7
Ako imamo 0,6 odsto za kulturu i Maju Gojković za ministarku, neuporedivo je bolje ukinuti Ministarstvo kulture, pa čak i imenovati Cecu ili Baju Malog Knindžu za ministra. Jer, jednako barataju srpskim, a mnogo bi bilo jasnije da se ide u raspad i potpuno degradiranje kulture, kaže za Nova.rs pisac Igor Marojević.
Želeći da objasni „mrak sveta“ Igor Marojević je ovoj turobnoj godini kao „protivtežu“ ponudio niz tragedija. I to onih tragedija koje su surovo podsećanje na 20. vek – Španski građanski rat, Jasenovac, Blajburg, Nato bombardovanje SR Jugoslavije. Sve te tragedije „spakovao“ je na gotovo 400 stranica „Ostataka sveta“ u izdanju „Derete“.
Igor Marojević (52) autor je jedne novele, tri zbirke priča, devet romana, dve knjige eseja, publicističkih tekstova. Većina njih doživela je više izdanja, prevođene su na petnaestak jezika, a za svoje delo Marojević je ovenčan i brojnim nagradama. Kraj ove godine dočekuje ne samo svojim najboljim romanom, kako je stručna javnost okarakterisala „Ostatke sveta“, već i prevodom knjige „Šnit“ na španski jezik.
Većina čitalačke publike u Srbiji, kako ste konstatovali na promociji vašeg novog romana „Ostaci sveta“, voli da se bavi lakim temama. Ne želite da se povinujete preferencama publike, nudeći joj umesto toga tešku literaturu?
– Godine 2015. sam imao priliku da se opredelim da postanem bestseler pisac, jer sam prvi put u životu, a nadam se i poslednji, imao bestseler knjigu: „Beograđanke“. Bilo je predviđeno da na talasu uspeha, odnosno šest izdanja knjige za nekoliko meseci, što je bilo čudno za jednu zbirku priča, u što skorije vreme objavim njen svojevrsni nastavak. Ali, nisam bio zadovoljan tekstom koji sam imao 2015, i to se odužilo do 2017, kada sam objavio „Prave Beograđanke“, koje na kraju nisu ni bile nastavak „Beograđanki“. Namerno sam propustio šansu, nabačenu loptu i prazan gol… Većina publike želi nostalgiju, po svaku cenu pozitivan orijentir, bezuslovan hepiend, da se rasplače, nasmeje i nađe neki eskapizam u književnosti. Ako je poneka moja knjiga i koincidirala sa zahtevima šire čitalačke publike, kao što je bio slučaj sa „Beograđankama“, mada mislim da se to desilo zbog naslova i korica i moćne „Lagunine“ medijske mašinerije a ne samih priča koje su mračne, to samo mogu da nazovem prijatnim nesporazumom. Inače, želim da pokušam da objasnim bar delić mraka sveta, ono što je u njemu nažalost znatno prisutnije od svetlosti. Ali tako sam još od svoje prve prozne knjige zamišljao bavljenje književnošću i ne želim to da menjam, bez obzira na moguće povremene prilike da se ide lakšim putem.
Temom Jasenovca okupirani ste još od studentskih dana. Iako ste čitali o tome još od mladosti, želeći jednoga dana da napišete knjigu, da li vas je pandemija naterala da opsesija konačno i završi na papiru?
– Moja je neznatnost samac koji i inače svakodnevno čita, piše, usavršava lično poznavanje triju jezika i eventualno prevodi. Kada je protivustavni i prinudni lokdaun u ovoj zemlji iz marta i aprila prošao, nastavio sam sa izabranim lokdaunom. U situacijama kada dođe do pandemije, bombardovanja ili „vis maiora“ uopšte, čovek može da izabere inerciju, koja je uvek loša i, možda, i najveći problem ovog društva, paniku i histeriju čije je značenje na grčkom materica, autodestrukciju, u kojoj sam bivao kao mlađi, i umelo je da bude seksi, ali nedovoljno supstancijalno, ili da pokuša nešto konstruktivno da uradi. Zahvaljujući Kovidu-19 završio sam roman pre nego što sam se nadao i objavio ga mnogo pre nego što sam se nadao. Nekom kovid, nekom brat… Meni je, samo u tom smislu, podmukli kovid bio brat, doduše videćemo kako će se sve to završiti… Iako je naslov „Ostaci sveta“ primenjen na stradanje u 20. veku, mislim da ćemo nakon pandemije nažalost moći da pričamo i o nekim novim „Ostacima sveta“.
