Hana Selimović za Nova.rs: Opet bih birala ovakav svoj put

Kultura 07. jun. 202121:48 > 22:57
Podeli:
Hana Selimović. Foto: Mila Pejić

Ima jedna replika u predstavi “Hinkeman” Igora Vuka Torbice, koja mi je stalno na pameti: “Svako mora nositi svoj bol. Ništa se čovjeku ne poklanja! Život je jači od nas Eugen”, kaže u razgovoru za Nova.rs. glumica Hana Selimović, koja nas je po ko zna koji put opčinila svojim talentom u komadu ”64“ Tene Štivičić, u režiji Alise Stojanović, u Ateljeu 212.

Precizna i nadmoćna u ulozi Eve, glavne junakinje ove drame o nemogućnosti začeća, i svim telesnim i psihičkim traumama kroz koje prolazi sa svojim partnerom, Selimović nas podseća na snagu posebnosti glumačke profesije, i posvećenosti toj umetnosti.

Kao i njena Eva, i Hana je svoja i otresita, a istovremeno osetljiva i ranjiva na sve što je nelogično i nepravedno.

I ne ćuti, naprotiv.

Rođena je u Beogradu 1987. a nakon završene Filološke gimnazije, diplomirala je na Akademiji umetnosti u klasi profesora Nebojše Dugalića, kome će kasnije postati asistentkinja na odseku za glumu. Pre svega, ostvarila se kao pozorišna glumica i do svoje 25. godine skoro svaka njena uloga je višestruko nagrađivana najprestižnijjim nagradama.

Za ulogu Sene Zolj u predstavi “Otac na službenom putu” dobila je čak osam priznanja, među kojima su Gran pri sarajevskog MESS-a, “Zlatni smijeh” na Zagrebačkim danima satire, Sterijina
nagrada, kao i nagrada “Zoran Radmilović“ na Sterijinom pozorju 2012.

Od tada skoro za svaku pozorišnu ulogu dobija priznanja na regionalnim i međunarodnim festivalima. Posebno je pobrala nagrade i nagrade za uloge Saše u predstavi “Ivanov“, Anisje u komadu “Carstvo mraka“, Dorine u “Tartifu“…

Godišnje nagrade Ateljea 212 za sezonu 2010 /11. i Beogradskog dramskog pozorišta za sezonu 2015/16. za najbolje ostvarenu žensku ulogu…

Njen nesvakidašnji glumački dar prepoznat je i u filmskoj umetnosti. Publika ju je zapamtila kao Rosu u ostvarenju “Beli, beli svet” koja joj je donela pregršt priznanja – Nagrade za najbolju žensku ulogu na festivalima u Kijevu, “Pau” u Francuskoj, “Listopad” u Minsku, na 46. filmskim susretima u Nišu osvojila je FIPRESCI a to priznanje joj je pripalo tri godine kasnije za ulogu Leni u ostvarenju “Neposlušni”. Ista rola je nagrađena najboljom na internacionalnim filmskim festivalima PRIFEST u Prištini i Cinema City u Novom Sadu. I njena Marina u filmu “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“ nagrađena je za najbolju epizodu na Mostar film festivalu.

Širu popularnost je stekla u serijima “Besa“ i “Tajkun”. Ipak, sve do 2020. godine radi kao slobodni umetnik, a ne kao član ansambla. Nagrade kojima je ovenčana, kako nam kaže, prečesto je komentarisala.

– Lepo je kada čovek dobije nagradu. Kratko je lepo. Nakon toga život se vraća u normalan tok u kome to priznanje ne pomaže mnogo. Čak može i da odmogne. Biografija je stvar koja stoji na papiru. Malo kome ona zaista znači, uspeh nije posledica konkretnih ispunjenih kriterijuma. On je nasumičan, i često uslovljen stvarima koje nemaju veze s darom, radom ni ičim sličnim. Ali da li bih opet birala svoj put ovakav, komplikovaniji i na prvi pogled nelogičniji? Bih. U tom smislu ništa ne bih menjala.

Živi u centru Beograda, koji je nekad bio prednost a već dugo je nedostupan i raskopan. Ipak, naviknuta je na tu dinamiku ali lutrijom smatra pronalazak mesta za parking.

