S Batom sam imao specijalno-prijateljski odnos, on nas je prije odlaska u Ameriku, odveo na ručak- gozbu, poslije kojeg nismo morali jesti prva dva mjeseca emigracije, kaže u intervjuu za Nova.rs reditelj Goran Gajić.

Goran Gajić je autor jednog od najlepših filmova pozne jugoslovenske kinematografije “Ne šalji mi pismo”. Treće priče – za generaciju kojoj pripadam – kultnog omnibusa “Kako je propao rokenrol” (1989).

Redovnim televizijskim gledaocima poznat je kao reditelj nedavno prikazane serije “Dug moru”. Pre nešto više od deset godina režirao je “Vratiće se rode”, što je bio njegov veliki kambek na ove naše prostore sa kojih je otišao sa suprugom Mirom Furlan početkom 90-ih. U međuvremenu je u Americi uradio film “Unutrašnji krug” (The Inner Circle), i režiro poneku epizodu serija “Babylon 5”, “The Beat”, “Level 9”, “Oz”.

Pre odlaska u Ameriku uradio je izuzetan TV film “Video jela, zelen bor” (1991) pionirsko i, sa današnje tačke gledišta, proročko delo u domenu prikazivanja video komunikacije na daljinu. Ostvarenje u kom su nezaboravne uloge ostvarili Dragan Bjelogrlić, Mira Furlan, Aleksandar Berček, Bata Stojković, Olivera Marković, Radmila Savićević i drugi, bilo je povod za razgovor s Goranom koji s porodicom živi u Los Anđelesu.

Vaš film „Video jela, zelen bor“ baziran je na priči o video kontaktu na daljinu. Junaci komuniciraju snimajući svoje ispovesti na video kasete koje onda šalju jedni drugima poštom. To je bilo mnogo pre pojave skajpa, zuma i ostalih video poziva. Prvi put smo videli tako nešto u našem filmu, da li sam u pravu?

– Nas je sve uzbuđivala činjenica da radimo epistolarni film, djelo čija čistoća forme i izraza definira i menja i nameće drugačiju dramaturgiju i glumu i kameru i režiju. Bila je zabavna i činjenica da smo imali ideju i nameru da taj film, sniman video tehnikom da liči na VHS kasete, prikazujemo u bioskopskim salama, budući da se tada govorilo da će video kasete uništiti film. Nažalost, producenti nisu dovoljno brzo reagovali i delovali, već je počeo rat i ja sam otišao u Njujork. Nisam, nažalost, bio u zemlji kad se film prikazao na televiziji. Kao što sam rekao, ta formalna čistoća je promijenila celokupni izraz filma, tako će i ova nova metoda komunikacije uticati na suštinu ljudskih odnosa. Na koji način tačno, videćemo.

Po čemu pamtite taj film?
– “Video jelu” pamtim i po tome što sam imao priliku da ne samo dišem isti vazduh kao Olivera Marković, Radmila Savićević i Danilo Bata Stojković, već i da radim s njima, da učim od njih, a sa Batom sam imao specijalno-prijateljski odnos, on nas je prije odlaska u Ameriku, odveo na ručak- gozbu, poslije kojeg nismo morali jesti prva dva mjeseca emigracije. Obožavam Batu. Film ne bih snimio da ga nisu podržale Mira Otašević i Bojana Andrić, urednice dramskog programa na TV Beograd.

Kako ste došli na ideju za priču?
– Ta je ideja pala na pamet Branku Vukojeviću, autoru scenarija, mom bratu i jednom od mojih najbližih prijatelja i saradnika, jednom od najpametnijih i najboljih ljudi koje sam imao sreću da upoznam. Često se u poslednje vrijeme družim s njim, otvorimo neku flašu, onda dođe i Glogovac, svrati Vlada, Vd dovede Sonju. Zerkman zasvira. Moji dragi dobri ljudi i tako opet počne ono “naše“…

U rediteljskom i estetskom postupku „Video jela, zelen bor“ se naslanja na ono što smo videli u vašim prethodnim radovima, pogotovu u filmu „Ne šalji mi pismo“, trećoj priči iz omnibusa „Kako je propao rokenrol“. Ko su vam bili uzori?

