0
Mi u pozorištu, valjda, imamo sreću da nismo toliko bitni onima iz vlasti pa nas ne teraju da pravimo predstave o tome kako su političari sjajni ljudi. Mislim da je novinarima mnogo teže nego nama glumcima u ovom trenutku, kaže za Nova.rs Nikola Rakočević.
Distopijska slika sveta u koju su zabasali junaci komada otkriva ljude koji su zagrizli „eldorado udicu“, ali se u njihovoj hipersenzibilnoj i ranjivoj duši događa osećaj krivice pred bezumljem koje ih okružuje. Tim rečima reditelj Veljko Mićunović opisao je komad „Eldorado“ Marijusa fon Majenburga koji je premijerno odigran pre nekoliko dana na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
A jedan od glavnih junaka drame nemačkog pisca koja se odvija u Eldoradu, „gradu u nastajanju na ruševinama ili u nadogradnjama, gradu brušenog kapitalizma“ jeste Anton. Igra ga jedan od najpriznatijih glumaca mlađe generacije Nikola Rakočević, koji se „obreo“ u „Eldoradu“ odmah nakon zahtevne uloge u još jednoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta – „Sveti Georgije ubiva aždahu“ po tekstu Dušana Kovačevića i u režiji Milana Neškovića.
A oba komada, naročito ovaj novi, stvarani su u salama za probe i na sceni JDP-a dok su ulicama i trgovima Beograda, i ostalih srpskih gradova neumorno krstarili studenti i građani s težnjom za pravdom i boljim životom.
I Nikola Rakočević, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs, bio je, bar u pauzama između proba i predstava, jedan od njih.
– Nisu ovo moje prve studentske demonstracije. Prisustvovao sam i ranijim ali, ipak, mislim da je ovo različito od svega što se do sada u ovoj zemlji dešavalo. Da, ljudi su ponovo na ulici, imamo represiju i, u najblažem smislu reči, loše poteze vlasti. Ali, ovo sad je potpuno drugačije. Ne bih sve ovo nazvao revolucijom, već evolucijom nas kao ljudi. Narod je pokazao veliku zrelost i želju da usavrši vrline kakve su odgovornost, istrajnost, ljubav, lična vrednost. Neophodno je da verujemo u sebe i u svoju vrednost. Čini mi se da smo sad spremni da ih usavršimo. Rekao bih da je sada bes, iako je prisutan, ipak kontrolisan. Kao da su ljudi shvatili da je u korenu besa zapravo ljubav. I to je ono što je dirljivo, lepo i važno u svemu ovom što se dešava. Ali i naporno je, ružno i potpuno bizarno zbog sredstava koje vlast koristi da bi ugušila sve – smatra glumac.
Nismo mi jedini koji su potisnuli te vrline i osnovne vrednosti koje pominje. O tome da čak i jedna velika Nemačka potiskuje mnogo toga piše i autor „Eldorada“ Majenburg.
– I ceo svet se bavi potiskivanjem, jer smo svi zaboravili da je novac sredstvo, a ne cilj. Samo sredstvo da možemo nešto da kupimo. Ako nemaš novac, opet su tu druge vrednosti koje imaš, i jednako su validne i važne. Pa zamisli da možeš nekog iskreno da voliš, hej? Kakvo je to zlato, vrednije od svega! Neophodno je naći u sebi čistotu i prepoznati je. Svako od nas je ima, samo je pitanje koliko je zatrpavamo – misli Rakočević, a te svoje reči obrazlaže i ličnim primerom.
U pozorištu, kako napominje, ne zarađuje ni približno koliko na filmu ili televiziji, no ono što mu pruža teatar od nemerljive je vrednosti.
– Ta katarza koju mi doživimo na sceni je neverovatna. Možda je paradoks da je teatar doživeo neku vrstu preporoda od pandemije korone, ali dobio je na snazi, vrednosti. Neopisivo je ono što dobijam na sceni, u razmeni s publikom, a to se apsolutno ne može svesti na novac.
Iako je Majenburg ovaj komad napisao pre dvadesetak godina, Rakočević naglašava da je i danas aktuelan. Nije, naravno, nemački dramski pisac izuzetak.
– Pitam se ponekad kako je moguće da igramo Nušićevu „Vlast“ u Narodnom pozorištu i da deluje kao da se dodvoravamo publici zbog aktuelne situacije? A predstava se igra već pet sezona, i ništa u komadu, koji je napisan pre gotovo 90 godina, nismo menjali. Taj patern, izgleda, u nama ostaje. Možda menja formu ali suština ostaje slična. No, ja i dalje verujem u duhovnu evoluciju. Iako nam neke nus pojave ovog vremena, poput globalizacije ili interneta, deluju kao problem, opet verujem u sposobnosti i mogućnosti ljudi. Ima u tome i nečeg pozitivnog, inspirativnog.
