0
Danas se laž bahato baškari na mestu nekadašnjih istina. Toliko je sve jasno, vulgarno, ogoljeno, da je jednostavno nenormalno da smo mi pristali da je upravo to normalnost koju živimo. Naše vođe su predvodnici našeg puta u propast, ali zašto ih mi tim putem nosimo na ramenima, kličemo im i ponižavamo se, pitanje je za neku kolektivnu psihoseansu kojoj se termin i ne nazire, kaže za "Danas" reditelj Kokan Mladenović.
Početak nove pozorišne i festivalske sezone obeležila su i dva događaja koja nose autorski potpis Kokana Mladenovića – drama „Bila jednom jedna zemlja“, prema motivima istoimenog romana Dušana Kovačevića, premijerno je izvedena 14. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, i trijumf predstave „Što na podu spavaš“, prema romanu bosanskohercegovačkog pisca Darka Cvijetića.
– Dušan Kovačević je, poput Sterije, Domanovića, Nušića, čitavim svojim opusom pokušao da razotkrije mane našeg kolektivnog bića, da ih ismeje, naruga im se, učini ih vidljivim, da nam se one ne bi ponavljale, da bi smo se od njih izlečili, da bi ostale deo naše istorije zabluda i znate li šta je rezultat tog ogromnog truda, identičan rezultatu njegovih literarnih prethodnika, identičan i svemu onome što mi u teatru radimo – ništa! Ništa nismo čuli, naučili. Mi i ne volimo da slušamo i učimo. Mi sve znamo najbolje. Lakše je splavovati, pinkovati, urlati, mahati navijačkim zastavama po stadionima i polnim organima po rialiti-programima. Mi uživamo u ovom zatvoru kojim upravljaju kriminalci i sanjamo ne da se ova agonija završi, nego da nas, bar ponekad, puste na vikend u neke normalne živote – kaže u intervjuu za „Danas“ Kokan Mladenović.
Na pitanje šta je ono što ga lično najviše uznemirava „u ovom našem podzemlju“, Mladenović pominje svoje studente.
– Činjenica da su stasale i stasavaju generacije koje, odrastajući u ovoj i ovakvoj zemlji, u ovom izopačenom sistemu vrednosti, misle da je baš to život, baš to država, da je sve ovo normalno i ispravno i da tako žive svi i svuda na svetu. Moji upravo svršeni studenti su se rodili nakon pada Miloševića, veoma malo znaju o devedesetim. Još uvek nisu bili deo nikakvih ratova, pa kako je moguće da za dvadeset tri godine „demokratije“ nismo uspeli da im ponudimo išta više od ovog provincijskog Diznilenda sa pevanjem i pucanjem, ove „kuće straha“ koja je voljno suspendovala demokratiju, koja uostalom i ne zna kolika je, gde su joj i koje su joj granice, ali zna da plaši generacije koje dolaze ratnim pokličima, a patriotizam ne meri pravdoljubivošću i moralom, već najobičnijim uličarskim kurčenjem – zaključuje Mladenović.
Bonus video: Počinje pozorišna sezona – Evo šta vas očekuje u pozorištancetu „Puž“ i drugim teatrima u prestonici