– Zanimljivo je da su se moji filmski uzori pomerali zajedno sa mojim fizičkim selidbama. Meni je potrebno da se fizički premeštam, ne bih li preispitao svoje stavove. Živeći u Jugoslaviji volio sam američki film, a život u Holivudu me naučio da (ponovo) zavolim evropski i upoznam azijski film. Moji su uzori eklektični, od reditelja emigranata koji su promijenili Holivud kao Ernst Lubič, Oto Preminger do klasika kao Džon Ford, Džon Hjuston, Hauard Hoks, pa onda Sem Pekinpo, Preston Sterdžes, pa Džon Milijus, Volter Hil, pa onda Džon Kasavetes, Filip Kaufman, imam ih zaista mnogo…a i sa vremenom sve više i više…

Kako vam “Video jela, zelen bor” danas izgleda, pogotovo u kontekstu činjenice da su nam razne video aplikacije i platforme postale skoro jedini način da ostvarimo poslovni, a često i emotivni kontakt, iako je druga osoba možda samo nekoliko ulica od nas ili, čak, u drugoj sobi sedi izolovana?

– To je definitivno jedna od pozitivno-negativnih strana tehnologije. Kad smo emigrirali, početkom devedestetih, i mi i naši prijatelji, takođe emigranti, trošili smo većinu mesečne zarade na telefon ne bismo li ostali u kontaktu s rodbinom i kolegama tokom ratnih godina. Tehnologija nam je uštedela novac i otvorila novi prostor za češću, dugotrajniju komunikaciju koja nas je, opet, koštala slobode. Ili, kako bi se kod nas reklo : “Ljubav za ljubav, sir za pare!”

To vaše ostvarenje se karakteriše kao tragikomična priča o uplivu tehnologije u živote ljudi, ali može se gledati i kao film o kontroli koja je oličena u poštaru Simi. Sima raznosi video kasete preko kojih porodica Krstić komunicira (na kraju vidimo da ima snimke celog sela). Na početku imamo njegov citat „Ne zna UDBA, ne zna CIA, zna Simina produkcija“. Tako se film i završava. Da li vam je priča o kontroli bila ideja?

– Epistolarna forma je zahtijevala i drugačiju dramaturgiju. Naša ideja je bila da priči dodajemo slojeve koji bi nadoknadili nedostatak klasično snimljenih scena. Kontrola i trgovina informacijama poštara Sime bila je jedna od ideja s kojom smo se poigrali i tako je doslovno prikazali. Sa istom doslovnošću to danas čine socijalne mreže koje koristimo, kompanije od kojih kupujemo, telefoni koji plaćamo, itd. Pa i većina video klipova koji se gledaju na Jutjubu kao da su istrgnuti iz neke “Video jele…”

Zapravo se postavlja pitanje radi li se tu o kontroli naše privatnosti iz nekog nevidljivog centra, od nekog globalnog poštara Sime koji sedi ko zna gde… Šta mislite o tome?

– Mislim da smo tu bitku već izgubili. Ja ne koristim socijalne mreže, ali džaba jer Aleksa sluša sve sto pričam a kad njoj nešto promakne – tu je Siri, a što ona propusti, to zabeleži Ring…

Svedoci smo da su neki autori posegnuli za video igrama kako bi u okolnostima socijalnog distanciranja i karantina završili svoje filmove. Kako vidite bližu i dalju budućnost filma…?

– Bez obzira na promene načina gledanja filmova (bioskopi, TV, kompjuteri, pa čak i telefoni – taj me pristup najviše nervira) glad za sadržajem ne prestaje. Mijenjat će se načini gledanja, baš kao i načini pravljenja filmova, ali će moć filma da nas promijeni i uzbudi uvek ostati ista.

Nedavno smo gledali seriju „Dug moru“ koju ste režiali, da li pripremate nešto novo?

– Uskoro bi trebalo da završim snimanje kratkog eksperimentalnog igranog filma. Scenario smo napisali Mira i ja. Prvi sam put snimao u ovim novim okolnostima, kompanija sa kojom radim je ustanovila protokol koji bi mogao postati standard za snimanja u vremenu koronavirusa. Ako preživim, planirao sam podijeliti svoja iskustva sa kolegama sa Balkana. Ako ne preživim, želio bi ovim putem pozdraviti rodbinu i prijatelje, poželeti im sve najbolje, a vi ćete imati moj ekskluzivni poslednji intervju.