Zašto se u taj mit o Jasenovcu, o kome vi pišete, nije često diralo?
– Ranije sam mislio da smo kukavička kultura koja voli da se posluži Jasenovcem kad joj to odgovara a ne ume da iznedri odlučan narativ sa dotičnom temom. Ali, kada sam počeo da se bavim time shvatio sam da mnogi pisci verovatno nisu imali snage da prođu kroz užas građe. Kao student sam uz priručnike za ispite u Narodnoj biblioteci Srbije naručivao knjige o NDH i Jasenovcu, čitao i beležio o tome, ni sam do kraja ne znajući zašto. Mislim, jasno sam bio fasciniran količinom zla i stradanja u NDH i Jasenovcu, ali nisam znao zašto se bavim time. Posle se ispostavilo da ću se baviti pisanjem, a još kasnije – da ću pisati o tome. Možda se o Jasenovcu nije písalo i zato što to nije baš tema po meri najšire publike. Španski roman „Hrabrost“ izvrsne spisateljice Klare Uson bezmalo je prećutan i u Španiji, a njegov prevod, apsolutno, u Srbiji. Jasenovac je pretežna tema tog romana. Kako god, nadam se će „Ostaci sveta“ biti podsticaj za neki novi projekat fiktivnog pisca koji će se još usredsređenije baviti Jasenovcem..
Prišli ste teškoj temi na neuobičajen način, izmislivši „novi žanr“. Roman počinje benigno s obzirom na ono što tek sledi – depresijom jednog od junaka, a surovo klupko onda kreće da se odmotava. „Šetate“ od jednog do drugog tragičnog događaja prošlog veka – bombardovanja SRJ, Srebrenice, Španskog građanskog rata, Blajburga, Jasenovca, a svi oni prepliću se kroz mučna iskustva vaših junaka…
– Na početku pisanja sam krenuo od dva razvijena motiva – Jasenovca i Španskog građanskog rata, kao dveju mojih opsesivnih tema iz prošlosti, i od dvaju glavnih junaka: Martina Inića, novinara koji krajem devedesetih ima 35 godina, i Nade Marković, koja je učestvovala u Španskom građanskom ratu i ilegalnim komunističkim dejstvima tokom Kraljevine Jugoslavije, zbog čega je poslata u Jasenovac. Sve ostalo o čemu sam pisao u romanu došlo je spontano: i NATO-bombardovanje, i Blajburg, i Srebrenica, kao razvijeni motivi. Kao što je spontano došlo i do sistema ulančanog skaza u kojem, gde jedan pripovedač završi sopstvenu ispovest, na istom mestu je nastavlja drugi i pretvara je u vlastitu, i tako ukrug, u širinu znatnog vremenskog odsečka. Ispostavilo se da je to neki novi postupak, bar ja i znalci koje sam pitao, ne znamo da ga je neko do sada koristio.
Ako su „znalci“ složni u oceni da je ovo vaš najbolji roman, šta vi na to kažete?
– I ja to mislim, a da to nisam mislio za svaki svoj novi roman. Na primer, nisam to mislio za prošlogodišnji „Roman o pijanstvima“, koji od svih mojih narativa jeste najotvoreniji, najiskreniji ili najličniji, što međutim sve zajedno ne znači nužno i kvalitet. „Ostaci sveta“ su u toj konkurenciji najdublje otišli u bavljenju supstancom užasa i jedini nose, kako smo pričali, šire gledano novi postupak.
Vrlo verno, počesto i potresno, ispisujete sve strahote 20. veka na gotovo 400 strana. Kao neko ko je od svih tih prelomnih događaja prošlog veka bio svedok jedino bombardovanja SRJ kako tako precizno „slikate“ sav taj užas?
