0
Postoje stvari koje smrt ne može da dotakne. To su slike, sećanja, ljubav - podsetio je na današnjoj komemoraciji Dejanu Mijaču u Jugoslovenskom dramskom pozorištu glumac Svetozar Cvetković.
– Pre nekoliko dana, nekako baš dan nakon saznanja o promeni ovog sveta na gore, vešću koja nas je osvestila da ništa više nije kao što je bilo, u punom Lyric teatru na 43. ulici nakon dva sata predstave pune efekata kojima oči ne mogu poverovati jedan od likova duge sede brade izgovorio je repliku koja me povezala sa osećanjem vezanim za prazan prostor iza sigurnosnih vrata bele boje u ulici Maršala Birjuzova u Beogradu – prisetio se glumac Svetozar Cvetković u svom oproštaju od Dejana Mijača u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, doduše putem video bima, s obzirom da je trenutno u Njujorku, u Teatru La MaMa, gde igra predstavu „Balkan Bordello„.
– Postoje stvari koje smrt ne može da dotakne – slike, sećanja i ljubav. Pozorište vam pa makar i u onom najzabavnijem obliku, koji je i ova brodvejska predstava imala u jednom trenu, otvori spektar istinitih saznanja koja su meni otvorila slike moje mladosti. Slike mladosti na tada još novoj betonskoj građevini na Novom Beogradu u čijim sam hodnicima viđao već legendarnog reditelja i profesora, kako gladeći svojom desnom rukom zuluf kraj uha, ulazi u učionicu broj 8, gde prenosi svojim studentima dah života koji svojim iskustvom iz sebe crpi, ne bi li svoj, a i njihov život učinio smislenim – setio se Cvetković, priznavši koliko im je tada zavideo.
Potajno se nadao da ću možda i sam jednoga dana progovoriti neku reč sa tim čovekom:
– A podaj mi sreće, da ću možda protrčati scenom ili izgovoriti neku reč u režiji onoga koji je u tom času celu pozorišnu Jugoslaviju okrenuo ka Sterijinoj „Ženidbi u udadbi“ u nevelikom a čarobnom teatru koji je Sombor zauvek postavio na mapu značajnih pozorišta, ne samo u zemlji u kojoj smo živeli.
I mnogo godina kasnije ta slika mladosti pretvorila se u vanvremensku realnost:
– „Trebalo bi da vratite Dejana u Atelje Cvele, tu je njegovo mesto“ – rekla mi je moja profesorka Ognjenka Milićević i na moj poziv pokucao mi je na vrata onaj pred kim sam uvek stajao uspravno, koji već iscrtao planetu našeg pozorišnog života, stvorio legendu teatra koji se identifikuje njegovim imenom. „Upravniče, mogu li da uđem?“ Ćirilov mi je, ne jednom, rekao da je pozicija upravnika pozicija velikih ovlašćenja – ali baš ovolikih… „Upravniče, mogu li da uđem“ – pita mene, klinca sa prohladnih hodnika FDU-a profesor Mijač.
Ušao je i dogovorili su se da rade Krležinu „Ledu“. Mijač je tako, kako je konstatovao glumac, napravio njegov život:
– I sve što se nakon toga dešavalo bila je škola ne samo pozorišta, već pozorišta i života. I tako je Jezdić postao i ostao glumac, tako su u teatar ušle Jelena i Radmila, i tako je Stupljanin stala na noge kao Fani, a Đuza opet zavoleo pozorište, Ćira otkrio novi registar, Gorica i Milica šetale po zagrebačkoj magli baš tu negde u Svetogorskoj usred Beograda. Bili smo časni podanici našeg kralja koji je paralelno s nama izgovarao naše replike i vodio nas samo on zna kojim putem, za koji smo mislili da nam garantuje sigurnost. A nije bilo tako, naprotiv, tajna je bila u ranjivosti u ispitivanju, u vođenju putem za koji ni sam nije znao može li mu išta garantovati. Zato nas je vraćao, iznova i iznova, gurao na nove staze, smejao se i svađao, bio blag i ljut često, ali nikad odustao da od “Lede” napravi ono što je Krleža u podnaslovu napisao – komediju jedne karnevalske noći.
