Na sve strane kapitalizam u Kini buja, ljudi se bogate, ali neminovna posledica toga je da život radničke klase nije lak. Jivu je grad gde vi možete da vidite s jedne strane ulice Maseratija, a sa druge strane dva Ferarija, iznosi svoj utisak o današnjoj Kini, reditelj i scenarista filma „Srećna Nova, Jivu” Mladen Kovačević u intervjuu za Nova.rs.
Srpska premijera dugometražnog dokumentarnog filma „Srećna Nova, Jivu” Mladena Kovačevića, održana je na otvaranju festivala Sedam veličanstvenih.
U pitanju je intiman film o svakodnevici kineskih radnika, između komunističke tradicije i novoustanovljenog kineskog sna o uspehu, koji nas vodi u Jivu, grad sa 600 fabrika božićnih i novogodišnjih ukrasa, koji se proizvode za ceo svet. „Srećna Nova, Jivu” svoju svetsku premijeru je imao 2020. godine, na Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu, u Brigth Future programu. Iste godine, nagrađen je „Srcem Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film 26. Sarajevo film festivala. Film je realizovan u okviru HOROPTER filmske produkcije iz Beograda, u produkciji Ive Plemić Divjak.
Reditelj i scenarista filma, Mladen Kovačević najavio je premijeru i predstavio film u intervjuu za Nova.rs.
Otkud ideja za ovako neobičan film?
– Počelo je tako što sam ja počeo da razmišaljm o tome kako bi snimio film o svakodnevici običnih ljudi, o životu radničke klase u savremenoj Kini. Onda se pojavila ova priča o gradu Jivi za koju sam čuo usput i shvatio sam da je to okruženje idealno za film koji želim da snimim. Božić i Nova godina su naši najintimniji porodični praznici i oni omogućuju da te fabričke prostore ne posmatramo samo kao mesta proizvodnje, već kao intimne prostore. Ta sentimentalnost vezana za te praznike dosta nam pomaže u tome. Ovo je u stvari jedan intimni film o životu fabričkih radnika u kome mi posmatramo stvari kao što su zaljubljivanje mladih ljudi, raskidanje veza, čitave porodice koje tu žive zajedno i prijatelje koji planiraju svoju budućnost. I zaista te fabrike deluju kao velika surogat domaćinstva zbog načina na koji funkcionišu. Mi u stvari upoznajemo Kinu preko tema koje nam na neki način nameću likovi u filmu.
Da li si imao problema da dobiješ dozvole za snimanje?
– Sve je bilo mnogo lakše nego što smo očekivali. U početku smo mislili da će biti raznih komplikacija. Prva stvar koja je pomogla što nama nisu potrebne vize za Kinu. Mi smo tamo išli u tri navrata po nedelju dana, i bilo je jako bitno da relativno brzo reagujemo kada se događa nešto zanimljivo. Tamo smo išli samo snimatelj Marko Milovanović i ja, ostatak ekipe su bili Kinezi. To je u velikoj meri olakšalo jer je delovalo kao da film snimaju Kinezi,. To je pomoglo u odnosu sa vlasnicima fabrika u kojima smo snimali, bilo je lakše da se uspostavi poverenje. A što se tiče bukvalnih dozvola, mi ih nismo ni tražili jer smo snimali u privatnim fabrikama i stanovima.
Kakav je bio prvi kontakt sa radnicima koje ste snimali? Kako ste im ulili poverenje?
– Na licu mesta smo pronalazili likove i njihove priče. To se nekako organski događalo. Mi bismo se prošetali tim fabrikama, neki ljudi bi nam privukli pažnju i krenuli bismo sa njima da pričamo. U razgovoru sa njima mi bi saznali njihove lične priče, kako izgledaju njihovi dani, rutine… I onda je postalo očigledno da su neki likovi zanimljivi za film. Počinjali bi da snimamo malo po malo. Naravno, intimnije stvari bi ostavili za kasnije. Ono što je bilo ključno za ovaj film je da mi nismo tražili pojedinačne likove, nego grupe likova. Ili parovi, ili porodice, ili grupe prijatelja… Zato što u filmu nema naracije, nema intervjua, i onda jedini način je da dođemo do toga kako oni razmišljaju je kroz njihove međusobne dijaloge.
Da li je u gradu Jivu pravi kapitalizam?
– Apsolutno. U tim većim ekonomskim centrima to jeste neki oblik kapitalizma. Kina deluje kao ono kako su opisivali Ameriku 70-ih. U Kini bi svi da budu preduzetnici, pogotovo mlađe generacije. Mogućnosti za poslove su velike, ceo svet trgije sa Kinom. Na sve strane kapitalizam u Kini buja, ljudi se bogate, ali neminovna posledica toga je da život radničke klase nije lak. Ali ono što je prednost u odnosu na neke godine ranije je što su njima plate sada dosta veće, više su nego kod nas u Srbiji. Jivu je jedan kosmopolitski grad gde dolazi puno stranaca. Tamo se nalazi najveći veletrgovinski objekat na svetu, gde ima više od 75 hiljada veletrgovina pod jednim krovom. To je grad gde vi možete da vidite s jedne strane ulice Maseratija, a sa druge strane dva Ferarija.
Šta novo spremaš od filmova?
– Upravo smo završili novi dokumentarni film. Zgodno je bilo to što nismo mogli da putujemo sa ovim filmom po festivalima, pa smo imali više vremena. Film se zove „Još jedno proleće“ i to je priča o epidemiji Variole vere u Jugoslaviji 1972. Svetska premijera će biti u narednih nekoliko meseci na nekom od svetskih festivala. Pored toga, pripremam još jedan dokumentarni i jedan igrani film za sledeću godinu.
Bonus video: Festival igre beograd Atelje 212
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar