0
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitčna ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše književnik i akademik Ljubomir Simović.
Već duže vremena pratim primere kvarenja srpskog jezika. Tih primera je svaki dan sve više, i već ih ima toliko da se pitam da li Srbi uopšte znaju sopstveni jezik!
Prvo mi je palo u oči da naši ljudi sve više, i sve redovnije, pogrešno upotrebljavaju jedan glagol. Kazu: odmaram. Popodne odmaram. Posle rada odmaram. To čujem u razgovorima, to redovno nalazim u novinama, čak i u knjigama. Niko ne kaže, niko više ne piše: odmaram se, nego, redovno, svi govore i pišu: odmaram. Može da se kaže: odmaram dušu, odmaram nogu, odmaram konja, odmaram motor, ali ne može da se kaže: ja odmaram!
To je povratni glagol – da budem precizan: pravi povratni glagol (jer ima i nepravih) – i glasi: Odmaram se!
Te pogreške u govoru postale su toliko brojne, i počele su toliko da me opsedaju, da sam počeo da ih sistematski pratim i zapisujem. Čak sam nameravao da ih stavim na raspolaganje Ivanu Klajnu, koji je u NIN-u imao redovnu rubriku o jeziku. Ivan je, nažalost, preminuo, i te su beleške ostale neiskorišćene.
Pažnju mi je posebno privukla jedna pogreška, koja se toliko ustalila – u govoru, u novinama, čak i u knjigama – da se pretvorila u pravilo. Evo nekoliko primera.
„Čubura je bio njegov san.“ Valjda: Čubura je bila njegov san!
„Noćno rušenje u Savamali bila je crvena linija“. Valjda: Noćno rušenje u Savamali bilo je crvena linija!
„Gubitak gradova je bila katastrofa.“ Valjda: Gubitak gradova je bio katastrofa!
„Patriotizam je u SPS-u bila njegova ideja vodilja“. Valjda: Patriotizam je bio njegova ideja vodilja!
I tako dalje, do u beskraj.
Nažalost, to nije sve.
U prevodu jednog teksta Vitolda Gombroviča nalazimo i ovakve primere: „osuđeni su na smešnost“, „kandidati za višost“, „nema ničega ponižavajućijeg“.
Ne znam koliko ovaj prevodilac zna poljski, ali vidim kako zna srpski. A šta da kažemo o znanju ljudi u čijim tekstovima nalazimo „jato crva“, „jato leptira“ i „jato svitaca“? Kad nađemo „roj ptica“? I ne samo „roj ptica“, nego čak i „roj vukova“?
Za nas je čak i značenje reči postalo relativno. Kada su predsednika naše zemlje u jednoj prilici podsetili da je u vreme ratova tokom devedesetih godina pretio kako će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno sto muslimana, on se branio izjavljujući da je to izvučeno iz konteksta!
Ne znam postoji li kontekst u kome ta rečenica neće značiti to što znači!
Već sam jednom ukazivao na to kako je nekadašnji ambasador Pavle Jevremović opominjao naše diplomate da se tako, kako oni govore o stranim političarima, ne govori o ljudima s kojima treba da se pregovara.
Tu opomenu bi mogao da uputi i našem predsedniku, koji za zapadne političare kaže da „lupetaju i baljezgaju“, i koji svoje neistomišljenike proglašava za „ološ sa dna kace“. Govoreći tako o drugima, najviše kaže o sebi.
On nije svestan šta je o sebi rekao u onoj neverovatnoj sceni, kada je na nekoj od televizija koje su mu uvek na raspolaganju, iz čista mira, iako ne zna kineski, izgovorio dve rečenice na kineskom! Da li je hteo da nas impresionira, da pokaže da on, kao natprirodna pojava, zna i ono što ne zna?
Bilo kako bilo, jezik je veliko ogledalo. Otkriva, a da mi toga nismo ni svesni, i ko smo, i šta smo. I gde smo.
****
Bonus video: Matija Bećković o Petru Božoviću
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
