Branko Cvejić: Mijač i ja smo zajedno plakali od tuge i besa

Cvejić se prisetio kada se poslednji put čuo s Mijačem i pitao ga kako se oseća, a on mu rekao: "Osećam se, na stend baju sam, čekam".- Pitao sam ga da li hoda, a rekao mi je - po sećanju. Kada smo kod sećanja... Kada kažem da mu je umetnost bila oklevetana, mislim na "Golubnjaču". Već nakon uspešne premijere, na predstavu se sručio savez komunista Vojvodine, partiske delegacije su dolazile da gledaju komad, a 200 hiljada članova saveznika dobilo je zadatak da se izjasne o predstavi koju nisu gledali i nisu mogli da vide jer je u gledalište moglo da stane samo 300 ljudi. Sastanak i većanje da li će se predstava ukinuti trajao je do uveče. Gledali smo kako ljudi izlaze u suzama. Terali su ih da se izjasne protiv. Kada su je zabranili, plakali smo od tuge i besa. I do dana današnjeg "Golubnjaču" prati priča koja nema veze sa suštinom te predstave. Ona nije bila nacionalistička i tačka! Bila je sve suprotno od toga. Dejan nikada nije bio šovinista, niti je ta predstava odgovorna za rađanje nacionalističkog ludila - istakao je glumac i dodao:

- Tada je rekao: "Naše jedino odbrambeno oružje je sama predstava". Moramo da je pokažemo ljudima. I jesmo. U SKC-u i to čak 250 puta!Cvejić je dodao da se rep laži i dan-danas vuče za tim komadom, kao i samim Dejanom Mijačem.- S druge strane, "Rudoljupci" su jasna, nedvosmislena Dejanova misao o lažnim rodoljubima, ljudskim nakazama i porocima. Sa scene je govorio o svom narodu i njegovim greškama bez obzira da li se to dopadalo nekome ili ne. Publiku nije potcenjivao, ali nije joj ni podilazio.

Prisetio se Cvejić i kada ga je Mijač zvao da igra u "Mrešćenju šarana".- Zvao me je da ćutim. Rekao sam mu da to može svako da mu igra, ali on me je zamolio da dođem makar na jednu probu da vidim. Došao sam nezainteresovan, ali sam ubrzo shvatio šta on radi i kuda sve to vodi i normalno prihvatim njegovu ideju. Bio je majstor režije. Od Dejana sam učio o pozorištu, pola veka druženja, stvaranja, rastavljanja… To je pola veka mog hoda po sećanjima u Dejanovom društvu...Bio je Mijač, kako ističe glumac, kritičan, ali ne plakatski jer je dobro poznavao svoj narod i njegov karakter.- Zato su njegove predstave bile umetnost iznad svega. Ili kako je on govorio: "Uvremenjena umetnost koja je imala kopču sa trenutkom života u kojem nastaje." Iz teatra je otišao jer nije imao snage da se uklapa u nova, pomalo nenormalna pozorišna pravila. Sam o sebi za života je ispisao knjigu mudrosti govoreći i kritikujući našu stvarnost. Verovalo mu se jer mu je misao bila hrabra, duboka, slikovita i tačna - rekao je Branko Cvejić i zaključio okrenuvši se ka slici svog prijatelja i kolege:- Doviđenja, Dešo, srešćemo se negde tamo kada budeš šetao po sećanjima... Kada sačiniš podelu od onih gore, biće ona gromoglasna!Bonus video: Vida Ognjenović o Dejanu Mijaču

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vidaognjenovicodejanumijacugp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3345832"]