Podeli:
Foto: Arhiva

Od "ni slova" do "bolje nego inače", u tom se opsegu kreću odgovori na pitanje šta trenutno pišu pisci u doba opšte izolacije. I ništa od toga nema direktne veze, bar za sada, sa pandemijom koronavirusa.

“Zanat svoj, veštinu samotnu” opevao je velški bard Dilan Tomas, opisujući svoj način pisanja. Samoća je osnovni preduslov za pisanje, reći će većina stvaralaca. Neki među njima ističu i važnost rutine, poput Harukija Murakamija, koji je o tome napisao i esej. Ali, i ta samoća je pre stvar izbora, nego što se nameće, kao sada, izolacijom. Domaći i pisci iz regiona govore za portal “Nova.rs” o tome da li sada kada provode više vremena među četiri zida uspevaju da pišu i o čemu.

Ninovci

“Ništa ovih dana ne pišem osim kolumne u ‘Danasu’. Ne ide nekako, ali krenuće već”, kaže kratko i jasno Svetislav Basara, jedan od najplodnijih i najpoznatijih domaćih autora.

Filip David, takođe dobitnik Ninove nagrade (“Kuća sećanja i zaborava”, 2014), poznat podjednako po svojim knjigama eseja i prepiski (sa Mirkom Kovačem) koliko i po pričama i romanima, priča za naš portal da dane provodi čitajući, gledajući filmove i serije i komunicirajući sa bliskim osobama preko skajpa i vajbera, ljubazno je podelio sa nama i sećanje na to kako je Borislav Pekić pisao “Besnilo”, ali ovih dana ipak ne seda za sto sa namerom da piše novu knjigu.

– Trenutno nemam neophodnu koncentraciju za tu vrstu aktivnosti. Još je prevelika briga za drage osobe ovde, i u inostranstvu – objašnjava David.

Saša Ilić, Slobodan Tišma, Svetislav Basara i Filip David, Foto: Nova.rs/Printscreen/YouTube/Novi Sad 2021

Slično kaže i Slobodan Tišma, dobitnik Ninove nagrade za roman “Bernardijeva soba” (2011). Tišma se prošle godine oglasio i romanom “Grozota ili…”, sa kojim se našao u užem izboru za isto priznanje. I on je sada prinuđen da vreme provodi između četiri zida.

– Pokušao sam nešto da pišem, ali ne ide. Ja nisam neko ko reaguje na aktuelnosti, nije mi blizak novinarski diskurs – navodi Tišma i dodaje da su poslednje što je, uslovno rečeno, pisao bili odgovori za dva intervjua pre nekog vremena.

Najnovije ime u društvu “ninovaca” Saša Ilić priča da mu je, nakon što je završio roman “Pas i kontrabas”, potrebno neko vreme, predah, pre nego što počne da piše nešto novo, tako da, kako kaže u polušali, trenutno piše “samo karte i pisma”.

Pauze između romana pravi i Dragan Velikić, ali ovih dana ipak seda za sto. Nakon “Adrese”, objavljene pre tačno godinu dana, dvostruki laureat Ninove nagrade trenutno piše novu knjigu.

Dragan Velikić, Foto: Zoran Lončarević

– Posle svakog romana pravim pauzu od godinu dana, po nekom pravilu, ostanu tu neki restlovi, boja ostaje… Sad sam, tako je ispalo, počeo novi roman, u njemu će biti Beograda, Atine i Aleksandrije, a u tom ambijentu Levanta pojaviće se i obrisi Kavafija, jednog od mojih omiljenih pesnika. To ne znači da pišem njegovu biografiju, nije mi to ni namera, ali će se provući na neki način kroz to što pišem – otkriva Velikić.

Srđan Valjarević, autor kultne zbirke pesama “Džo Frejzer i 49 pesama”, rado čitanih “Zimskog dnevnika”, “Dnevnika druge zime” i romana “Komo” (2007), ubrzo nakon što je taj roman dospeo u najuži izbor za Ninovu nagradu, povukao se i zapao je “ispod radara javnosti”. Oglasio se tek nedavno pričama o Fricu i Dobrili u “Nedeljniku”. Verovatno najpoznatji šetač među domaćim piscima pokušava da se prilagodi merama datim spolja, ali, na radost čitalaca, i piše.

