javite, ali ovako kako stoji, ovaj možete i da pošaljete na telefonsku sekretaricu!

VIDEO: Filmovi Mog Detinjstva