0
Jedan od najboljih filmova svih vremena "Bekstvo iz Šošenka" prvi put je prikazan pre tačno 30 godina, a do tog trenutka sve je više izgleda bilo da će biti potpuni fijasko.
Snimljen po delu „Rita Hayworth and Shawshank Redemption“ Stivena Kinga, u režiji Frenka Darabonta, priča je o bankaru Endiju (Tim Robins), koji je u zatvoru zbog ubistva svoje žene i njenog ljubavnika, uprkos tome što se izjasnio kao nevin. U zatvoru Šošenk, on se sprijateljuje sa Redom (Morgan Friman) i provodi godine klesajući kamen i radeći prvo u perionici, te u zatvorskoj biblioteci, nakon čega ga čuvari štite jer ga je upravnik koristio za pranje novca.
Za Frenka Darabonta je to bila priča o iskupljenju koju je želeo da prenese na platno. U to vreme, bio je scenarista poznat po filmovima „Strava u ulici brestova III“ i „Muva II“. Prethodno je adaptirao jednu od Kingovih priča „Žena u sobi“, kao kratki film iz 1983. Darabont je kupio prava za samo 1 dolar (King je imao dugogodišnju ponudu koja je omogućila filmskim stvaraocima da prilagode njegove kratke priče za jedan dolar), i potom se vratio „kralju horora“ da kupi prava za još jednu – ovog puta za 5.651 dolar! Bila je to „Rita Hejvort i bekstvo iz Šošenka“, novela koja je deo „Godišnjih doba“ Stivena Kinga, a koja je uključivala i „The Body“, koja je prethodno adaptirana kao nostalgični film „Stand by Me“.
Jedna od anegdota je da je ček od 5.651 dolar King uramio, te je reditelju nakon nekoliko godina vratio uz poruku: „Ovo ti je u slučaju da ti nekad zatreba novac za kauciju. S ljubavlju, Stiv.“
Sam King nije bio siguran kako bi „Rita Hejvort i bekstvo iz Šošenka“ mogao da izgleda kao film. Međutim, reditelj Rob Rejner je tačno znao šta je Darabont postigao kada je scenario pao na sto njegove produkcijske kuće „Castle Rock“. Rajner – koji je režirao “Stand by Me” i još jednu prethodnu Kingovu adaptaciju “Mizeri”, ponudio je Darabontu, kako se priča, tri miliona dolara ako bi mogao sam da je režira.
To što je Darabont odbio ugovor o mega-novcu je jedno od većih kockanja modernog filma. Rajner je postao Darabontov mentor i imao je na umu Toma Kruza za ulogu Endija Dufrena. Ali, ispostaviće se da će Tim Robins i Morgan Frimen postati sastavni deo filma – srce i duša državnog zatvora Šošenk.
Prijateljstvo između Endija i Reda postepeno jača. U početku je Red ipak bio oprezan, provodeći dve decenije pokušavajući da otkrije misteriju ko je zaista Endi Dufren. Ali, “Šošenk” se takođe može pohvaliti vrhunskim zlikovcem: Klensi Braun kao brutalni, briljantno zastrašujući šef straže Bajron Hedli, i Bob Ganton kao korumpirani, nemilosrdni zatvorski upravnik Semjuel Norton, koji koristi Endijeve veštine u knjigovodstvu kako bi prao novac.
Deo Šošenkove ironije – ili, zaista, njegove lepote – je da su najgori ljudi oni koji kontrolišu zatvor, personifikacija institucija. Muškarci koji prolaze tešku sudbinu su oni sa srcem, kao da je to nusproizvod zaključavanja tamo. Svaki zatvorenik ostaje pri svojoj nevinosti, iako su uglavnom samo žrtve gluposti. Jedan zatvorenik posebno čistog srca, Bruks (Džejms Vajtmor), ne može da se nosi sa spoljnim svetom kada biva pušten i oduzima sebi život – ovo je bio jedan od Darabontovih dodataka Kingovoj priči.