Srđan Valjarević, Foto: Printscreen/YouTube/Laguna

– Roman sam završio i sad ga doterujem i razmišljam još o naslovu. Trebalo bi da bude objavljen, ali u ovakvom stanju sad ne znam ni šta će biti s tim. Pišem još neku prozu, tu ima svega i svačega. Na tome radim već par godina. Nije to baš dnevnik, ali ima beleški, pišem i o onome što sam čitao. Razmišljam još o formi, kako će to da izgleda još ne znam, još se poigravam. Time se baš sad bavim, ovih dana. Uspem da malo prošetam preko dana i posle sednem i pišem – kaže Valjarević.

Dejan Atanacković, dobitnik Ninove nagrade za debi roman “Luzitanija” (2017), upitan da li sada piše nešto, iz Firence odgovara potvrdno i samo kratko dodaje: “ali svakako nije reč o velikom romanu na temu pandemije”.

Društvene mreže i – olovka

Branko Rosić, autor romana “A tako je dobro počelo” i “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje”, kao i brojnih novinskih tekstova, intervjua i kolumni, kaže da i u karantinu, u samoizolaciji u vanrednom stanju, radi ono što i u redovnom – piše.

Branko Rosić, Foto: Nemanja Jovanović

– Pišem SMS, vajber, votsap, fejsbuk, instagram poruke… jer je pojačana tražnja za kontaktom kada je onaj pravi kontakt ukinut i ljudi hoće blizinu bar u porukama kad im je propisano odstojanje u životu. Neke od tih poruka su prave priče i one su svedočanstvo (za sad neobjavljeno) o periodu dugih razgovora, puno hrane i čaja – priča Rosić.

I Mirjana Đurđević, autorka 17 romana (regionalna nagrada “Meša Selimović” za delo “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac”, 2009), uz opasku da je teško pisati u ovo vreme, okreće se takođe savremenim tehnologijama.

Mirjana Đurđević, Foto: N1

– Sa jednom dragom koleginicom, koja iz objektivnih razloga želi da ostane anonimna, pišem viber-epistolarni roman “Why Women Kill – srpska priča”. Roman je smešten u period od zaključavanja slučaja, u stan, do ispaljivanja slučaja iz istog. Paralelno radimo i na scenariju za seriju, u koliko sezona neizvesno je, pitajte Krizni štab. Tek, klifthengeri nam ne ginu – kaže ona, napola u šali.

Za razliku od njih, dramski pisac Dušan Kovačević ne odustaje od pisanja rukom, i to smatra svetinjom. Pokušao je da piše na kompjuteru, kaže, ali mu to “izaziva mučninu udaljenosti”. Ovih dana je otvorio fioke sa svojim rukopisima starim 20-30 godina i “pronalazi raznorazna čuda” i dodaje da to možda nikada i ne bi uradio da nisu, zbog pandemije, uvedene mere zabrane izlazaka. Kovačević podseća da se i na fakultet upisao 1968. godine “i odmah je počela revolucija”.

Dušan Kovačević, Foto: N1

– Tako da meni nije ništa novo u ovoj situaciji da ne bih mogao da se koncentrišem na svoj posao – navodi autor “Profesionalca”, “Maratonaca”, “Balkanskog špijuna”, “Radovana Trećeg”…

Uz pregledanje arhive kakve “sigurno ima svaki pisac u svojim fiokama”, Kovačević s vremena na vreme “zapiše neku sebi bitnu rečenicu, opservaciju na ono što se događa, na ono što je pročitao ili čuo”.
– Pisaću dok budem mogao da držim olovku – ističe Kovačević.

Inspirativno vreme

Miljenko Jergović se, u “nekoj vrsti opsade”, takođe vratio davno započetom romanu, ali daleko od toga da je to sve što trenutno radi.

Miljenko Jergović, Foto: N1/ radio slobodna evropa

– Da, naravno da pišem, kao što sam pisao i u opsadi Sarajeva. Ovo je također neka vrsta opsade, samo što iz nje nema izlaza napolje, jer su svi unutar nje. I, srećom, još uvijek ima struje i vode. Dakle, odlično je vrijeme, sjajni uslovi za čitanje i pisanje. Nekoliko stvari usporedo radim: razvijam i dovršavam jedan pikarski roman, koji sam započeo još prije deset godina, i nadam se da bih ga mogao dovršiti do jeseni. Pored toga, pišem vrlo kratke priče, narativne bljeskove iz doba korone, koje onda uglavnom objavljujem na svojoj web stranici. I treće, pišem svoje redovne novinske kronike. Sve u svemu, trenutno pišem mnogo više nego inače. Interesantno i inspirativno vrijeme – zaključuje Jergović.