– Iskreno, najviše sam se namučio upravo pišući o bombardovanju, jer sam, pošto sam ga proživeo, imao najmanju distancu. Ako to već čini, čovek treba da piše o materiji koju poznaje ali spram koje je u stanju da uspostavi odmak. Kako ga i ne bi uspostavio, ako posle tri četvrti veka dođete na mesto masakra i osetite da je na njemu smrt i dalje koncentrisana. Čovek koji poznanika vidi posle godinu dana, mnogo bolje uoči njegove promene od onog koji ga sreće svakodnevno. S druge stane, postoji nešto što bi se moglo nazvati harizmom tabua i/li manje poznate građe, što nadahnjuje, poput tabua ženskog logora u Jasenovcu. Mnoge njegove preživele zatočenice su pričale o svemu što su propatile poslednjih godina rata osim o napastvovanju, jer je društvo mačističko. Ovde i dalje dobar broj ljudi smatra da je žena bezmalo doprinela sopstvenom silovanju, a kako li je tek onda bilo 1945? Da nije bilo svedoka koji su pričali o tuđem stradanju, ne bi se moglo pisati o ženskom logoru u Jasenovcu. A što se tiče harizme tabua i manje poznate građe vezano za Španski građanski rat, on je riznica strahovitih podataka od kojih mnogi nisu poznati, ne samo nama, nego ni Špancima. Uradio sam ono što sam mogao da bih se uputio – išao na sva ta mesta koje sam opisivao: u Madrid, Srebrenicu, Jasenovac i, u vezi sa Blajburgom, u Maribor kao s tim u vezi najveće stratište – i u isti mah osećao neizbežnu distancu, ali i veliku energiju razotkrivajući tabuizovanu i manje poznatu građu. Moram da pomenem i da sam imao tu privilegiju da upoznam ljude koji su u stanju da govore o sopstvenoj traumi sa autironijom i smislom za groteskan detalj. Takvima se najviše divim i gledao sam da „Ostatke sveta“ bar donekle zadojim njihovim veličanstvenim duhom.
Uvodeći čitaoca u priču o Jasenovcu obrćete onu staru narodnu izreku u „spolja jadac, unutra gladac“…
– U organizacionom smislu dotičnog logora, taj sarkastični iskaz je nažalost tačan. Želeo sam da opišem ne samo žrtvu nego i dželata. Pogrešno je uverenje da ako shvatimo porive dželata, samim tim smo opravdali i njegovo dejstvo. Masakr ostaje nejasan ili polovično jasan ako se ne prodre u razum dželata ili ostatke njegovog razuma. Konkretno, taj ustaša Vilim Petrač u početku zna zašto je u Jasenovcu, u logor je poslat kazneno zbog bavljenja avangardizmom koji su nacionalsocijalisti i njima srodni smatrali degenerisanom i štetnom umetnošću, i on učestvuje u masakrima kako bi se nadahnuo za stvarnosno pisanje i kako bi smanjio sopstvenu kaznu, jer su ustaše nagrađivali učešće u masakrima…
Taj Petrač vašu glavnu junakinju Nadu muči, tuče, siluje, ali je i voli. Suptilno provlačite sugestiju da ni žrtvi nije uvek bilo tako strašno sa svojim dželatom. Koliko je to komplikovano razumeti?
– Verovatno je vrlo komplikovano. Što više zverstava čini taj Petrač, on ipak nije potpuni psihopata, pa se preispituje da li je sve to vredno, te čak i pati. Tako je Nadu tlačio, ali joj je u ključnim momentima spasio život. Na kraju je, za vreme pokušaja proboja logora, pokušao da zaštiti i ostale zatočenike, ali bilo je kasno jer je odveć ogrezao u krvi da iz osvete jednog begunca ne bi stradao. Moguća je uvrnuta, perverzna ljubav, dželata i žrtve, ako dželat nije puki psihopata i ako je žrtva sklona stokholmskom sindromu, a i da nije, na kraju krajeva, kako je pišući o „Ostacima sveta“ rekao talentovani mladi kritičar Nikola Marinković: „Kažnjenici okruženi apsolutnim zlom, svoju egzistenciju dovode u sklad sa njim – da bi opstali“. E sad, koliko god da se osoba može konsolidovati posle traume, sredina ne može da se sasvim solidariše sa žrtvom. Tako Nadin suprug, španski borac i mačoidni Španac Lukas Čipelj, pošto saznaje da je ona makar u jednom trenutku spram Petrača, makar i pošto ga je videla mrtvog jer se na kraju žrtvovao za nju, osetila ljubav, ostaje s njom, ali nadalje beži od emocija, možda čak i manje zbog bega od ljubomore nego zbog bega od traume…
Ali, beži i jedna od vaših junakinja, Ivanka koja ne može da sluša Nadu kako pripoveda o svim strahotama koje su joj se desile?