Danima su probali scenu Aurelija protiv Urbana. Na sceni su bile dve stolice, stočić sa malo narezanog bageta, puter i kavijar i flaša ohlađenog „Veuve Clicquot- a“. Mijač, međutim, dugo ćuti, ne komentariše, zbog čega su glumci, po svedočenju Cvetkovića, bili u čudu:
– Duga scena, i najzad nakon dugo vremena kaže: „Dobro, dosta je bilo Jezdiću!“. Na to će Jezda uzbuđeno: „Molim profesore?“ A Dejan: „Dođi ovamo da vidiš, molim te, šta Maza misli o tvojoj glumi“. Šta će, Jezda ode do proscenijuma. Kraj Dejanovih nogu Maza, Dejanov pas, spokojno spava i hrče, k’o čovek hrče. Činilo mi se da je više režirao taj trenutak no samu scenu tog dana, i dobro je izrežirao, puče od smeha, a i mi sa njim…
Posle nekoliko dana scena između Aurela i Olivera je „proradila“. I dok se Cvetković zanosio da je to bilo zahvaljujući njihovoj umešnosti, Nena suflerka otkrila mu je tajnu:
– Kaže mi: „Zamisli, odem juče kod Dejana, zvonim, ne otvara, opet zvonim par puta, eto ga. Vidim malo me čudno gleda, uđem u onu veliku sobu, a on tamo namestio stočić, izrezan baget, puter i puna čaša crnog kavijara, a sa strane do pola otpijena u kibli sa ledom flaša `Veuve Clicquot-a`. Šeta tako malo cvrcnut od jedne do druge stolice, maže onaj kavijar, otpija malo tvoju, malo Jezdinu čašu i izgovara tekst“. Eto zašto nam je krenula scena! „E upravniče, da vam kažem“ – sad već shvatam svedenu ironiju njegovog obraćanja – „mislim da bi i Krleža bio zadovoljan, a Vojo šta ti misliš?“ Držao je jako do Vojinog (Brajović, prim.aut.) mišljenja, a ovaj nije krio svoje oduševljenje. Dejan je bio sretan. Bila je to naša, a meni sanjana i doživljena premijera. Jezda mi često kaže danas, skoro dve decenije nakon „Lede“, „Znaš da sanjam tu predstavu“. Znam Jezdiću, i ja i sve što je bio njen život, koji je postao moj, tvoj, naš ali i Dejanov…
Pošto je Cvetković mislio da kad već Dejan voli da „igra“ sa njima na sceni, onda se sa Tihomirom Stanićem i Goranom Markovićem složio da Mijač zaigra ulogu reditelja u filmu „Turneja“. I ovako se prisetio dana snimanja:
– „Bogami nije ovo lako Cvele“. Bio je iscrpljen nakon tog dana igrajući sa Mirom Furlan, Gagom, Taletom, Kiletom i Tikom. „Nego, Cveja mi je rekao da su honorari na filmu oko 1.000 evra za dan snimanja. „Jao Cvejo“ – nisam mogao da verujem. „Neću ja nikakve pare, molim Vas, pa to nije moj posao, nego….Imam celog života želju da imam `Longines` sat, pa ako biste to mogli da mi nabavite i pozadi da ugravirate `Turneja` sve moje želje bile bi ispunjene“.
I bi tako, sat te marke bio je na ruci Mijača, ali nije moglo da se izgravira ništa, s obzirom da je poleđina bila transparentna i ukazivala na mehanizam koji meri vreme.
– Na gostovanju Ateljea 212 u Beču uskočio je u ulogu u sopstvenoj režiji Bernhardovog “Trga Heroja”. Imao je tremu, ali bio je duhovit i autentičan. Posle je pitao: „A, kakav sam bio“, šeretski se smejući. Kad smo išli ka hotelu, pred „Laku noć“, izlazeći iz lifta, reče: „Nikad više, upravniče!“
Kada je pre jedne decenije Mijač teatru i režiji rekao „nikad više“, Cvetković u to, kako je priznao, nije mogao da poveruje:
– A ostalo je tako, bio je tu oko nas, spreman da nas gleda, dune vetar u leđa, tiho izađe iz sale kad mu nešto nije po volji, ali „nikad više“ nije u svojoj dnevnoj sobi pravio markirnu scenografiju ni „Lede“, ni „Šargana“, ni „Šarana“, ni „Pučine“, ni „Golubnjače“, „Divljeg meda“, ni „Nevinosti“, ni „Trga heroja“, ni „Rodoljubaca“, ni čega sve ne, pa ni poslednjeg Čehovljevog „Višnjika“…
Bio je, kako je konstatovao glumac, veseo „njihov Mič“. I za svakog je imao osmeh i dobru nameru:
– Za one koji su bili agresivni, lično ili društveno nikad nije štedeo nepomirljive reči neslaganja, da bi onda sve okrenuo na osmeh, ironiju i doslovnu sprdnju sa istima. A bio je veseo i mlad, zauvek mlad i najmlađi u mislima i idejama.
I to uprkos tome što se život, kako je ocenio Cvetković, nije šalio sa njim. Naprotiv, bio grub i bolan:
– Dejan je sve živeo i preživeo. U svojoj boli nalazio je snage da učini gestove koji se ne zaboravljaju. Kada bih mu kratko i emotivno svedeno poslao poruke ili telegrame povodom njegovih životnih porodičnih gubitaka, u dva navrata su me zapanjila njegova rukom pisana pisma zahvalnosti s kaligrafskim mirom i spokojem, nimalo kratka, ali racionalna i ljubavlju ispisana.
Radili su, kako je naveo Svetozar Cvetković, puno, ali nikad dovoljno, radili su sa osmehom i žarom, putovali i pričali, životom se ljubavlju učili:
– Zato nam ni danas nisu dovoljne njegove godine da bismo odustali od toga da kažemo – otišao je mlad, premlad za svoje godine. Ostavio nam je svoj svet, jer ovaj svet bez njega više nije ono što je bio.
Bonus video: Sahrana Dejana Mijača
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