A autor “Romana o pijanstvima” Igor Marojević navodi da je još pre nego što je prošle godine objavio to delo počeo da piše novi roman kojim se “vraća svom etnofikcionalnom petoknjižju iz kojeg su do sada objavljeni naslovi ‘Šnit’, ‘Žega’ i ‘Majčina ruka'”.

Igor Marojević, Foto: N1

– Za potrebe štiva, kroz razne spise i uglavnom dokumentarne filmove izučavam njegove glavne teme: Španski građanski rat u Barseloni i Madridu 1936, ilegalna komunistička dejstva u Kraljevini Jugoslaviji pred Drugi svetski rat, mahom u Zagrebu, Jasenovac 1943-1945, Blajburg i križni putevi 1945, beg od Srebrenice do Tuzle 1995. i NATO bombardovanje Beograda i Kotora 1999. sa završetkom u Madridu iste godine. Kako bih toliko događaja mahom krupnih simboličkih učinaka uopšte uspeo da obradim na srazmerno malom prostoru od nekoliko stotina stranica, bio sam prinuđen da praktično osmislim nov stil pisanja u kojem se skaz jednog pripovedača nadovezuje na skaz drugog, i tako, posredstvom ulančanih priča desetak naratora, kroz dobar deo najkrvavijeg od svih vekova. Radni naslov romana je „Ostaci sveta“ i nadam se da će knjiga biti objavljena tokom ove godine – opisuje svoj novi spisateljski poduhvat Marojević.

Моtivacija

Pesnikinja i spisateljica Jelena Lengold se “trudi da piše novi roman i da složi novu zbirku pesama”.

Jelena Lengold/Foto: Dalibor Danilović

– A kad će sve to biti gotovo, ne znam. Kad pomislim na to da su sada u hali Beogradskog sajma bolnički kreveti, skoro da ne mogu ni da zamislim oktobar i sledeći Sajam knjiga. Kako će to izgledati, hoće li toga uopšte biti, kakvi ćemo mi biti tada, šta će se u međuvremenu u toj hali događati? To su sve neka pitanja na koja sada nemamo odgovore, i od kojih zavisi bukvalno sve za mene, pa i to kad ću i da li ću završiti nove knjige. Jer, motivacija je za te stvari glavna. A danas je tako malo motivacije – kaže pesnikinja i spisateljica.

Darku Cvijetiću, piscu iz Prijedora koji se zbog naslova svog romana “Šindlerov lift” našao u nekoj vrsti kafkijanskog procesa nakon tužbe švajcarske firme “Šindler”, uskoro bi trebalo da izađe i novi roman, “Što na podu spavaš”. A vreme izolacije koristi da piše “pojačanim tempom”.

Foto: Privatna arhiva/ Darko Cvijetić

– Ja sam u izolaciji sav život. Pisanje je izolacijska i samotna muka. Drugo, ja živim u zemlji permanentnog vanrednog stanja i policijskih satova. Ali, svakako, pišem pojačanim tempom i čitam sve što sam godinama propuštao – kaže Cvijetić.

I beogradski SF pisac Goran Skrobonja zvuči kao da ima pune ruke posla.

Goran Skrobonja Foto: Privatna arhiva

– Prevodim za “Lagunu” biografiju Dženis Džoplin. Ostatak vremena provodim u pripremama za nastavak rada na novom romanu koji pišem zajedno sa Ivanom Nešićem i igrajući se na računaru – ispričao je Skrobonja.

Povratak u detinjstvo i prošlost

Kikindski pisac Srđan Tešin okrenuo se nečemu što “nikada nije radio”.

Srđan Tešin Foto: N1

– Otkako sam objavio autofikciju “Moje”, pisao sam samo kritičke prikaze knjiga za časopise, a onda sam jednog dana, podstaknut inspirativnim rečenicama koje je izgovarao moj sin, počeo da pišem kratke priče koje sam naslovio “Luka kaže”. Biće to, ako istrajem u svom naumu, knjiga za decu i odrasle. Nikada ništa slično nisam radio. Vreme je za promene – priča pisac iz grada među prvima zahvaćenog koronom u Srbiji.

Novosadski pisac Siniša Tucić takođe se vratio detinjstvu, u romanu zasnovanom na ličnim iskustvima sa stranim telom u svom telu i “jasnom paralelom sa današnjom situacijom”.