Hana Selimović; Foto: Mila Pejić

Život u Srbiji opisuje jednom rečju – preživljavanje. I smatra jasnom svoju poruku koju je nedavno u Narodnom pozorištu u Somboru izjavila kada je, primajući Nagradu za režiju „Bojan Stupica“ koja je posthumno dodeljena Igoru Vuku Torbici, rekla: “Čuvajte mlade, to vam je posao”.

Proveli ste 12 godina u Narodnom pozorištu u Beogradu gde ste imali zapažene i nagrađivane uloge, a niste ostvarili stalni angažman. Kakav je danas vaš odnos sa nacionalnim teatrom gde i sada igrate?
– Kao posle ružnog raskida. Javiću se pristojno, ali bez zagrljaja. Osećam da sam na neki način odande oterana, što je u velikoj meri i istina. Tamo i dalje igram predstave koje mnogo volim, sa ljudima koje mnogo volim, ali sadašnja uprava je dosta toga uradila da se tamo više ne osećam kao kod kuće. Srećom, uprave se menjaju.

Usred pandemije postali ste stalni član ansambla Ateljea 212. Kakav je osećaj imati svoju matičnu kuću?

– Neobičan, a i sasvim prirodan, kao da to nije nešto toliko novo i nešto na šta sam tako dugo čekala. Ja sam u nekom smislu iz Ateljea i krenula u svoj dalji pozorišni život. Tako da je ovaj povratak zapravo kao neko sasvim logično razrešenje, na koje prosto nisam računala, evo, sve do sada. Zahvaljujem se Novici Antiću, upravniku ovog teatra na tome.

Ukazivali ste na probleme slobodnih umetnika kada nas je okovala pandemija koronavirusa. Kojih ste se briga sve oslobodili i koji su dodatni, nevidljivi i neopipljivi, benefiti koje ste dobili kada ste i zvanično postali deo porodice Ateljea 212?

– Stalni posao apsolutno donosi jednu vrstu izvesnosti, i egzistencijalne i umetničke. Znate da se neće desiti da sutra nema predstava, pa vi ostajete bez prihoda, ili da niko neće da vas traži u podelu. A neko će činjenicu da ste honorarac iskoristiti kao izgovor da kaže: “E, ne može ona”. Moj naredni izazov je da ta izvesnost ne postane ništa što se podrazumeva i olako shvata. Volela bih da prema svom pozivu i dalje osećam istu odgovornost, strast, i da za njim osećam istu čežnju.

Zablistali ste nedavno u glavnoj ulozi Eve u komadu “64“ koji tek uzima zamah. I Rade Šerbedžija vas je posebno nahvalio javno rekavši, iskreno i sa divljenjem, da ste odigrali vrhunski.

– Jako mi je drago i zahvalna sam na svim lepim rečima koje smo dobili u vezi sa našom predstavom, i od Radeta, i od mnogih drugih kolega koje veoma poštujem, a i od naših prijatelja i porodica. Imam utisak da su dobri komentari prilično unisoni i da se podudaraju sa našim unutrašnjim osećanjem da smo uradili dobar posao.

Da li vam je ova uloga donela nešto novo u scenskom izražavanju?

– Pre svega, dvosatno iskustvo na sceni, činjenicu da ja u velikoj meri izvedba zaista u mojoj odgovornosti, velike napore, ali i veliku satisfakciju da ja to mogu. Ako bolje razmislite, nema mnogo ženskih uloga tog gabarita. Takođe, ja sam do sada više radila na klasičnim komadima u pozorištu, mada na prilično savremen način, ali ovo je svakako prvi put da se susrećem sa savremenim pozorišnim tekstom. Zatim, Tenin stil je izrazito verbalnog tipa, ti ljudi naprosto mnogo govore, treba savladati te bujice koje izlaze iz njih. Trebalo je mnogo toga savladati, ali ceo proces je bio ljubavan, posvećen, iscrpljujući i nešto što nam je svima na kraju pružilo satisfakciju.

Predstava 64
Hana Selimović i Miloš Timotijević, Generalna proba predstave 64 u Ateljeu 212. Foto: Boško Đorđević

Uoči premijere, Miloš Timotijević, vaš direktni partner u ovom komadu, za naš portal nije krio radost što je najzad prvi put sa vama na sceni.

– Nas je posle naše zajedničke serije “Besa” život krenuo da spaja na raznim projektima, pa se tako desila i ova pozorišna predstava i ja sam jako srećna što je tako. Rad s njim je lak, brz, precizan i bez mistifikacije i gubljenja vremena. To jako volim. On je jedan od najpouzdanijih partnera sa kojima sam imala priliku da sarađujem.

