"Hajde da to što misli javnost bacimo u kantu za smeće": Šta je u poslednjem razgovoru za Nova.rs govorio Arsa Jovanović

- Hajde da to što misli javnost bacimo u kantu za smeće. Šta je javnost? Šta je to javno mnjenje? Nemam nikakvih naklonosti prema javnim kućama, ali u poređenju sa javnim mnjenjem i percepcijama javnosti, javne kuće imaju kakav-takav kućni red - pričao je u poslednjem razgovoru za Nova.rs reditelj, scenarista, kompozitor i prevodilac Arsa Jovanović.

Arsenije Jovanović rođen je u Beogradu 30. septembra 1932, a poslednjih godina živeo je na relaciji Rovinj-Beograd. Reditelj, scenarista, kompozitor i prevodilac osnovnu školu završio je u Despotovcu, gimnaziju u Beogradu 1950. i Pozorišnu akademiju, odsek režije u klasi Josipa Kulundžića, u Beogradu 1956. Jovanovićeva diplomska predstava “Događaj u mestu Gogi Slavka Gruma” izvedena je u Srpskom narodnom pozorištu 1955. No, nije se tu zaustavio. Posle režije, studirao je i Istoriju umetnosti i jugoslovensku književnost, a 1964. je pohađao kurs televizijske režije u Londonu.

Od 1956. godinu dana bio je reditelj u Narodnom kazalištu u Zadru, a potom i u Šibeniku, da bi od 1958. do 1962. bio asistent pa predavač na Akademiji za pozorište u Beogradu. Tad postaje i reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu, s izuzetkom jedne sezone, koju je proveo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Kao reditelj radio je i gostovao u pozorištima širom Jugoslavije i u inostranstvu. Bavio se i filmskom i TV režijom, bio autor komada „Suđenje gospođi Bovari“ i dveju radio-drama, a Jovanovićeve dramatizacije i prevodi igrani su u teatrima širom zemlje.

Pre samo nekoliko meseci objavio je neobične memoare koje je nazvao „Ispreturana autobiografija u 110 sekvenci“, a pre toga i prošireno izdanje knjige „Kosančićev venac br. 19“, u kojoj su njegovi razgovori s velikim imenima likovne umetnosti.

Osvrćući se na svoj život govorio je za Nova.rs da su ožiljci kao godine:

- Tim ožiljcima merimo proteklo vreme. To su godovi na našem drvetu života. Prikazuju nas onakvim kakvi smo bili i kakvi jesmo. Za nekog ”malog i običnog čoveka”, kako se to pomalo nadmeno kaže, saksija sa cvećem na prozoru predstavlja životno bogatstvo. Onako kako su to za mene bili brod i more. Pitate me da li sam zadovoljan svojim životom. Odgovoriću otrcanom metaforom: “Život je bal pod maskama”. Stavili ste obrazinu, sakrili se od drugih da biste shvatili da ste se i od samog sebe sakrili. Pasternak je rekao: “Život nije što i polje preći”. Reči nisu toliko moćne da bi i najjednostavniju životnu priču ispričale do kraja. Koliko god zvučalo paradoksalno, lakše je odmeravati ono što dolazi od onoga što je bilo. A kad krenete u to ”što je bilo” ulećete u splet tunela i besputica...

Kao neko ko je većinu života proveo u nekadašnjoj “velikoj zemlji”, a posle rata na prostorima bivše Jugoslavije često bivao u Hrvatskoj, u Rovinju ovako se osvrtao na podele koje su decenijama nakon potresa još uvek prisutne na ovom tlu:

- Ima li kakve razlike između glupog Hrvata i glupog Srbina? Glupak je glupak. A glupaka i glupana oduvek je bilo više od pametnih i poštenih. Na svim meridijanima. Jedino, u onim delovima sveta, koje nazivamo civilizovanijim, maknuti su malo u stranu, dok su se, u ovim našim džunglama ispentrali na svoje male i velike prestole, odakle nas uveravaju da smo im mi napravili lestve da se na svoje tronove ispentraju…