– Ona je, ne bilo primenjeno, pomalo nalik čitaocima o kakvima smo pričali na početku razgovora. Štaviše, i sama pokušava i čita „Tibetansku knjigu mrtvih“ ne bi li se dodatno poistovetila sa znakom Mačke u Kineskom horoskopu, koji joj je omiljena literatura. Međutim, iako beži od istorije, i njoj se desi istorija – kad pobegne od bombardovanja nju, usred Madrida, povest neprijatno iznenadi. Ne može se pobeći od istorije, kao što istinska književnost ne može biti beg od tamne supstance. Od svih dela koja su pisana zbog pukog eskapizma, malo koje je dijahronijski ostalo.
Posle tog najkrvavijeg, 20. veka kome ste posvetili knjigu da li smo nešto naučili, da li smo svesniji grešaka?
– Samo ako pričamo o onome što se dešavalo od 1991. do danas, da se ni ne osvrćemo na Drugi svetski rat, verujem da apsolutna većina nije izvukla bogzna kakvu pouku. Većina i sada misli da je jedna strana apsolutno bila u pravu, samo što nije nešto uradila dobro, što će se u sledećoj podeli karata promeniti… Nije ovako samo u Srbiji, nego i u drugim državama nastalim nakon raspada Jugoslavije. Najpozitivnije što mogu da prepoznam jesu individualci koji iako ugroženi i od tuđeg i sopstvenog agresivnog kolektiva, istrajavaju u supstancijalnom sistemu vrednosti. Oni jesu i jedan od ključnih razloga što pišem, samim tim što u svakoj knjizi pokušavam da donekle rasvetlim ugroženost individualca od strane agresivnog kolektiva, bilo da je to domaći ili strani, u savremenosti ili prošlosti.
A kako Igor Marojević kao individualac živi na kraju 2020. godine?
– S obzirom na okolnosti – sasvim okej, bez preteranog razloga da se žalim. Ako sam izabrao životni put koji nije najlakši, ne pada mi na pamet da kukam nad krstom koji nosim jer me niko nije terao da ga vučem. S druge strane, kovid-19 mi se čini opasnijim materijalno i mentalno nego zdravstveno. Brine me što mi priličan broj ljudi srednjih godina šalje poruke tipa: „Ne mogu više ovako da živim“, „Hoću da sve bude lepo kao nekad, da putujem“… Brine me toliko nestrpljenje i potreba za eskapizmom zrelih ljudi koji polako gube bitku sa razumom. Pokušavam da skromno apelujem na razum pojedinca da se strpi i čuva, koliko god još bude trebalo. To je neophodno, osim ako čovek nije pripadnik vladajuće koalicije, kriminala ili neke druge lukrativne oblasti, mada se ja, na kraju krajeva, ne obraćam takvima.
A samostalni umetnici, poput vas, ponovo su ostali na repu interesovanja ove države?