Siniša Tucić, Foto: Privatna arhiva/ T. Tucić

– Rukopis na kom radim ima za temu jedan neobičan događaj iz mog detinjstva. Opisujem boravak u bolnici deteta koje se igralo sa travkom popino prase, stavilo travku u usta i udahnulo popino prase u usta. To se meni zaista dogodilo one nesrećne 1991. kada je počeo rat. Ležao sam u bolnici i doktori su bezuspešno pokušavali bronhoskopijama da lociraju i izvade strano telo iz mog organizma. Na kraju su morali da me operišu. Za mene i moje roditelje to je bila vanredna situacija za koju nismo znali kako će se završiti. Paralela sa današnjom situacijom je jasna. I tada sam bio u izolaciji, jer sam ležao u bolnici. Iako sam veliki deo uradio, imam okvir romana, potreban je rad na tekstu. Nisam puno za sada napisao. Tek očekujem da ću raditi, jer će ovo potrajati. U vanrednoj situaciji sa koronavirusom opisujem vanrednu situaciju sa popinim prasetom – kaže Tucić.

Iskustva sa borbom protiv bolesti iz ugla jedne snažne žene opisala je i pesnikinja Senka Marić iz Mostara u svom prvom romanu “Kintsugi tijela”. Nakon dela koje je naišlo na nepodeljene aplauze kritike i čitalaca i nagrađeno je regionalnim priznanjem “Meša Selimović”, žene su ponovo u fokusu njenog romana u nastajanju.

Senka Marić, Foto: Privatna arhiva Senke Marić

– Pokušavam pisati o odrastanju i životu žene u našim krajevima, porodičnim odnosima i zaostavštini koju ostavljamo kćerkama i unukama u smislu mogućeg načina postojanja žene u svijetu. U centru romana je jedna žena, rođena 20-tih godina prošlog vijeka, i jedna ljubavna priča – skicira novu knjigu Senka Marić.

Njen sugrađanin, pesnik Marko Tomaš, oglasio se prošle godine takođe debi romanom “Nemoj me buditi” (Lom, 2019), a sada “pluta”, “ne piše puno” i “pomalo pregleda pjesme koje je pisao zadnjih nekoliko mjeseci”.

Marko Tomaš, Foto: N1

– Pišem samo stvari vezane uz trenutačnu situaciju. Usput pregledavam neke prijevode svojih pjesama i komuniciram s prevoditeljima. Sve je nekako na čekanju i nitko ne zna u kakvom ćemo se svijetu probuditi i gdje će biti mjesto ovoga što radim u toj novoj postavci stvari. Nemam dovoljno odlučnosti kako bih se upustio u avanturu pisanja, stvari su mi nejasne, ne mogu razlučiti što je što u ovom kaosu i ne želim naprečac pogrešno procjenjivati stvari. Plutam. Na trenutke mi se sve što se događa čini kao san. Kada se probudim i kada se svijet probudi iz ove paralize, onda ću pisati ili ću odustati od svega. Uvijek sam spreman razočarati samog sebe. Svijet me svojim izdajama naučio da takvo što očekujem i od sebe samog – priča Tomaš.

Nastavci i antologije

Dejan Stojiljković, autor “Konstantinovog raskršća” i “Olujnog bedema”, upravo je završio novu knjigu.

Dejan Stojiljković, Foto: Printscreen/YouTube/Laguna

– U izolaciji čitam, slušam muziku i gledam filmove i serije. I pišem, naravno. Upravo sam završio, posle dosta rada i odlaganja, novu knjigu. U pitanju je kratki roman “Dukat za lađara” koji je direktan nastavak romana “Olujni bedem”. Čitaoci neke njegove odlomke već sada mogu da pročitaju na sajtu Lagune u rubrici “Bukmarker” a knjiga će, nadam se, izaći čim prođe ovo vanredno stanje. Radim, takođe, i na nekoliko pripovedaka koju će se naći u mojoj novoj zbirci priča koju planiram da objavim na jesen – kaže Stojiljković.

Književnica Ljubica Arsić, pored toga što je kao profesorka književnosti “svakodnevno u radnoj i kreativnoj vezi sa učenicima”, stiže i da piše, a priprema i antologiju priča.

Ljubica Arsić Foto: Medija centar Beograd

– Trenutno završavam priču inspirisanu piscem Borislavom Pekićem za Laguninu knjigu priča posvećenu ovom velikanu. Takođe, pripremam antologiju priča o putovanjima, pod radnim naslovom Žudnja za putovanjem, u kojoj će učestvovati naši najznačajniji pisci sa do tada neobjavljenim pričama. Biće to neobična knjiga posvećena putovanju, koja nastaje u specifičnim okolnostima, u vremenu potpunog nekretanja i izolacije, što joj već s početka daje pečat izuzetnog umetničkog dokumenta – najavljuje Ljubica Arsić.