Prvi put ste sarađivali sa rediteljkom Alisom Stojanović, koja je poznata po osobenom rukopisu i često bira stare i proverene saradnike. Sada je vama poverila glavnu ulogu.

– Oduvek sam volela njene predstave, znala sam da ne radi često, i nadala se da će se okolnosti ipak poklopiti da se sretnemo u pozorištu na nečemu zajedničkom. Ona mi je ovaj tekst poslala pre korone, dakle u nekom prošlom životu. A predstava je rađena u sasvim novim okolnostima u svakom smislu. I veoma sam srećna što je baš ovo bila amortizacija povratka u pozorište za mene. Ja se sa Alisom dobro razumem u svemu, pa i tu tome šta ona traži od glumca. I radujem se što pristaje da joj glumac ponudi sam svoje mišljenje, predloge, svest koju ima o celini u kojoj učestvuje. Ona je jedan od onih reditelja sa kojima bih uvek radila opet. Nema ih mnogo.

Rekli ste u nekom od intervjua da se vaše osećanje sveta menja, kao i vi sami. Kako biste uporedili Hanu od pre recimo deset godina i Hanu danas?

– Hana od pre deset godina je mogla da pretpostavi gde će se za deset godina nalaziti. Ova Hana se ne usuđuje ni da misli gde će biti za narednih deset. Ništa ne mogu da tvrdim, i ni za šta ne mogu da garantujem. Planiram kratkoročno, i puštam vreme da me iznenađuje.

Hana Selimović; Foto: Mila Pejić

Da li to znači da su se vaši prioriteti promenili s ovim, da tako kažem, sumanutim vremenom?

– Ne znam da odgovorim na ovo pitanje. Sem osnovnih prioriteta, da se ima od čega živeti, ne znam o kojim duhovnim vrednostima bih govorila a da to ne zvuči krajnje oholo. U vremenu pandemije mnogi ljudi su bili dovedeni do same ivice egzistencije. Materijalno, zdravstveno, i na svaki drugi način. Smatram da je nedopustivo govoriti o nekim novouspostavljenim vrednostima dok se mnogi od nas nisu još podigli sa kolena na noge. Mi ne poznajemo svet u kome živimo, posledice svega ovoga ćemo osećati još dugo. Polako dakle, korak po korak, bez filozofije. Ne znam mnogo o prioritetima, sem što mi pada na pamet onaj mim:

“Zašto ste se prijavili na ovaj intervju za posao?”
“Oduvek sam bio veoma strastven u tome da ne crknem od gladi”.

Koje ste pouke izvukli iz bliske prošlosti?

– Od kada nas je život grubo zaustavio, u ovim okolnostima pandemije, shvatila sam da mnoge stvari koje sam mislila da znam o sebi, zapravo možda nemaju veze s mozgom. Promene koje osećam kao i preispitivanja nekih utemeljenih stvari su česte, svakodnevne, i dopuštam to sebi, to za mene znači biti svoj. Ne robovati fiksnim vrednostima makar one bile neke koje smo i sami sebi nametnuli. Dopuštati sebi da se stalno pitaš. Da se iznenađuješ. I ne osuđuješ. Eto.

Zvuči jednostavno, ali zapravo, mislim da nismo osposobljeni za takav pogled na sebe. Ima jedna replika u predstavi “Hinkemann“ Igora Vuka Torbice, koja mi je stalno na pameti: “Svako mora nositi svoj bol. Ništa se čovjeku ne poklanja! Život je jači od nas Eugen”.

Odrasli ste u novinarskoj porodici, ali ipak retko dajete intervjue?

– Često imam utisak da je potpuno neprimereno soliti pamet sa papira, koga zanimaju moje kreme, garderoba, mišljenje? Ne znam, nekad me je prosto sramota. Znam da je to deo posla, i znam da ne mogu to da izbegnem sasvim, ali često imam želju da to izbegnem. Ne znam šta pametno čovek može reći, sem da krene da sumanuto urla kako ništa nije na svom mestu i kako upornim govorenjem o tome finim vokabularom nećemo postići apsolutno ništa.

Osim pozorišnih predstava, ovih dana snimate punom parom. Da li je reč o drugoj sezoni “Bese“?

– Jeste, ali ne smem mnogo toga da otkrivam sem da uživamo na snimanju i da jedva čekamo da vidite šta smo radili.

Komentari

Vaš komentar