– U jednom trenutku smo uspeli da dobijemo pomoć države, što nije dovoljno, ali je nešto u šta nisam ni verovao da je moguće. S druge strane, katastrofa je ko je izabran za ministra kulture. U pitanju je žena koja je izjavila: „Odijum prema meni u javnosti je uglavnom pozitivan“ a služila se i stilističkim biserima poput „jer tako?“, „kolegijalni prema koleginici“… Dakle, posredi je žena koja ne zna baš najbolje srpski jezik a najjača joj je referenca iz kulture ta što je zloupotrebila poziciju i u prestižnoj Galeriji likovne umetnosti u Novom Sadu otvorila izložbu fotografija svog pokojnog oca Mite Gojkovića, pod naslovom „Advokat“. Što se njenih moralnih kvaliteta tiče, sama je priznala da nosi titulu i štafetu preletača a službenici parlamenta je pred kamerama pretila: „Još jednom me dovedeš u zabunu, izlaz’ napolje i donesi mi podatke“. Devedesetih – i dok je god bilo isplativo – bila je srpski radikal a 2016. je u Iranu nosila hidžab. Imenovanje takvog cirkusa za ministricu kulture je veći blam za resorno ministarstvo od 0,6 odsto budžeta koji je Vlada dodelila tom resoru. Ako imamo 0,6 odsto za kulturu i Maju Gojković za ministarku, neuporedivo je bolje ukinuti Ministarstvo kulture, pa čak i imenovati Cecu ili Baju Malog Knindžu za ministra. Jer, jednako barataju srpskim a mnogo bi bilo jasnije da se ide u raspad i potpuno degradiranje kulture. Vidite, s kraja devedesetih JUL je pokušao da inicira da Zorica Brunclik bude ministarka kulture i u Miloševićevoj Srbiji se zbog ogromnog nastalog blama odustalo od te ideje. Dakle, što se položaja kulture tiče, sada je gore nego u Miloševićevoj Srbiji.
Uoči nove dodele Ninove nagrade, kao neko ko je početkom godine pozivao na bojkot iste, mislite li i dalje da je to priznanje devalvirano?
– Apsolutno: mislim da je ta nagrada s jedne strane preideologizovana, a ako je unutar same književnosti ideologija – bilo desna ili leva, a ja sam levičar, ali mi to ne smeta da čitam uslovno desne pisce – važnija od književnosti, to je i stručna, i moralna, a ako ne moralna, onda logička greška. Što se stručnosti tiče, kad bi većinom u žiriju sedeli ljudi čiji je primarni poziv bavljenje savremenim srpskim romanom, ne bi bilo potrebe za bojkotom. Trenutno je najumesnije da citiram Aleksandra Gatalicu koji je izjavio: „Kolegijum `Nina` koji zvanično bira žiri očigledno je pogrešno shvatio da svaka osoba iz kulture jeste dovoljno dobra da odredi roman godine. Ove godine tako u žiriju imamo jednog pesnika, jednog filozofa, jednog urednika časopisa, jednu TV novinarku, a žiriju predsedava jedan kolumnista. Ako je ovo u redu, onda na mesta ovih članova `Ninovog` žirija mogu u narednim godinama da dođu i prvaci Beogradske opere, konceptualni umetnici, pozorišni reditelji, direktori kulturnih centara iz provincije…“ S obzirom na takvu stručnost žirija i na preideologizovanje u izboru i nagrađivanju romana – gotovo sve knjige iz najužeg izbora 2020. su izraženo jugonostalgične – roman „Ostaci sveta“ bio bi umrljan ako bi se našao i u kakvoj konkurenciji za Ninovu nagradu.
Ovih dana vaš roman “Šnit” objavljen je u prevodu na španski…
– Jedan sam od retkih savremenih srpskih pisaca koji popravlja neke svoje rukopise, što nije posebna vrlina ali je legitimno. Kao što sam već rekao, ne biram put inercije, već skromne uzlazne putanje: nastavljam da nesmanjenim tempom čitam i pišem, uviđam šta nije bilo dobro u nekom od prethodnih rukopisa. Posle srpskog izdanja iz 2007. i 2008, „Šnit“ sam već popravljao za hrvatsko izdanje 2014. koje je znatno bilo bolje od našeg, a ovo barselonsko je onda najbolje. Sada me prvi put relativno velika izdavačka kuća objavljuje u Španiji i ljudi koji će govoriti na promociji, koja će najverovatnije biti održana u martu, imaju veliku težinu. Ta moja paralelna karijera mi je prilična uteha, a možda i put kojim ću ići kad ovde završim šta sam započeo.