Samo nekoliko dana nakon premijere predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu“ pred sam kraj 2024. Nikola Rakočević je ušao u ambiciozan projekat zvan „Eldorado“. Iako priznaje da je glumcu neophodno šest do osam meseci da se od jedne glavne uloge prešaltuje na drugu, ovoga puta je pristao na „ubrzanu proceduru“.
– „Sveti Georgije“ je jako uspešna predstava i to je ono što mi je dalo elan. Način na koji smo radili komad, reakcije publike na tu predstavu o našim genetskim obrascima koji mogu da se transformišu i vode na pravu stranu u smislu oslobađanja od onog genetskog zapisa da moramo da se žrtvujemo, da stojimo na granici, čuvamo nekog i toga da ćemo jedino vredno što imamo – život – da damo za nekog drugog. Pa, postoji i nešto drugo. „Sveti Georgije“ mi je dao veliki polet, a za „Eldorado“ mi je velika inspiracija bio Veljko Mićunović, čiji rad poštujem i volim, pa kolege u ansamblu. A i Majenburgov tekst je sjajan, jako dobro poznaje pozorište i piše za glumce. I nisam mogao da zaobiđem „Eldorado – iskren je naš sagovornik.
Rakočević se, opisujući svog junaka Antona i poruku koju pokušava da prenese publici, poziva na reči druga Milana Neškovića: „Ja ne pokušavam, ja to radim, a kako će biti, videćemo…“
– Ovaj komad vidim poput neke Nojeve barke. Jer, mi pokušavamo da platimo ufur u tu Nojevu barku, ali milionima. Ljudi, poput ovih u komadu, zamišljaju da samo mogu da izvade milijarde i kupe ulaz u raketu za Mesec. Ali, ako ti to izmakne, imaš osećaj da si egzistencijalno ugrožen. Moj Anton gubi mogućnost da uđe na tu Nojevu barku, i ta situacija ima elemente komedije i tragedije zabune. Jer, dva glavna lika, Tekla i Anton se vole, ali uspeju, uz svu iskrenu i čistu ljubav, da se mimoiđu i odu na različite strane. Sve zbog toga što još uvek nije prevaziđen, niti transformisan taj muški princip da moraš da odeš, uloviš jelena i doneseš ga kući. Taj princip prisutan je od pećinskog čoveka do danas. Ali, kad ne možeš da uloviš tog jelena, osećaš se bezvredno i hoćeš sebe da poništiš. Jer, muškarac to shvata kao jedinu vrednost koju ima. Možemo mi da pričamo koliko hoćemo da smo prevazišli taj princip, ali nismo. Nije bitno šta taj jelen simboliše – da li milione ili karijeru, ali jeste opipljivo. Imamo priču u predstavi o čoveku koji je dobio otkaz i pokušava da povrati taj posao, a sve vreme laže ženu da nije otpušten. Mnogo tema se dotičemo u ovom komadu na prirodan način, naravno i ženskog principa – priča Rakočević, sugerišući da je „Eldorado“, čija je treća repriza 3. aprila na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“, jednostavna, lepo ispričana priča koju može svako da gleda, a otvara bitne teme.
Vraća se Nikola Rakočević i na društveno-političku zbilju podsećajući da, od kada su počele studentske blokade, glumci su bili ti koji su ih prvi podržali, ne samo na ulicama.
– Mi smo prvi, na kraju predstava, počeli da dižemo crvene rukavice, potom i indekse. Želeli smo da svi oni vide da ih podržavamo. A i ostali da shvate kako ne može niko da izađe na ulicu i bije decu zato što održavaju 15 minuta tišine i zaustavljaju saobraćaj. Desilo se nešto grozno na tim ulicama, što nije smelo, i mora se to javno reći. A mi glumci smo prirodno, ljudski reagovali, i bili smo u tome jedinstveni i složni. Mi u pozorištu, valjda, imamo sreću da nismo toliko bitni onima iz vlasti pa nas ne teraju da pravimo predstave o tome kako su političari sjajni ljudi. Pušteni smo da se bavimo raznim temama. Ali mislim da je novinarima mnogo teže nego nama glumcima u ovom trenutku – kaže Nikola Rakočević.
Spreman je i da predvidi ishod ovog turbulentnog trenutka. Rasplešće se sve, kako ukazuje, na najbolji mogući način.
– Sve će se rešiti, biti dobro, u redu. U to sam siguran. Nema besa u ljudima, već su tu mir, odlučnost i ljubav. To je sila koju smo dugo zanemarivali a mnogo je jaka. Jača je od svega i verujem da će se promena desiti. Sada se mnogo energije ulaže u to da se desi promena, da se zahtevi ispune, ali kada se desi, onda ćemo se suočiti s izazovom kako ćemo dalje da rešavamo stvari. Zato bi trebalo da sačuvamo snagu i da dozvolimo sili ljubavi da nam pomogne da suštinski rešimo stvari. A ovo sad je samo priprema za ogroman posao koji je pred nama – zaključuje Nikola Rakočević.
Bonus video: JDP, crvene ruke
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