Kako vam Srbija i Hrvatska, i uopšte ovaj naš region, trenutno izgledaju iz Amerike?
– Pratim situaciju sa pandemijom i srećan sam zbog relativno uspešne borbe sa virusom, iako se istovremeno i bojim novog širenja. Zbog protokola koji je morao biti poštovan pre snimanja smo imali nekoiliko dugotrajnih sastanaka i razgovora sa lekarima, stručnjacima za kovid-19, sa ljudima koji su na prvoj liniji fronta i oni su me uspjeli uvjeriti u neophodnost izuzetnog opreza i prevencije infekcija.

Amerika takođe proživljava dramu zbog epidemije koronavirusa, pogotovo Njujork. Iza toga ide ekonomska kriza, veliki broj ljudi ostaje bez posla… u kakvom stanju je Amerika sada?

– Virus je na lokalnom i na globalnom planu ubrzao sve procese, radikalizirao stavove, pojačao i povećao socijalne razlike, sije smrt, bolest i nesreću, ali je i pomogao da se stvari pokažu, kao da je u polumraku čovječanstva neko uključio svjetlo. I sve se najednom jasno vidi: i namjere i interesi. Iako nisam religiozan, u nekim trenucima mislim da ova ”biblijska situacija” stavlja ljudsku vrstu pred jednostavan izbor: Ili će pobijediti ovo što već znamo i kako već jeste – pohlepa, mržnja i bes, ili ćemo izabrati nešto novo (a zapravo staro) – da ravnopravno i pošteno delimo, da sarađujemo, da volimo sami sebe, našu panetu i bića s kojom istu delimo. Da konačno ozbiljno shvatimo tekst Džona Lenona “Imagine”

Da li smo spremni za to?

– Da li smo spremni? Ne izgleda baš, naročito nama, veteranima raspada, nas je malo pripremio rat u Jugoslaviji: Najbogatiji su već u svojim luksuznim bunkerima na Novom Zelandu, ovi malo manje bogati zapošljavaju privatno osiguranje, i jedni i drugi postaju sve bogatiji, siromašni postaju sve siromašniji, bolesni sve bolesniji, stariji su sve stariji, ruralni su sve ruralniji i sve više mrze urbane. Internet je pun zluradih komentara o tome kako je “Njujork dobio što je i zaslužio kao leglo poroka, perverzije i imigranata”. Oružje se prodaje velikom brzinom. Ubrzano se traži i lek za ovaj virus baš kao i vakcina. Ako se i kad se pronađe, da li će biti besplatan? Ko će moći da ga dobije a ko da ga kupi?

Nedavno smo ovde gledali restausirani film „Davitelj protiv davitelja“ u kom ste imali jednu epizodu, igrate pankera u klubu. Kako se sećate tog filma a kako Beograda iz tog perioda?

– (Smeh) glumio pankera, a pričam k’o hipik… To je bilo prvo pravo, profesionalno snimanje kojem sam prisustvovao. Mislim da sam tada uhvatio filmadžijski virus koji me, eto, do danas ne pušta. Puno sam naučio tada, radeći u ekipi koju su vodili Šiki i Gluša (Slobodan Šijan i Milorad Glušica). Taj smo film snimali 38 noći i sećam se nadrealnih situacija kad bismo posle snimanja otišli u neku kafanu u sedam ujutro i sa velikim užitkom jeli roštilj, škembiće, turšiju i pili vino, dok su nas ostali gosti gledali mamurnih očiju. Tada je počelo moje prijateljstvo sa Sonjom Savić i moja ljubav sa Beogradom.

Imate li neku listu filmova, serija, knjiga i muzike za ovo vreme, nešto što biste podelili sa nama?

– Upravo čitam “Narodnu istoriju SAD-a” Hauarda Zina, a nedavno sam završio izvrsni roman Lane Bastašić “Uhvati zeca”. Nedavno sam i prvi put gledao Soderbergovu “Zarazu” ne bih li shvatio kad će sve ovo da završi. Nisam saznao…