Sam Šošenk je ključan za film. Zatvor je smešten u Mejnu, iako je snimano u popravnom domu države Ohajo u Mensfildu. Zatvor je počeo da se gradi 1886. i bio je u upotrebi do 1990. Iako su se u kasnijim intervjuima glumci i ekipa filma snimanja sećali kao pozitivnog iskustva, producent Dejvid Lester za „Independent“ kaže da je sama lokacija napuštenog zatvora činila da se svi često osećaju sumorno.
– Osećao se preovlađujući čemer zgrade koja je tako dugo čuvala toliko bede u sebi. Bio je to kazneno-popravni zatvor skoro jedan vek. Ti zidovi nisu zaboravili – pustili su da teskoba i karma „iscure“ tako da je cela posada koja je radila u tom okruženju bila depresivna. Svi koji su ušli u taj zatvor su osetili istu stvar – kazao je Lester.
Bilo je i mnogih tenzija tokom snimajućih dana. Darabont je bio početnik kada je dugometražni film u pitanju i zahtevao je više ponavljanja – što je bilo teško za glumce. Ponekad je Frimen odbijao da nastavi.
Što se tiče nasleđa filma, njegov iskonski trenutak dolazi kada Endi pobegne. On puzi kroz kanalizacionu cev koja se izliva u potok i – ispruženih ruku kao Hristos – stoji na kiši kao slobodan čovek. Snimatelj Rodžer Dikins je tvrdio da „mrzi“ scenu jer ju je previše jarko osvetlio. Ta slika, međutim, stoji trijumfalno. Ne samo kao sjajan filmski trenutak, već kao bioskopski golijat – odmah prepoznatljiv kao zbir svega što je učinilo da “Bekstvo iz Šošenka” odzvanja već 30 godina – kao ogromna doza nade i sentimentalnosti.
Jedna velika ironija je da dok je kanalizacija u cevi bila savršeno sanitarna, potok je, u stvari, bio toksičan.
– Taj je*eni potok… Bio je na savršenom mestu, jednostavno prelepo – baš tu kod kazneno-popravnog zavoda. Ali, mi smo to testirali i pratili jer je bio povezan sa postrojenjem za prečišćavanje otpadnih voda. Nije bilo šanse da koristimo taj potok kakav je bio. Morali su da izgrade brane da bi ga učinili upotrebljivim, a Robinsa je u svakom trenutku čekao spreman tuš – seća se Lester.
“Bekstvo iz Šošenka” je premijerno prikazan 23. septembra 1994. Reakcije i recenzije testova su bile dobre, ali su od budžeta od 25 miliona dolara – zaradili mizernih 18 miliona dolara nakon prvih projekcija. Naslov filma često se okrivljuje za početni neuspeh.
Producenti su želeli da ostane originalan naslov priče “The Shawshank Redemption”, ali reditelj nije mogao da se izbori sa ponudama glumica koje su želele da tumače slavnu prethodnicu Ritu Hejvort, pa je njeno ime izbacio, dok je Morgan Frimen predlagao da se film zove samo “Rita Hejvort”. Možda su najgore rešenje našli baš na srpskom jer umesto “iskupljenja” došli su do “Bekstvo iz Šošenka”, što otkriva apsolutno poentu filma. Inače, reditelj gotovo da nije odstupio ni malo od originalne priče, osim što je Red u knjizi sredovečni Irac, a u filmu Afro-amerikanac (Friman).
Film je bio nominovan (ali nije osvojio) za sedam Oskara, iako se popularnost zaista širila tek reprizama na televiziji, kućnim video snimcima i ličnim preporukama.
– Iza kamenih zatvoriskih zidova, brutalnosti i tragedije nevinog čoveka osuđenog na doživotnu kaznu, krila se priča o lepoti, ljudskosti, jedno filmsko čudo – zaključuje producent Dejvid Lester.
Bonus video: Džon Torturo na Sarajevo film festivalu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
